Esej – Evropska unija i ratovi u svetu >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Između rata i mira

Upadljivo je kako se retko Evropska unija spominje u američkim medijima. Prošle godine, na američkim predsedničkim izborima, gotovo da nije bilo reči o njoj, a kada jeste, to je bilo uglavnom zbog ekonomske krize. Nikada se nije spominjala kao činilac u svetskoj politici. Kada bi Evropljani – podsetimo se da ih je oko pola milijarde i da su bogatiji od većine čovečanstva – vodili svetsku politiku, Sjedinjene Države bi je sigurno primetile. Možda ovo neprisustvo Evrope u američkim medijima ukazuje na veću krizu u Evropskoj uniji nego medijski izveštaji o protestima građana nezadovoljnih zbog nemanja zaposlenja i smanjenih plata

Kada je Nobelov komitet prošle godine dodelio Evropskoj uniji nagradu za mir, obrazložio je time da, baš zbog ekonomskih teškoća i protesta građana u mnogim zemljama Unije, hoće da podseti na njen veliki doprinos miru u svetu. Istakao je pomirenje između Francuske i Nemačke, razvoj demokratije u Grčkoj, Španiji i Portugaliji, primanje u članstvo država koje su bile u Istočnom bloku. Međutim, Nobelov komitet sastoji se od poslanika norveškog Parlamenta koje je imenovao sâm taj Parlament, a on se zalaže za širenje NATO-a i podržava ratove koje vode Sjedinjene Američke Države. Takođe, Alfred Nobel je u svom testamentu 1895. kao kriterijume za dodelu nagrade naveo smanjenje vojski, ustanovljenje mirovnih kongresa i, čak, doprinos bratstvu u svetu.

(Predavanje održano 11. juna 2013. na promociji autorove knjige Ruševine i zidovi – Eseji, portreti, polemike, intervjui, izdavač: Albatros Plus; oprema redakcijska)

Evropska unija, u stvari, malo čini za mir u svetu, a neke njene članice vode ratove ili pokreću vojne akcije koje većina čovečanstva smatra nepravednim. Kada se u nekom delu sveta ratuje, retke su zajedničke evropske rezolucije, malo je napora da se stavovi evropskih država usaglase, nema pokušaja da se stvore forumi na kojima bi se zajednički donosile odluke. I ne samo što se glas Evropske unije ne čuje u svetu, već ona ni ne žali zbog toga.

Proevropski intelektualci često jadikuju kako je teško, možda i nemoguće, izgraditi evropski identitet. I doista, više decenija uspešne saradnje u privredi, politici i kulturi nisu stvorile Evropljanina. Međutim, upravo bi zajedničko delovanje u svetu moglo da bude krupan korak ka pretvaranju Evropske unije u stvarnu zajednicu Evropljana koja istovremeno ne bi poništavala njihove nacionalne identitete. Španski filozof Hoze Ortega i Gaset, verovatno najuticajniji pobornik evropskog jedinstva u prvoj polovini prošlog veka, govorio je kako Evropa treba da ima i pluralizam i jedinstvo, da bude kao roj pčela: "mnogo pčela a samo jedan let". Ali, kako postići takav let? Možda tako što bi se postavljali ciljevi ka kojima se leti? Jedan od glavnih bi sigurno trebalo da bude borba za mir u svetu, za pravedne odnose među narodima i državama, čak za ujedinjavanje čovečanstva u slobodi.

Naravno, ovo danas zvuči naivno, utopistički. Za svetski mir zalažu se samo retki idealisti i humanisti. Čak je i sama ideja gurnuta u stranu. Ali, valja se podsetiti da je svetski mir ne samo stara evropska ideja, već i da je u posleratnoj Zapadnoj Evropi imala podršku širokih slojeva stanovništva. Doista, mirovni pokreti bili su u svim zapadnoevropskim državama značajna politička sila. Setimo se samo ogromnih demonstracija na ulicama i trgovima i velikih studentskih protesta, između ostalog i protiv američke intervencije u Vijetnamu i za nuklearno razoružanje. Mirovni pokret bio je posebno jak u Zapadnoj Nemačkoj, a sukobi mladih sa policijom izuzetno žestoki. U Britaniji, radikalne grupe u mirovnom pokretu zahtevale su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina unilateralno britansko nuklearno razoružanje i njihov uticaj tako je brzo rastao da je taj zahtev laburistička partija unela u svoj program.

