Sudbine uzbunjivača:
Uzaludna molitva majke Bredlija Meninga

Žulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, u egzilu je poručio da Mening nikada nije imao priliku za fer suđenje. "Vlada je držala Bredlija Meninga u kavezu, svlačila ga golog i izolovala ga s namerom da ga slomi, što je akt koji osuđuje i specijalni izvestilac UN za torturu. To nikada nije bilo fer suđenje…"

Američki vojnik Bredli Mening (25) osuđen je 30. jula pred američkim vojnim sudom u Fort Midu po pet tačaka optužnice za špijunažu, po pet tačaka za krađu, kao i za kompjutersku prevaru i druge prekršaje.

Oslobođen je optužbi za pomaganje neprijatelju. Da je proglašen krivim i za to, Meningu bi pretila doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja, plus 154 godine zatvora. Pošto je Mening proglašen krivim po većini ostalih 20 tačaka od 22 tačke optužnice, nakon poslednjeg ročišta koje traje do kraja avgusta, on može biti osuđen i na 90 godina zatvora, mada sudija ne mora da izrekne maksimalne kazne, a takođe može da odluči da Mening kazne služi istovremeno, a ne uzastopno.

Mening je tokom trogodišnjeg istražnog zatvora priznao da je 2009. i 2010. Vikiliksu poslao hiljade poverljivih dokumenata.

U tim dokumentima ima mnogo tračarija, ali neki sadrže i indicije o američkim ratnim zločinima, poput užasavajućeg snimka iz 2007. koji pokazuje kako je iz američkog borbenog helikoptera tipa "apač" (Apache) ubijeno 12 civila. Oni su greškom identifikovani kao pobunjenici na terenu, a kamere i oprema koju su nosili Rojtersov dvadesetdvogodišnji fotograf Namir Nor-Eldin i njegov asistent Said Čmah, prepoznati su kao lanseri raketa i mina. Iz helikoptera je otvorena vatra kojom je ubijeno nekoliko ljudi. Nekoliko minuta kasnije, kad je stigla pomoć, posada helikoptera je nestrpljivo zatražila dozvolu da puca ponovo:

"Come on, let us shoot", čuo se jedan glas. Kad su dobili dozvolu i ubili još nekoliko ljudi oko kamioneta na zemlji, u posadi Apača je zavladalo trijumfalno raspoloženje.

Prema listu "Indipendent", Mening je na sudu rekao kako je njega, dok je gledao video-zapis o toj akciji, prenerazilo oduševljenje prilikom prolivanja krvi oružjem iz vazduha i dehumanizovanje pojedinaca do tačke da ne vrednuju ljudski život i da čestitaju jedni drugima zbog "mrtve kopiladi"...

Bredli ne govori prvi put o tom svom utisku. Jednom prijatelju, dok su komunicirali zaštićenim porukama, on je pisao da je ogorčen ponašanjem pojedinaca u vojsci. Pisao je da želi da ljudi saznaju istinu.

Vojska ne deli tu sajber-samilost. Tužilac major Ešden Fejn je u završnoj reči Meninga opisao kao "neodgovornog, sebičnog izdajnika", koji je znao da će neprijatelji Amerike doći do dokumenata koje je predao Vikiliksu.

Predstavnici republikanskih i demokratskih lidera Komiteta za obaveštajna pitanja američkog Kongresa izjavili su u zajedničkom saopštenju da je osudom Meninga koji je ugrozio nacionalnu bezbednost zadovoljena pravda...

TAJNA ZA 500.000: Džozef Vajpl, bivši saradnik CIA, sada profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu Boston je pak rekao agenciji Rojters da je oko pola miliona ljudi posedovalo informacije koje je Mening obelodanio i da dopuštanje tako velikom broju ljudi da imaju pristup informacijama liči na "postavljanje zamki za leminge". Nakon što je Mening podatke dostavio Vikiliksu, vlasti u Vašingtonu su ograničile pristup sistemu za razmenu poverljivih podataka.

Polovina depeša iz 274 američke ambasade od 1966. do 2010. koje je Mening obelodanio ne nosi nikakav stepen poverljivosti; nešto manje, 40,5 procenata dokumenata označeno je kao "poverljivo", a samo 6 odsto, 15.652 depeše, oznakom "tajno".

Dokumenti otkrivaju i tajne direktive Hilari Klinton ili njene prethodnice Kondolize Rajs diplomatama da skupljaju informacije o vojnim instalacijama, oružju, ali i personalne informacije o političkim liderima, detalje o komunikacijama, adresama, lozinkama i komunikacijama čelnika UN, o vozilima koje koriste, njihove DNK uzorke i otiske prstiju i snimke oka političkih lidera.

Kasnija otkrića Edvarda Snoudena, saradnika NSA, pokazala su koliko kolosalne razmere ima to američko bezbednjačko nadgledanje celog sveta bez suda i zakona.

Javno mnjenje u SAD koje je odobravalo smanjenje građanskih sloboda radi veće sigurnosti, sada ipak reaguje. Neke NVO su podnosile tužbe zbog ove prakse, za čiju rasprostranjenost do sada nisu imale dokaze. U senatskim komitetima se raspravlja o kontroli bezbednosnih službi i ograničavanju njihovih moći.

