Kultura sećanja – Aleksandar Ranković i njegovo vreme:
Odani partijski vojnik

Zaista je apsurdno da isti oni, koji se zgražavaju nad "zločinima" Udbe i Ozne, istovremeno veličaju njihovog organizatora i šefa Aleksandra Rankovića. Jednako je glupo da oni koji u Golom otoku vide simbol zverstava Titove Jugoslavije, idealizuju Rankovića, pa valjda je jasna, ako ništa drugo, a onda odgovornost šefa tajnih službi za sve što se u tom logoru i oko njega događalo. A prosto naprosto laže onaj ko o ubeđenom Jugoslovenu i komunisti govori kao o nekakvom tobožnjem "srpskom patrioti", da ne kažem nacionalisti

Aleksandra Rankovića sam prvi put video leta 1958. godine u Sloveniji na "Omladinskoj saveznoj radnoj akciji izgradnje autoputa Bratstvo-Jedinstvo Zagreb–Ljubljana". Namerno pišem celo "ime i prezime" tog jednogodišnjeg izvođenja građevinskih radova i zabave momaka i devojaka iz cele zemlje, ne bih li time donekle dočarao tadašnje frazersko vreme. Ali, odmah da kažem, ta godina je slučajno za mene bila jedna od najlepših u životu. Izdavali smo nedeljni list "Mladost na autoputu", ja sam bio glavni urednik, stanovao u starom, za nas renoviranom zamku iz XIII. veka na otoku reke Krke kraj sela Otočec ob Krke, spavao i budio se uz neprekidni žubor te bistre vode i cvrkut ptica, vozio službeni motocikl ne samo "duž trase", nego jedanput nedeljno u Ljubljanu na prelom, a u toku leta nekoliko puta do mora, do Portoroža, imao 29 godina i od februara do decembra bio u prirodi i posmatrao kako se šume i planine menjaju u ritmu promena godišnjih doba. Samo što ovde nije o tome reč.

Omladincima u posetu stiže Tito. Baš kad je trebalo da izađe iz automobila da se pozdravi i porazgovara sa brigadirima, počinje pljusak. Nad njim, naravno, neko drži kišobran, dodali su mu i kišnu kabanicu. Brigadiri kisnu, a on se setio i pita:

"A gde je Marko?"

Ja kisnem tik uz njega kao novinar koji piše reportažu i čujem kako prenose pitanje duž kolone:

"Gde je drug Marko?"

"Gde je drug Ranković?"

"Gde je drug potpredsednik?"

Tito se i dalje brine i pita:

"Da li Marko ima kabanicu?"

U to se iz velikog mercedesa oglasi Ranković i dovikuje:

"Ne treba mi kabanica, sedim u kolima, ako predsednik mora da kisne, potpredsednik ne mora!"

Nažalost, nisam ga bliže upoznao. Prevodio sam za gotovo sve tada vodeće političke ličnosti Jugoslavije, za njega nikada, koliko se sećam on nije održavao lične, državničke ili partijske veze sa partnerima sa nemačkog govornog područja. Viđao sam ga na prijemima, na kongresima, stekao sam utisak da je izrazito nefotogeničan, jer mi se činio mnogo zgodnijim, elegantnijim, nego na slikama na kojima uvek deluje kruto. Možda samo uzdržano.

KOMUNISTA I JUGOSLOVEN: Ranković je bio beskrajno disciplinovani vojnik svoje partije. Izgovaram to s poštovanjem: bio je komunista. Tu vrstu poštovanja po mom mišljenju zaslužuje i od onih, koji to nikako nisu, jer je bio odan svojoj ideji. Bez pogovora. Verovao je u frazu koju smo nazivali "demokratski centralizam": Možeš da diskutuješ koliko god hoćeš, ali kad "forum" donese odluku, tvoje je da slušaš.

Ja upravo zbog toga pozdravljam što je dostojno obeležena tridesetogodišnjica njegove smrti. Likovi kao on zaslužuju pažnju potomaka, nema takvih previše u istoriji.

