Najpre, nismo svi ravnopravni u ovoj priči. Recimo, ja sam imao hrast star nekoliko stotina godina, pola veka najmanje. Preciznije, imao ga je moj deda, ali sam ja kao dete taj svoj suvlasnički odnos vrlo lično doživljavao. Bilo je to prilično krupno drvo, mi smo cenili da je starije od čuvenog Starog hrasta po kojem je motel kod Velike Plane dobio ime. Dva odrasla čoveka nisu ga mogla obuhvatiti rukama. Budući da je bio šupalj, mi deca smo verovali da je neko u njega sakrio blago ne znajući da je šupljost posledica neke bolesti koja napada drvo. Kasnije je pripao stricu koji ga je, ako se ne varam, posekao jer je pretio da padne, a i neke oluje mu nisu učinile dobro.

Nikada nismo utvrdili tačnu starost hrasta, a nikada nam se nisu obratili ni zaljubljenici u prirodu, aktivisti ili predstavnici države zaduženi za brigu o starom drveću. Ako takvih ima, to jest. U blizini je bio još jedan hrast, nešto mlađi (vek, dva) i manji, takozvani "zapis", mesto gde su se seljani okupljali kada je trebalo nešto važno da se dogovore. Ne znam njegovu današnju sudbinu.

Na ove hrastove podsetila me je aktuelna priča o hrastu kod Savinca koji se isprečio progresu Srbije, to jest autoputu. Moj hrast je, inače, bio veći od savinačkog, ali je bio politički prilično ravnodušan, takoreći neinteresantan u zemlji gde je politika mera svega. Ali to nije razlog zašto ne znate za njega.

Razmišljajući o hrastovima, pokušao sam na srpskom delu interneta da pronađem neki podatak o najpoznatijem hrastu, tom po kojem se zove motel, i nisam stigao dalje od podatka da je "nekoliko stotina godina star". Siguran sam da bi vredni čitalac mogao bolje, ali mene je obeshrabrilo što sam ukucavanjem "stari hrast" u pretragu našao svašta o smeštaju u motelu, cenama i drugim aktivnostima, pa i o drugim firmama i vinima nazvanim po "starim hrastovima", ali ništa o navodno čuvenom drvetu.

Nisu svi u svetu kao mi. Jednostavnom pretragom po kriterijumu "protected old trees" naišao sam na čitave liste drveća (Hong Kong mi je favorit). Neki ljudi su slikali svako drvo i stavili precizne podatke o njegovom stanju i poziciji, kako geografskoj tako i društvenoj (zaštićeno ili ne). U Srbiji nikakvih sličnih podataka nema, ni na sajtu Srbijašuma niti kod Zelenih.

Energija i entuzijazam uloženi u debatu o savinačkom hrastu mogli bi korisnije da se upotrebe kada bi brojni dobrovoljci fotografisali drveće koje smatraju značajnim u svojoj sredini, uz GPS lokaciju koju ima svaki bolji telefon, i to onda poslali u bazu koju bi formirali aktivisti-prirodnjaci. Uz male donacije dobrih ljudi stručnjaci bi filtrirali listu i ubrzo bismo znali, po opštinama, gde se koje bitno drvo nalazi. Što bi bilo od koristi i nama koji bi da ih samo vidimo i inženjerima koji nešto projektuju, a ne znaju da će pregaziti preko društvene vrednosti.

Tehnologiju za ovakvu listu već imamo u praktično svakom džepu, imamo i stručnjake, neki provajder bi se već otvorio za prostor na internetu. Nedostaje nam samo političke volje za tako vredan poduhvat, baš one volje koju u izobilju trošimo na priču o tome da li je važniji hrast ili put. Misleći, pritom, na nešto treće.

Zoran Stanojević