POZORIŠTE U VELSU: U glasove odbrane Bredlija Meninga svakako spada i glas glumaca Nacionalnog teatra Velsa (National Theater of Wales), koji su postavili na scenu komad Tima Prajsa Radikalizacija Bredlija Meninga (The Radicalisation of Bradley Manning) koji je u julu prikazan na festivalu u Edinburgu.

Nije slučajno da je događaj imao odjek u Velsu.

Bredlijeva majka Suzan Mening živi u Pembrokširu u Velsu. Ljudi u crnom ispitivali su je neposredno nakon što je izašla iz bolnice posle serije moždanih udara. Suzanina sestra Šeron Stejpls misli da su to bili agenti FBI-ja.

Bredli Mening je rođen u Oklahomi, pre 22 godine, nakon što se njegova majka Suzan udala za oca Brajana dok je služio vojsku blizu Haverfordvesta. Kada je Bredli imao 13 godina, njegovi roditelji su se razveli i ona se preselila u Vels.

Ona je u tako teškom zdravstvenom stanju posle moždanog udara da nije sposobna da na televiziji niti radiju prati suđenje svom sinu. Sestra joj ponešto ispriča telefonom.

Šeron je britanskim reporterima opisivala u kakvom je šoku bila njena sestra kada je februara 2011. posetila sina u američkom vojnom zatvoru Kvantiko (Quantico). Kada je ušla, čula je lance oko Bredlijevih ruku i nogu. Sedeo je s druge strane stakla. Vreme posete proveli su gledajući se netremice, bez reči. Samo mu je rekla da ga voli.

"Vi ne biste postupali sa životinjom tako kako oni postupaju s Bredlijem...", kaže Šeron.

U jednoj od retkih poruka sinu Suzan kaže: "Znam da te možda više nikada neću videti, ali ja znam da ćeš jednog dana biti slobodan. Molim se da to bude uskoro. Volim te, Bredli, i uvek ću te voleti."

EKSTREMIZAM BEZBEDNOSNIH SLUŽBI SAD: Žulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, u egzilu je poručio da Mening nikada nije imao priliku za fer suđenje. "Vlada je držala Bredlija Meninga u kavezu, svlačila ga golog i izolovala ga s namerom da ga slomi, što je akt koji osuđuje i specijalni izvestilac UN za torturu. To nikada nije bilo fer suđenje..."

Asanž je u saopštenju naglasio je da je to prva osuda uzbunjivača za špijunažu, da predstavlja opasan presedan i primer ekstremizma bezbednosnih službi. Američkog predsednika Obamu nazvao je hipokritom koji promoviše platformu transparentnosti, a onda Meninga označava kao kriminalca.

Organizacija "Reporteri bez granica" ocenila je da je presuda Meningu "obeshrabrujuće upozorenje onima koji šire informacije" i da ugrožava budućnost istraživačkog novinarstva zastrašujući i ućutkujući izvore informacija.

Osim Meninga, samo još šest ljudi je optuženo po tom zakonu o špijunaži (the Espionage Act) od kako je Barak Obama postao predsednik SAD. Sedmi je Edvard Snouden, koji je dobio azil u Rusiji. Od usvajanja tog zakona 1917. zakon je primenjen samo za vreme vladavine prethodna tri predsednika.

Osim po Zakonu o špijunaži, Meningu se sudi i po zakonu o zloupotrebi kompjutera (Computer Fraud and Abuse Act, CFAA). U nekim listovima se ukazuje na paradoks da onaj ko obelodani tajni dokument preko kompjutera povlači znatno veću kaznu od onoga ko fotokopira i iznese papir.

U nekim listovima (magazin "Tajm" i drugi) taj detalj budi asocijacije na slučaj Vilijama Kelija (William Calley), koji je okrivljen da je 16 . marta 1968. naredio da se opkoli i ubije 70-80 nenaoružanih civila u vijetnamskom selu Mi Laj u kome su inače ubijene između 347 i 504 osobe. Pred vojnim sudom 29. marta 1971. Vilijem Keli je osuđen na doživotnu robiju, ali dva dana po izricanju presude tadašnji američki predsednik Nikson je naredio da on bude pušten i pokrenuo je osporavanje presude, koja je kasnije ublažena. Keli je odslužio tri i po godine u kućnom pritvoru u armijskoj bazi.

Dakle, tri i po godine kućnog pritvora za naređivanje i učestvovanje u ubistvu velikog broja civila, a potencijalno 90 godina za daunloudovanje.

SLUČAJ DANIJELA ELSBERGA: "Tajm" piše da Meningov slučaj dva pitanja ostavlja bez odgovora: Da li će štampa biti onemogućena da objavljuje vladine tajne do kojih je došla na nezakonit način? Šta činiti sa onima koji obelodanjuju dokumenta koja pogađaju nacionalnu sigurnost, ali istovremeno otkrivaju vladina nepočinstva?

