Ne može to da se dogodi bilo kada i bilo kako. Recimo – ako sam trezan, onda ništa od te rabote. Potrebno je da se stvari nekako iskose, da se obrisi sveta zalelujaju pod blagotvornim, a izobilnim uticajem ponajčešće vinskih opijata. Obično je kasno uveče, još češće je toliko kasno da je već rano. Noć odavno više nije mlada, flaše nam odavno nisu pune niti su nam prve za to veče... Možda sam negde napolju, što pesnik reče, "u nekom kutu gdje samoća se zbraja", a možda i u nečijem domu, tek, biće da je ta Noć Do Jutra upravo doživela vrhunac i da sada sledi survavanje u dekadenciju – koje, nota bene, uopšte ne mora biti loše ni neprijatno, naprotiv.

I tada, u takvim trenucima, to ti nadođe – ako ti dođe. Oko tebe se duvani na sve strane, ali ti ne pušiš već nezamislivo dugih četvrt veka, štaviše, "dim ti smeta" i uredno maltretiraš ljude stalnim provetravanjem i usred zime. A onda se, u nekom neuhvatljivom trenutku, dogodi Preobražaj i počnu da važe nova, noćna pravila. Izabereš pogodnu žrtvu i zamoliš je za cigaretu. Uzimaš tanak španjulet u ruku, držiš ga na onaj način koji kad se jednom usvoji više se nikada ne zaboravlja i ne nestaje iz spontane mehanike čovekovih kretnji. Vrtiš ga tako, premećeš ga prstima neko vreme kao da si neodlučan šta bi s njim (a zapravo samo meračeći odlažeš onaj neuporedivo "seksualni" penetrativni trenutak); možda i trupneš njime dvared-trired po stolu. Onda ga, mmmm, dobro onjušiš, pa ga, slurp, lizneš tamo pri vrhu, kao da taj pokret vrhom jezika neopozivo otvara taj mračni predmet žudnje. Sada si, dakle, potpuno spreman. Ne voliš da ti neko drugi pali cigaretu, naročito otkad ne pušiš: učinićeš to sam, s neuporedivim pokajničkim uživanjem u Ritualu. Kres šibicom, zvrktaj mehanizma upaljača, pokret koji palcu tako prija; mada opet, i paljenje tvoje cigarete o tuđu, taj prenos vatre, ima onaj poseban naboj, i ne, nisi ga zaboravio, izgleda da se ni to nikada ne zaboravlja, koliko god da je prošlo otkad ne pušiš.

Prvi dim uvlačiš oblaporno, ali ne i brzopleto. Radosno mu se prepuštaš kao da prepoznaješ staru ljubav, puštaš ga da osvajački prokola svugde po tebi gde treba i dokle može da dospe, a onda se dopunjavaš dalje, do kraja cigarete, nastojeći da ga odložiš, taj kraj, koliko je god moguće. Srkut vina će pomoći, pa onda malo igranja s kolutovima dima – ni to ne nestaje iz pamćenja mišića – pa malo kontempliranja uz muziku, u polumraku, uz siluete ljudi koji udarnički zbrajaju samoću s tobom.

Koliko to traje, pet minuta? Možda i šest i sedam i osam, ali opet samo tren. Noć se još ubrzanije survava ka otrežnjujućem jutru i nepodnošljivoj diktaturi Stvarnosti, cinizma, grubosti. Ponekad ipak zapališ i drugu cigaretu, vrlo retko treću. Tu je već svakako fajront, gase se ulične svetiljke a prvi jutarnji autobusi već brekću nadstvarno tihim bulevarima da nas prevezu tamo gde nam je suđeno da opodnimo u svojim dnevnim, turobno trezvenim varijantama.

Prestao sam da pušim davne jeseni leta gospodnjeg 1988; napolju je besnela "jogurt revolucija", a ja sam čitao Čarobni breg pun melanholičnih tuberana koji su kašljali, hripali i pljuvali šlajm. Nije loš ambijent za odbacivanje cigareta, je l’ de? A opet, pre će biti da su cigarete odbacile mene nego ja njih. Volja i svest i dalje su tražili cigarete, ali overdozirano telo je odbijalo da i dalje uživa u njima: kad bih povukao dim, kao da sam zapalio slamu. I tako smo se razišli, cigarete i ja, i ne mogu reći da mi je žao zbog toga. Svet je, ako ništa drugo, postao aromatičniji i čulniji otkad ne pušim. Prvih nekoliko godina Nepušenja nisam povukao ni dim, a onda su krenule moje povremene noćne seanse, neodvojive od tih posebnih situacija, od mestimičnih alkoholnih omama.

Čovek je, kako ono beše, krhka posuda puna mana; neka bude da sam baš ja i najkrhkija i najpunija od svih posuda, ne marim. A što se mogućih Vrlina tiče – neka i njih, ali za dnevna vremena. Zato se i u moju posudu blaženo slivaju kojekakvi recidivi... Odviše je jaka ta erotska vezanost da bi mogla naprosto iščileti. Priseban i trezan gotovo da se gnušam cigareta, ali uz alkohol – hm, uz dosta alkohola – ta samocenzura na koji blaženi trenutak popušta, i prepuštam se jednoj dubokoj, oslobađajuće grešnoj strasti, samosvrhovitoj kao što pravoj strasti i dolikuje. Naravno, već sutra izjutra biću kao novi, to jest onaj stari, i u zadimljenoj ću prostoriji brže-bolje otvarati prozor. Verovatno je to u redu i verovatno tako mora da bude, ali ja ipak volim svaki taj svoj, što bi rekao M, "pjanski" hik čik, i neka tog dima, i svetog i profanog, i neka svih mojih, svih naših želja i poroka tu gde jesu, u nama. Ma, jebeš ove smerne i neporočne: nema tog fašizma koji se na njihovom zdravom duhu nije othranio i očeličio.

Teofil Pančić