Fridrih Ebert radionica:
Elite iz haosa

Iz tranzicionog iskustva drugih zemalja može se zaključiti da boljke srpske privrede nipošto nisu jedinstvene. Ipak, razlozi njihove dugotrajnosti mogli bi se naći u jedinstvenom spoju srpske političke i ekonomske elite

Nije bilo idealnog puta u privatizaciji, mogao bi da bude jedan od zaključaka dvodnevne međunarodne radionice "Ekonomske elite u tranzicionim zemljama", koja je održana u Beogradu, u organizaciji Fondacije Fridrih Ebert. "Haotično", "bez pune kontrole", neki su od epiteta kojima je tranziciju u Mađarskoj opisao Bela Galgoci sa Evropskog sindikalnog instituta u Briselu. Ovaj proces je stvorio nove ekonomske elite (tri vrste, kako se moglo čuti u uvodu Mihaela Erkea iz Fondacije Fridrih Ebert – ruski "oligarsi", nekadašnja komunistička administracija u centralnoj Evropi, i tzv. "tajkuni" u bivšoj Jugoslaviji), a jedan od podataka koji je izazvao najveću pažnju izneo je Vladimir Vuletić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, o razlici između Srbije i drugih tranzicionih zemalja kada je reč o učestvovanju u političkom životu najuspešnijih poslovnih ljudi.

"Privatizacija i restitucija su oblikovale i stvorile novu ekonomsku elitu", reči su Jože Mencingera sa Pravnog fakulteta u Ljubljana. "Međutim, nakon mnogo godina, privatizacija se pokazala kao pogrešna, jer je preko noći stvorila dva miliona kapitalista u zemlji, a glavni interes ovih novih kapitalista je bio kako da zamene osnovna sredstva za automobile. Tako da su stvoreni vlasnici sredstava i imovine, a ne vlasnici kompanija. Ovo se pokazalo veoma važno kada je Slovenija ušla u tzv. "kockarski period" – od 2005, kada je strani dug Slovenije bio na nuli, do 2008. i početka krize, kada je dug bio 10 milijardi evra – i mi sada plaćamo cenu za to. U tom periodu su rasli depoziti, ali su krediti rasli mnogo brže – priključili smo se EU, i odjednom je bilo dostupno mnogo novca sa veoma niskim kamatama. Stvoreno je virtuelno bogatstvo, a o tome najbolje govori indeks Ljubljanske berze, koji se uvećao sa 4000 na 12.000 samo za godinu i po dana – to je bio ogroman balon, mnogi ljudi su izgubili novac kada je taj mehur pukao, a taj novac je preko banaka otišao u druge zemlje", rekao je Mencinger.

Za Belu Galgocija Istočna Nemačka je pravi primer da nije bilo moguće isplanirati tranzicioni period – uz dobar dizajn i sve potrebne institucije, ishod je bio potpuno različit od nameravanog. "U Mađarskoj je, ukupno gledajući, tranzicija bila uspešan proces, sa stranim kapitalom kao osnovom za promenu. Međutim, problem sa Mađarskom, a mislim da je tako i u drugim zemljama, jeste to što je reč o dualnoj ekonomiji – jednu čine strana preduzeća, drugu domaća. Ova druga ekonomija je veoma slabo kapitalizovana, zavisi od države, puna je korupcije, ima veoma nisku efikasnost i javni novac se baca u slivnik. To se najbolje vidi u izgradnji puteva – u poslednjoj deceniji, cena puta u Mađarskoj je bila otprilike dvostruko viša nego u Nemačkoj. Jasno je da je iza toga korupcija. Ako se posmatra ponašanje multinacionalnih firmi, može se videti da se one ne ponašaju na isti način u Mađarskoj ili Češkoj i u Nemačkoj – adaptirale su se na lokalne prilike. Ali čak i takve, mnogo su bolje od domaćih firmi", kaže Galgoci.

Govoreći o Srbiji, Vladimir Vuletić je na osnovu podataka istraživanja iz 2007. u tesnu vezu doveo najuspešnije poslovne ljude i političke partije. Prema Vuletiću, čak 17,5 odsto njih su bili poslanici ili partijski lideri, 32,5 odsto su članovi partija, a vrtoglave dve trećine nekada su bili članovi neke od partija. Ove brojke upadljivo odudaraju od stanja u drugim zemljama – u Poljskoj, na primer, svega 2,4 odsto najuspešnijih biznismena su članovi partije, a jedna trećina je nekada bila u partijskom članstvu; u Mađarskoj su ovi procenti 9,5 i 38,1, takođe daleko ispod srpskog uzorka.

Najzad, Kori Udovički iz Centra za napredne ekonomske studije podsetila je da je najveći deo privatizacije završen još 2002, kada su privatizovane najbolje firme. "Nakon toga, privatizacija više nije bila insajderska, već je tekla kroz tendere i aukcije. Većina onih koje su danas u procesu restrukturiranja trebalo je da proglase bankrot, ali njima nije bilo dozvoljeno da se privatizuju insajderski jer su smatrane strateškim, bile su ogromne i smatrane su industrijskom kičmom Srbije, a danas su ogroman teret na budžetu." Udovički je istakla da, osim izvoza robe, Srbija u izvozu usluga igra mnogo veću ulogu nego što je prepoznato. "Reč je o domaćoj eliti. To su talentovani, kreativni, obrazovani ljudi, o kojima se malo zna, oni su važna ali rasuta, difuzna elita u Srbiji", rekla je Udovički.

Radmilo Marković