Međutim, ja sam zapanjen šta je tim povodom sve rečeno. Prebacivanje mrtvog Aleksandra Rankovića u tabor srpskih nacionalista počelo je, doduše, već masovnim učešćem građanstva na njegovoj sahrani. Meni se, ipak, čini da je reč o velikom nesporazumu, ako ne o velikoj obmani i laži.

Predsednik vlade Srbije Ivica Dačić je o svakako diskutabilnoj "aferi Ranković", o njegovom smenjivanju sa svih funkcija na "brionskom plenumu" 1. jula 1966, govorio kao o začetku antisrpske politike. Dačić je, naravno, dovoljno mudar da nijednom rečju samom Rankoviću ne imputira da je bio srpski nacionalista, ali vešto je sve stavio u kontekst kao da jeste, kao da je on bio oličenje, ili čak vođa srpskog "patriotizma", da ne kažem nacionalizma. Međutim, ako je iko pored toga što je bio komunista bio pre svega i ubeđeni Jugosloven, to je bio baš Aleksandar Ranković, što se vidi u svakom njegovom govoru, svakoj javnoj izjavi, ali i privatnom životu: Posle rata oženio se Slovenkom (prva žena mu je poginula u ratu), godišnje odmore provodio je i dok je bio na vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj, kuću je kupio na Lapadu kraj Dubrovnika gde je i umro. Njegova žena, Slavka (zapravo Ladislava), bila je iz sela Zagrada kod Novog Mesta, to je sasvim blizu "mog" Otočca ob Krke i mogu da tvrdim da su ga Slovenci tamo smatrali za "svog zeta".

Uostalom, njegov bliski saradnik Jovo Kapičić, na pitanje da li je Ranković bio nacionalista odgovorio je:

"Ne, bio je komunista."

Ja sam uveren da nijedan pripadnik one generacije jugoslovenskih političkih prvaka posle Drugog svetskog rata – Tito, Ranković, Kardelj, Đilas, Koliševski, Pijade, Kidrič, Stambolić, Nešković i tako redom – nije bio nacionalista, da nije čak ni razmišljao o bilo kakvoj nacionalnoj pripadnosti. Bili su iskreni i ubeđeni internacionalisti.

MIKROFONI U TITOVOJ SPAVAĆOJ SOBI: Da li je neko zaista postavio mikrofone u Titovu spavaću sobu? Ne znam, ali čak ni to ne bih isključio. Osam godina kasnije će niko manji od predsednika SAD, Ričard Nikson, da se spotakne preko žica i magnetofonskih traka vezanih za mikrofone koji su po njegovom naređenju postavljani u hotelu Votergejt u Vašingtonu. Na kraju je na neki način prisluškivao samoga sebe i tako ušao u istoriju kao predsednik koji je jedva izbegao zatvor. Suđenja ga je spaslo što je njegov naslednik Ford za taj slučaj izrekao aboliciju. Baš tako je i Tito za Rankovića izrekao aboliciju. Zbog toga Aleksandar Ranković formalno sudski ne može da bude rehabilitovan, jer je tim predsedničkim činom unapred uklonjena i sama mogućnost da se krivično goni, optuženi je oslobođen svake krivice kao da ništa inkriminisano nikad nije postojalo.

Ja mislim da je pad Rankovića usledio zbog nečeg drugog, zbog njegovog insistiranja na centralizovanoj, jedinstvenoj Jugoslaviji, znači, baš suprotno od svakog isticanja nacionalizma po republikama on se u ime jugoslovenskog zajedništva zalaže protiv takve uskogrudosti. To jasno objašnjava Latinka Perović:

"Ranković je zagovornik centralizovane Jugoslavije, monopartijskog sistema. On, kao ni Tito, nije zamišljao Jugoslaviju drugačije nego kao jednopartijsku, centralizovanu državu, koja podrazumeva manja prava republika. Naravno, važno je da je on, uz tu svoju koncepciju, raspolagao moćnim instrumentima. On je bio organizacioni sekretar partije, to je ključna uloga u partiji, u kadrovskoj politici i svemu drugom, a osim toga, on je bio višegodišnji šef tajnih službi. To su tajne službe koje su likvidirale kvislinge posle rata, učestvovale u progonu informbiroa, za njega se to vezivalo..."

