Studija slučaja:
Pravda za Acu Lukasa

Aca Lukas je jedna od retkih preostalih javnih ličnosti koje ne pokušavaju da budu nešto što nisu. I ne samo to. Koliko god se "urbani" zgražavali nad njim i njegovom publikom, koja je prošlog vikenda ispunila Marakanu, Aca Lukas je gradskiji, beogradskiji i urbaniji od svega što se ovde kao takvo predstavlja. Ili, u najmanju ruku, i on je ono što čini jedan grad, i to ne bilo koji, već Beograd, jedno od njegovih autentičnijih lica

Ne prilazi, ne prilazi,
sa mnom u noć ne odlazi,
ni kelneri ni devojke
ne vole takve momke,
nije ovo sto za dvoje,
sklonište je ovo moje

(Aca Lukas, Istina je da te lažem)

Mnogi se srpski, a bogami, i regionalni snob sablaznio nad činjenicom da je Aca Lukas 8. juna napunio Marakanu. Očekivano, odmah se dalo po zgražavanju i analizi. Šta i kako, iznad svega, zašto, te da li je ovo konačna pobeda turbo-folka, sataninog izuma za kvarenje inače sasvim dobre, pametne i dobro odgojene omladine. Kriv je Aca Lukas što ne veruje u bogove u koje veruje krug dvojke, nego uvodi druga nova božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu. Moralna temperatura dostigla je zabrinjavajućih 39 sa 2.

Nisam bila na Marakani, iz objektivnih razloga, između ostalog, i zbog puta u Berlin, tu evropsku i svetsku prestonicu kreativnosti i slobode. Nema sumnje da je Berlin u proteklih petnaestak godina zaista postao globalni centar umetnosti i kreativnosti. Ali, kao što paraziti vole da se nastane na zdravom mesu, tako se i po Berlinu nakupilo tušta i tma belosvetskih kvaziumetnika u pohabanoj, ali skupoj odeći, bez pravog zanimanja, koji žive od socijalne pomoći, ćoškare po Krojcbergu, besne na "sistem" i propovedaju nekakvu apstraktnu ljubav i mir u svetu. Osim trabunjanjem i opštim mestima, nisu baš u stanju da objasne kako tačno sistem i država opresivno deluju spram njih. Baš kao što su nesposobni da daju odgovor na pitanje kojom se tačno umetnošću bave. Zapadnoevropsko blagoutrobije i odsustvo egzistencijalnih strepnji, kao da su učinili da ti mladi i ne baš tako mladi jebivetri sa raznih delova planete postanu mrtvi, nalik onom psihijatru kog igra Brus Vilis u "Šestom čulu", lutaju po svetu i misle da su živi. No, čak i takvi, i dalje su ono što mnogi beogradski omladinci žele da budu, dok srkuću somersbi negde u Sava Mali ili pivo ispred Filozofskog i maštaju o revoluciji, a onda odu kod mame i tate na ručak.

Ali, kakve veze oni imaju sa Acom Lukasom? Najčvršća veza leži u činjenici da upravo oni čine najtvrđe jezgro onih koji bi voleli da sa Acom Lukasom nikakve veze nemaju i koji se najviše čude i zgražavaju nad njegovim uspehom na Marakani. Međutim, Beograd nije Berlin, Sava Mala nije Krojcberg, a naročito Balkan u poslednjih 20 i kusur godina nije isto što i Nemačka nakon ujedinjenja. Zato, podatak da je 8. juna, na koncertu Ace Lukasa na stadionu Crvene zvezde bilo 50.000 ljudi, može da iznenadi samo nekoga ko je poslednje dve decenije proveo u hibernaciji, a da zgrozi samo onog ko bi, u svom malograđanskom jadu, voleo da je Beograd nešto što nije i što ne može da bude.

Aca Lukas je, u svemu tome, jedna od retkih preostalih pojava koje ne pokušavaju da budu nešto što nisu. A kad se već hvatam poređenja "urbanluka" Berlina i Beograda, dodaću, pa šta mi bog da, da je Aca Lukas gradskiji, beogradskiji i urbaniji od svega što se ovde kao takvo predstavlja. Ili, u najmanju ruku, i on je ono što čini jedan grad, i to ne bilo koji, već Beograd, jedno od njegovih autentičnijih lica.

Počeo je devedesetih, na splavu "Lukas", te mu otuda i nadimak. Prvi hit koji je izašao iz okvira beogradskih splavova bio je Pesma od bola i već tad je bilo jasno da je muzički pravac u kom će se kretati, postturbo-folk, kafanski pop, gradski narodnjak. Samo što njegov gradski duh dolazi sa tamne strane grada, ako baš mora ta reč, onda – iz podzemlja. Ali, i iz kafane, rodnog mesta i tajne njegove muzike. Samo, ta kafana nije romantizovana ni prečišćena od svega ružnog, a ni bezazlena, dertom natopljena, zadimljena birtija za umorne šofere. Takvoj više pristaje Toma Zdravković. Lukasova je kafana na Balkanu, na prelazu vekova, mračna, puna zajebanih likova i polugolih devojčica koje im se nude. To je svaki beogradski splav u koji stranci svraćaju da osete malo balkanske egzotike, pa budu očarani, iako spektakularno ne razumeju ništa.

Muzika je, međutim, samo jedan, i to manji deo njegovog javnog lika: izlečen od zavisnosti od droge i kocke (prva je domaća javna ličnost koja je o tome javno progovorila), pre četiri godine ranjen iz vatrenog oružja ispred svoje zgrade na Novom Beogradu, hapšen u "Sablji" zbog ilegalnog posedovanja oružja i veza sa podzemljem... Kad taj i takav zapeva i zatraži "kartu za let na onaj svet, i punu šaku olova i nešto protiv bolova", "zapišite mi broj, privedite me sutra", "belo, oko mene sve je belo" ili "sama, pijana, imala si ukus dna, zar si morala da budeš ista kao ja", njemu publika kojoj se obraća – veruje. Istina je da većinu tekstova njegovih pesama piše Marina Tucaković, ali, piše ih namenski za njega i o njemu. Zato mu dobro stoje i može da ih izgura, uprkos skromnom glasu.

Da se razumemo, taj svet iz kog Aca Lukas dolazi je užasan, ružan i opasan. Sve to stoji i tu se može dati za pravo zabrinutim čuvarima dobrog ukusa. Ali, u isto vreme, to je jedan od svetova koji se nije pretvorio u digitalizovane jedinice i nule. Kad smo kod digitalnog, opevao je i to u sasvim pristojnoj baladi Upali svetlo: "živeo sam tvoje besove i stresove, učio tvoje mejlove i SMS-ove, al’ samo su oči ogledalo duše". Njegova je emocija crna i gorka, ali je ipak živa i snažna. A ni poetika podzemlja nije ništa neobično, Mario Puzo je na tome napravio karijeru. Možda Aca Lukas nije Nino Rota, pa da tu poetiku uglazbi na maestralan način kao što je ovaj uradio u Kopolinom Kumu, ali... Sve je jasno ko na dlanu, sve reči u čašu stanu, i noćas će kafana da plače.

Jovana Gligorijević