Slučaj Mening podseća na slučaj Danijela Elsberga (1931), nekadašnjeg vojnog analitičara zaposlenog u korporaciji RAND koji je 1971. "Njujork tajmsu" i drugim listovima obelodanio takozvane Pentagonske papire (Pentagon Papers), tajne studije povezane s Vijetnamskim ratom.

Elsberg, rođen u Čikagu, školovan na Harvardu i Kembridžu, otišao je u marince i bio komandir čete. Nakon vojne službe u Vijetnamu, radio je 1967. za kompaniju RAND na tajnoj studiji o Vijetnamskom ratu koju je naručio ministar odbrane Maknamara.

Od 1969. Elsberg se priključio antiratnom pokretu, mada je još radio za RAND. Epifaniju je doživeo kada je slušao govor Rendija Kelera, koji je odbio da bude mobilisan i koji je hladno rekao da je veoma uzbuđen zbog toga što će se uskoro pridružiti svojim prijateljima u zatvoru. Pri kraju 1969. Elsberg u saradnji sa kolegom iz kompanije RAND Antonijem Rusom i nekim od službenika senatora Edvarda Kenedija napravio je nekoliko kopija Pentagonskih papira koji su pokazivali da je Džonsonova administracija znala da će rat biti izgubljen, ali da je sistematski lagala ne samo javnost već i američki Kongres.

Tokom 1970, Elsberg je pokušavao da ubedi neke senatore među kojima i Vilijama Fulbrajta, predsednika Senatskog komiteta za spoljne poslove, da papire stavi na dnevni red, a pošto nije bilo odgovora, pustio je da papiri cirkulišu među stručnjacima na Institutu za političke studije (Institute for Policy Studies, IPS) i dao ih dopisniku "Njujork tajmsa" Nilu Šihanu, za ličnu upotrebu, pod uslovom poverljivosti. Novinar nije sasvim poštovao of-rikord dogovor i "Njujork tajms" je 13. juna 1971. objavio prvih devet izvoda Pentagonskih papira. Sud je zabranio dalje objavljivanje. Mada "Njujork tajms" nije obelodanio izvor, Elsberg se 13 dana krio, pa, procenjujući da će se brzo otkriti da je on izvor, potom daje dokumente i "Vašington postu" i novinarima još 17 listova.

Papire uzima u razmatranje jedan senatski komitet i ispostavlja se da nije lagala samo Džonsonova, već i Kenedijeva i Niksonova administracija. Niksonov javni tužilac opominje "Tajms", čiji urednik odbija da se povinuje, i vlada podnosi tužbu protiv njega. To je bila prva tužba protiv velikog lista nakon građanskog rata Abrahama Linkolna. U slučaju "New York Times Co. vs. United States", Vrhovni sud SAD presuđuje da je pravo štampe da objavi dokumenta "moderni stub" prava iz Prvog amandmana američkog Ustava koji garantuje slobodu govora.

A UZBUNJIVAČ 1971: Elsberg se predao javnom tužiocu u Masačusetsu i izjavio da je on obelodanio ta dokumenta jer kao odgovoran građanin ne može više da krije takve informacije od američke javnosti i da je spreman da odgovara za konsekvence.

Po Zakonu 1917, Elsberg i Ruso optuženi su za špijunažu, konspiraciju i krađu za šta je bila zaprećena kazna od 115 godina. Nakon što je sudski dokazano da je bilo mnogo nepravilnosti u prikupljanju dokaza i pokušaja da se Elsberg "neutrališe" i kompromituje, sve optužbe protiv njega su 1973. odbačene.

Bez obzira na istorijsku odluku Vrhovnog suda o slobodi štampe, on je oslobođen ne zbog legalizovanja prava na pobunjeničko obelodanjivanje, nego zbog policijskih brljotina. Posle njegovog slučaja otvorena je afera Votergejt koja je oborila Niksona. Elsberg je postao heroj pokreta za građanske slobode...

Neki komentatori tvrde da je Edvard Snouden prokockao šansu da bude novi Elsberg zato što je pobegao i dobio azil u Rusiji, jer "američke žrtve se ne proizvode u Rusiji". U američkoj javnosti, kako izgleda, vlada veće uzbuđenje oko toga što je Snouden pobegao u Rusiju nego oko onoga što je on objavio.

Da li je "vikiliker" Maning, bespomoćna kompjuterska "usijana glava", Elsberg današnjih dana? Možda jeste, ali njegova sudbina je neizvesnija, jer imperija zapletena u ratove iz kojih ne može izaći sada odlučnije diže sudski mač nad neposlušnim sinovima. On je na sudu rekao isto što je rekao Elsberg. Da li je, međutim, sadašnji pokret za ljudska prava u SAD tako jak kao šezdesetih i sedamdesetih? Da li je tako žestok kad se bavi problemom tiranije u sopstvenoj zemlji kao kad je upregnut u kola američkog "humanitarnog intervencionizma"?

Po sadašnjem toku događaja izgleda da se molitve majke Bredlija Meninga neće uskoro ostvariti...

Milan Milošević