Dodatni uzrok za njegovo smenjivanje mogao je da bude i prijem koji mu je SSSR priredio kao da je Titov naslednik.

Aleksandar Ranković dugo je bio ne samo najbliži Titov saradnik, nego i najintimniji drug, to dokazuje i da mu je bio kum na venčanju sa Jovankom Budisavljević.

SMRTNE PRESUDE I GOLI OTOK: Ja ne mogu na osnovu istorijski verifikovanih podataka i služeći se verodostojnim argumentima da utvrdim za koliko je smrti Aleksandar Ranković odgovoran u obračunu sa stvarnim ili navodnim saradnicima okupatora posle rata, koja je njegova uloga u organizaciji i pogonu Golog otoka – ako nije kriv, odgovoran svakako jeste – ali želim da ukažem na ponešto, što mi se čini krajnje apsurdnim.

Hajde da se podsetimo. Aleksandar Ranković je 13. maja 1944. godine postavljen za načelnika novoosnovane Ozne. On ju je organizovao, svakako po sovjetskom uzoru, jer drugog nije imao, i rukovodio je jugoslovenskim tajnim službama sve do svog pada. Znači, za sve za šta neko okrivljuje Oznu, a posle nje Udbu, on je odgovoran. Apsurdno je osuđivati te organizacije i njihove postupke, a slaviti Rankovića gotovo kao sveca.

Upravo oni, koji tvrde da je "cvet srpske inteligencije" ubijen po kratkom postupku ili poslat na Sremski front da bi tamo izginuo, sada u Aleksandru Rankoviću vide perjanicu pozitivnog srpstva. Međutim, baš je on bio na čelu aparata koji je u ime revolucije vršio odmazde posle pobede u Drugom svetskom ratu i baš on lično je izdao naređenje za proboj Sremskog fronta. Tačno je, naravno, da su posle oslobođenja Srbije i Beograda mobilisane generacije sposobne da vode rat i bačene u završne borbe protiv Nemaca, ali setimo se da su sve, ama baš sve države koje su učestvovale u tom ratu – pa i Sjedinjene Američke Države, i Kanada, i Australija i Novi Zeland – mobilisale te iste generacije i slale ih na bojišta protiv fašističkih sila, pa kako ratnička Srbija ne bi svoje mladiće? A da nije, Jugoslavija bi sve do pada Berlinskog zida živela kao Mađarska, Rumunija, Bugarska. Da li oni koji kritikuju NOB žale za tim?

Za mene je neshvatljivo i što na užase "administrativnog upućivanja na društveno-korisni rad" – opet jedna fraza iz onog vremena, tako se nazivalo slanje na Goli otok i u druge surove logore – danas možda najviše ukazuju antikomunisti. Titovi komunisti su proganjali "još mnogo gore" staljinističke komuniste, zar ne? Nekoliko bivših osuđenika sa Golog otoka opisalo je skandiranje "Marko – Tito!" kada je Ranković lično posetio to tužno, kamenito ostrvo na Jadranu. I opet iznosim svoje mišljenje da je nemoguće osuđivati način obračuna sa stvarnim ili nabeđenim "informbirovcima" i tražiti istovremeno neki svoj ideal u liku i delu Aleksandra Rankovića.

Da sred ovih svojih napora da pišem objektivno ne sakrijem svoj stav: valja poštovati Aleksandra Rankovića – i Tita i Đilasa i Kardelja – uprkos svemu što za njihove vlasti nije bilo idealno. Za mene je pozitivno u njihovom delovanju, njihovoj politici, Jugoslaviji na čijem su čelu stajali duže ili kraće vreme, daleko izraženije, nego što je negativno.

Istoričar Nikola Samardžić za Radio Slobodna Evropa tvrdi da smena Rankovića nema nikakve veze sa nekakvom antisrpskom politikom. Navodim, iako mislim da preteruje:

"Rankovićeva smena bila je zapravo jedan od reformskih pokušaja tadašnje administracije – u pitanju su bile ustavne reforme 1963. i privredna reforma 1965. godine. Konačno, likvidacija te zloglasne službe i penzionisanje hiljade plaćenih ubica 1966. godine, uvod je u period od 1965. do 1972. godine, koji je bio veoma prosperitetan. Netačno je da smena Rankovića ima bilo kakve veze sa Ustavom iz 1974. godine, jer je Tito promenio svoju politiku smenom rukovodstava u Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji 1971. i 1972. kada je zauzeo prosovjetski kurs, dakle, kada je donosio Ustav iz 1974. Tito je bio politički ponovo bliži Rankoviću, pa i danas Dačiću..."

U pogledu "hiljade plaćenih ubica" i još u nečemu nikako se ne slažem sa profesorom, čak ne razumem na koga misli, ali verujem da ga je vredelo citirati.

STROGI MORALISTA: Aleksandar Ranković ne samo da je bio porodičan čovek nego je u svojstvu organizacionog sekretara partije insistirao na strogom, sa današnjeg stanovišta rekao bih prevaziđenom moralu. Simpatični, a tada veoma mladoliki Mika Tripalo je likom podsećao na Džejmsa Dina, bio je sekretar CK Narodne omladine (predsednik je bio Milijan Neoričić), zaljubio se u zgodnu, mladu devojku i – ako je verovati ogovaranjima u nekim "našim krugovima" – planirao da se razvede. Ranković ga je tada pozvao i rekao mu da ne računa na političku karijeru ako napusti porodicu. Koliko ja znam, Miki je karijera bila važnija od ljubavi. Tada sam se prvi, ne i poslednji put, razočarao u njega.

Međutim, moj pokojni prijatelj Miša Radojević ispričao mi je da je u svojstvu jugoslovenskog konzula u Hamburgu, Rankovića, koji je i to čudo hteo da vidi svojim očima, vodio u čuvenu kuplerajsku četvrt Sankt Pauli. Tamo se prostitutke nude sedeći u izlozima, ali i špartajući ulicama. Prišla im je zgodna, mlada dama i započela pregovore, a Ranković se na kraju izvinio:

"Žao mi je, draga moja, ali stegao me je išijas, večeras ne mogu..."

Naravno da nije ni pomišljao da se upusti u taj vid razonode.

JERETIČKA PRIČA: Mogu da potvrdim da smo se mi, mladi pisci, početkom pedesetih godina mnogo više bojali strogog šefa agitpropa, boga ideologije Milovana Đilasa, nego "dobroćudnog" rukovodioca policije i svih tajnih službi Aleksandra Rankovića. Branko Ćopić je 22. avgusta 1950. u "Književnim novinama" objavio "Jeretičku priču" u kojoj je satirično uzeo na zub krug ljudi koji je Milovan Đilas kasnije nazvao "novom klasom". On opisuje "oveću vilu sa svih strana ograđenu zidovima, otvorenu samo prema moru" u kojoj letuju ministar, pomoćnik ministra, general, svastika i druge, kako pisac doslovno kaže, "zvjerke", a nedaleko na "velikoj plaži" narod. Autor kritikuje i ruga se onima koji su se "odvojili od naroda". Kogod je tada bio "insajder" prepoznavao je vilu "Šeherezadu" u Dubrovniku.