Nema sumnje, kod mirovnih pokreta u Evropi bio je prisutan strah od sukoba sa moćnim Sovjetskim Savezom ali su veću, važniju ulogu igrali univerzalni humanistički motivi. Zato su mnogi proevropski intelektualci očekivali da će sa krajem Hladnog rata mirovni pokreti još više ojačati. No, oni su gotovo sasvim nestali. Kako to da je mnogima u vreme dramatične konfrontacije dve supersile, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, borba za svetski mir izgledala vredna velikih napora, a da u naše vreme, u kome je opasnost od rata u Evropi možda manja nego ikada u istoriji, ta borba malo koga zanima? I da dodam kako Britanija gradi novo nuklearno naoružanje a malo Britanaca se tome suprotstavlja.

Ugovor koji je potpisan u Mastrihtu 1991. ustanovio je Evropsku uniju kao naslednicu Evropske zajednice i postavio kao jedan od njenih glavnih ciljeva izgradnju zajedničke evropske spoljne politike. Od tada je prošlo više od dve decenije i svima je jasno da stvarnog pomaka nije bilo. Evropljani se danas više nego ikad gotovo isključivo bave sâmi sobom. Nije li sebično što ih ostatak sveta tako malo zanima? Nije li bolesno biti tako zatvoren u sebe? Bilo kako bilo, nema sumnje da je veoma naivno. Evropa ne može biti bezbedna ako se u svetu stalno i sve više ratuje. Pa, izrazi Bliski i Srednji Istok dolaze od toga što su oni blizu odnosno ne mnogo daleko od Evrope! I kako je to neobično da Evropa, u kojoj živi mnogo muslimana i koja je u znatno intenzivnijim ekonomskim i kulturnim odnosima sa muslimanskim svetom od Amerike, igra u njemu neuporedivo manju političku ulogu od nje!

U evropskim medijima vrlo retko se govori o tome šta čovečanstvo misli o Evropi, a više od devedeset posto stanovnika naše planete nisu Evropljani. Uz to su mnogi od njih bili u nedavnoj prošlosti podanici evropskih kolonijalnih sila. Mada većina ljudi u svetu danas smatra Evropu miroljubivijom i humanijom od Amerike, to nikako ne znači da ona istovremeno ne izaziva i strah. Sećanja na surovi evropski imperijalizam nisu izbledela, a mnogi s razlogom misle kako se on i obnavlja.

Upadljivo je i kako se retko Evropska unija spominje u američkim medijima. Prošle godine, na američkim predsedničkim izborima, gotovo da nije bilo reči o njoj, a kada jeste, to je bilo uglavnom zbog ekonomske krize. Nikada se nije spominjala kao činilac u svetskoj politici. Kada bi Evropljani – podsetimo se da ih je oko pola milijarde i da su bogatiji od većine čovečanstva – vodili svetsku politiku, Sjedinjene Države bi je sigurno primetile. Možda ovo neprisustvo Evrope u američkim medijima ukazuje na veću krizu u Evropskoj uniji nego medijski izveštaji o protestima građana nezadovoljnih zbog nemanja zaposlenja i smanjenih plata?

Evropska unija je napravila veliki korak ka stvaranju evropskog ustava kada je 2007. sačinila Lisabonski ugovor. On se, međutim, zaprepašćujuće malo bavi svetskim mirom i svetskim problemima uopšte, a opsednut je evropskom bezbednošću – ona je i postavljena kao glavni cilj evropske spoljne politike. U njemu se, doduše, kaže kako zemlje članice Evropske unije treba da sprečavaju sukobe u svetu i čuvaju mir, kao i da to valja da čine u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija. Ali, ugovor je veliki korak nazad u odnosu na Povelju koja govori o totalnom ukidanju rata kao načina rešavanja problema među narodima i državama i postavlja potpuni svetski mir za glavni, doduše daleki, cilj Ujedinjenih nacija.

Lisabonski ugovor ne samo što takav cilj ne spominje, već zahteva od država članica jačanje vlastite vojne moći. Istovremeno, on ne kaže koja tačno treba da bude njena svrha. Kao opasnost za Evropu ne spominje ništa osim globalnog terorizma, a i o njemu govori samo na uopšten način – nema ništa o tome ko i kako, odakle i zašto, ugrožava Evropu. I da li je vojna moć uopšte efikasno sredstvo za borbu protiv terorizma?

Zahtev za jačanjem vojne moći država članica Evropske unije budi u svetu strahove od evropskih neoimperijalističkih vojnih akcija. Idući tim putem, Evropa postaje pretnja regionalnom ili, čak, svetskom miru, kao što bi to bila i svaka druga vojna sila koja bi širila slabo obrazložene strahove o vlastitoj ugroženosti, a istovremeno se naoružavala.

