Pre neki dan sam registrovao automobil. Bez najave sam banuo u takozvani "tehnički pregled" i posao obavio za ciglo pola sata. Platio sam službeniku, a da nisam popunjavao uplatnice, i još su mi sami zalepili nalepnicu koja potvrđuje registraciju na vetrobran, skinuvši prethodnu koja je istekla. Jedini uslov za ovako brzu uslugu bio je da mi se podaci iz lične karte i saobraćajne dozvole slažu, odnosno da nisam menjao adresu ili ime od prethodne registracije. U tom slučaju morao bih u MUP.

Do oktobra prošle godine registracija vam je uzimala bezmalo ceo dan: pregled, plaćanje, čekanje u MUP-u. Osim ako posao niste poveravali agenciji. U tom slučaju ni auto nije morao na redovnu kontrolu, što je zastrašujuće saznanje u zemlji gde je prosečna starost automobila oko 15 godina. Ali zahvaljujući sve sređenijim bazama podataka i spremnosti MUP-a da ih pod određenim uslovima podeli sa onima koji pružaju usluge građanima, danas je registracija svedena na vreme potrebno za ispijanje espresa.

To je ilustrativan primer kako elektronska uprava treba i može da funkcioniše. Upravo je razvoj elektronske administracije bila tema skupa za novinare koji je pre nekoliko dana organizovala kompanija Aseko pozvavši i predstavnike MUP-a i Agencije za privredne registre, dve institucije koje su u primeni ovih rešenja otišle neverovatno daleko za srpske pojmove.

Spremnost MUP-ovog tima za elektronsku upravu na saradnju sa građanima i privredom daleko nadmašuje političku volju, odnosno rešenost da se ta saradnja zakonski omogući. Registracija vozila je samo jedan takav primer. Ono što nam sledi su vozačke dozvole usklađene sa ličnim kartama. Zapravo, lična karta bi mogla da nam bude jedini dokument koji u sebi sadrži sve ostale (vozačka, zdravstvena) i može da se čita na daljinu. Tehnologija postoji, imamo i informatičare koji umeju da je upotrebe, pitanje je da li smo mi spremni da je primenimo, jer nam se u glavi umesto pogodnosti odmah priviđaju zloupotrebe.

Agencija za privredne registre jedna je od retkih domaćih institucija koje su spremne za EU, zapravo ova srpska agencija spada među naprednije i u Evropi. I do sada su bili omiljena adresa novinara koji pretražuju unakrsna vlasništva u firmama i otkrivaju rođačke veze tajkuna i političara, ali najnovija opcija mogla bi da bude pravi hit.

Agencija je u ponudu odnedavno stavila i registar svih subvencija za regionalni razvoj. Svaka para koja je data u tu svrhu, iz zemlje ili inostranstva, ovde je zabeležena. Pa kome je na volju može da istražuje kako je taj novac potrošen. Uz ogradu da je agencija tu da objavi, ne i da tumači ili ne daj bože menja podatke koji su joj dostavljeni kao ispravni.

Ovi primeri govore da smo na pragu ozbiljnog istraživačkog novinarstva gde priče nastaju u tabelama i registrima agencija, a zatim se ukrštaju sa podacima kojima raspolaže MUP. Umesto da ispadaju iz kamiona ili da nam ih dojavljuju oni koji bi da se obračunaju sa dušmanima, kako je sada.

S druge strane, svi mi želimo efikasnu državu, ali i nedirnutu privatnost. Problem je što se to uglavnom potire. Da bi nam koristila, država mora da nas identifikuje, kao i banka. Čipovana lična karta ubrzaće nam komunikaciju sa administracijom, a na nama je da se izborimo ko i kako tim podacima sme da pristupi.

Strah od toga govori koliko verujemo sami sebi da ćemo to moći da kontrolišemo, ovako zaljubljeni u tajne službe i privilegije vlasti.

Zoran Stanojević