Ja sam tada bio sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije Čedomira Minderovića, pa načuo ponešto. Protiv Ćopića diskutovalo se i na našoj osnovnoj organizaciji Saveza komunista pri Savezu književnika, ako se ne varam sekretar bejaše Skender Kulenović, a Vasko Popa me ispod stola šutirao u cevanicu da ne bih rekao "neku glupost", jer Đilas je Branka hteo da hapsi. Branko Ćopić se u pismu Veljku Vlahoviću uplašeno žali: "Kao da i Đido od mene diže ruke..." Ali, Ranković je bio protiv toga. Najzad je sam Tito presudio govorom održanim drugim povodom, na nekom kongresu A-Ef-Žea u Zagrebu (za one koji se ne sećaju mog vremena i njegovog jezika, tako se zvao "Antifašistički front žena"), u kome je onako uzgred rekao: "...mi naravno nećemo hapsiti jednog Branka Ćopića, ali neka on pazi šta piše!" Slično kao mnogo kasnije De Gol o Sartru. Slučajno sam istog dana kada je to objavljeno sreo Branka na ulici i pitao ga šta ima da kaže. Odgovorio je:

"Ja sam sad najbezbedniji čovek u celoj Jugoslaviji!"

"Kako to?", pitao sam začuđeno.

"Pa, kome drugom je maršal obećao da ga neće hapsiti?"

VOĐE REVOLUCIJE: U to vreme se u jednom dahu govorilo: Tito – Ranković – Kardelj – Đilas. Plakati sa njihovim velikim slikama nosili su se na čelu brojnih parada i sletova. Milovan Đilas je smenjen sa svih dužnosti 17. januara 1954, Ranković na Brionima dvanaest godina posle toga. Đilas je nastavio sa svojom političkom aktivnošću pišući knjige, članke, bio sagovornik mnogih zapadnih medija, pa je osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora i najzad postao najpoznatiji "disident" na svetu. Ranković se disciplinovano primirio i više nikada nije nastupao javno. To je ta ogromna razlika između dvojice ranijih istomišljenika, bliskih drugova, rukovodilaca Komunističke partije i onog što smo nazivali, pa da opet navedem naziv iz "onijeh vremena": "Narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije."

Negde krajem pedesetih godina dobio sam poziv za vojnu vežbu. Kao rezervni potporučnik morao sam da zamenim nekog komandira voda garde koji je otišao na godišnji odmor. U okviru "političke nastave" pokazivao sam "svojim vojnicima" slike Tita, Rankovića, Kardelja i Đilasa koji su ukrašavali zidove. Tita su naravno prepoznavali, ali ostale... Ti momci su se bukvalno preznojavali razmišljajući ko je ko na tim uramljenim fotografijama, ali su minobacač od 82 milimetra uzbrdo u trku nosili kao da je jastuče punjeno paperjem.

KARDELJ NIJE DOŠAO: Po kome će Beograd krstiti neku svoju ulicu, po Milovanu Đilasu ili Aleksandru Rankoviću? Da mene pitaju, časna reč ne znam šta bih preporučio, u tom pogledu mi je ideal Njujork sa svojim ulicama i bulevarima prosto označenim brojevima, tako da čak i ja, koji sam samo jednom bio tamo, znam gde je otprilike, na primer, ugao trideset osme ulice sa petom avenijom ili dvadeset druge sa trećom. Šta će o Đidi i Marku – Đilasu i Rankoviću – i da li uopšte, u školi učiti moje danas osmogodišnje unuke? Nemam pojma.

Ja bih na ovom mestu ispričao samo još jedan vic koji je kružio Beogradom posle pada Rankovića. I ja sam ga prepričavao, a po mom saznanju niko zbog njega nije uhapšen.

Đilas, dakle, poziva Rankovića i kaže da bi sada valjda opet mogli da se sretnu i popričaju. Nađu se u kafani hotela "Moskva", pa Đilas naručuje tri vinjaka. Kelner začas stiže, stavlja jednu čašicu ispred Rankovića, drugu ispred Đilasa i pita:

"A šta ćemo sa trećom?"

"Samo vi ostavite, doći će drug Kardelj!"

Đilas je u tom pogledu pogrešio, Kardelj "nije došao".

Ivan Ivanji