Proširenje Evropske unije na Istok po svoj prilici jeste bilo korisno za evropski mir, pa samim tim i za svetski. Ali, zar evropsko uporno nastojanje na transatlantskom partnerstvu s Amerikom i na jačanju i širenju NATO-a – nazovimo to "proširenjem na Zapad" – nije pretnja svetskom miru? Saradnju Evropske unije s Atlantskim paktom zagovara i ugovor Evropske unije napravljen 2001. u Nici. I kako to da nijedna evropska zemlja ne želi da izađe iz NATO-a, čak se malo govori o tome, a u mnogima se i te kako raspravlja o izlasku iz Evropske unije ili o labavijim vezama sa njom?

Evropske države su veliki izvoznici oružja i to često u zemlje koje nisu ni miroljubive ni demokratske. Gotovo da nije bilo pokušaja da se izgrade zajednički evropski kriterijumi u vezi sa izvozom naoružanja. Niti se to što takvih kriterijuma nema, vidi kao problem. Nesposobnost Evrope da se snađe u savremenom svetu globalizacije jedan je od razloga za slabo kontrolisanu trgovinu oružjem jer se, u duhu morala globalizacije koji privredu svodi na prodaju i profit, fabrikama i kompanijama koje proizvode naoružanje i trguju njime, daje mnogo slobode.

Osnovne karakteristike američke spoljne politike, kako se uobličila od kraja Hladnog rata do danas, prilično su jasne. Glavne bi bile vera u američku izuzetnost i globalnu misiju, agresivna retorika, vojna sila kao glavni činilac u spoljnoj politici, spremnost na preventivne vojne akcije, unilateralnost i nepoštovanje međunarodnih organizacija i međunarodnog prava. Ovakva američka politika trpi velike neuspehe i na kraju će sigurno biti poražena. Za to će se, pre svega, pobrinuti nacionalizam, koji je i dalje najjača ideologija sveta i nikada neće prihvatiti stvaranje novih imperija. Zatim, Amerika nema dovoljno vremena, novca i ljudi koji su neophodni za izgradnju stabilnih političkih i drugih ustanova u osvojenim zemljama. Najzad, ona mora da vodi računa o rastu novih privrednih velesila i da se angažuje oko sve težih i složenijih regionalnih i svetskih problema, kao što su globalna finansijska nestabilnost i prevelika privredna i politička moć velikih kompanija a, takođe, i nikako na poslednjem mestu, prenaseljenost, glad i siromaštvo, klimatske promene, nestajanje biljnih i životinjskih vrsta.

Zašto onda Evropa ne gradi alternativnu spoljnu politiku, sa svetskim mirom kao glavnim ciljem? I u vreme Hladnog rata, Evropa je nalazila smelosti i snage da pravi krupne samostalne spoljnopolitičke poteze, u nekim slučajevima i kada se Amerika protivila. De Golova Francuska uspostavila je diplomatske odnose sa Maovom Kinom, Zapadna Nemačka vodila je politiku pomirenja s istočnim blokom, posebno s Istočnom Nemačkom, Evropljani su učinili mnogo više od Amerikanaca da ljudska prava postanu predmet diplomatskih dijaloga sa Sovjetskim Savezom.

Evropska unija je proizvod razvoja koji niko nije planirao u celini, ali jeste u delovima. I uvek je, makar samo u pozadini, bila prisutna vizija evropskog jedinstva i evropske uloge u svetu. Ti delovi su se uklapali jedan u drugi i bili stalno nadograđivani novim. Nikada nije išlo lako, glatko, ne retko bi došlo do zastoja, pravili su se i koraci nazad. Ipak se napredovalo. Zato je opravdano nadati se da će biti prevaziđen i ovaj najduži od svih zastoja i da će doista krenuti izgradnja zajedničke evropske spoljne politike i borba za mir u svetu.

Francuski predsednik Fransoa Oland je u službenoj čestitki Baraku Obami na ponovnom izboru za predsednika Sjedinjenih Država ovoga oslovio sa "dragi Barak" i govorio o Americi predvođenoj Obamom kao "potpuno angažovanoj na međunarodnoj sceni i svesnoj izazova našoj planeti: mir, privreda i životna sredina". To sve, naravno, ima malo veze sa Obaminom ili bilo kojom drugom američkom spoljnom politikom, ali je sjajan predlog kojim ciljevima Evropska unija treba da se posveti.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST