Ali, kakva tačno treba da bude stručnost naših diplomata i o kakvoj je politici reč?

Ako se misli na to da diplomate treba da budu profesionalci, odnosno da krenu sa službom od najnižih stepenika i onda postepeno napreduju, kao što je ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić više puta izjavio, to je nesumnjivo dobro. Tako su organizovane diplomatske službe u većini zemalja koje imaju dugu diplomatsku tradiciju, a posebno u demokratskim zemljama. Rezultati su bili slabi kad god se odstupalo od tog pravila, recimo u Kanadi gde premijer ponekad postavlja svoje savetnike za ambasadore u glavnim svetskim prestonicama ili u Americi gde se ambasadorska mesta daju milionerima koji su pomogli u predsedničkoj kampanji.

Kod nas su političke partije postavljale svoje ljude na ambasadorska mesta i ministar Mrkić smatra da su oni samo u malom broju slučajeva dobro obavljali svoj posao. Treba dodati i da ovakva naimenovanja demorališu profesionalne diplomate – neko spolja i bez dovoljnog znanja i umeća uzima ambasadorsko mesto kome su oni težili kao vrhuncu svoje karijere. Takođe, politički naimenovani ambasadori osećaju se nesigurni, jer su zabrinuti šta će biti sa njima ako njihova politička stranka loše prođe na izborima.

Jedino se kroz diplomatiju kao životni poziv može čuvati kolektivno pamćenje koje mora da ima jedna tako važna ustanova kao što je Ministarstvo spoljnih poslova. U Britaniji, na primer, posebno se vodi računa da se stalno konsultuju ambasadori koji su u penziji jer su njihove uspomene i svedočanstva dragoceni materijal koji se ne može naći ni u knjigama ni u arhivama.

Ovako kako je zamišljena, naša nova profesionalna diplomatija može da bude i vrlo privlačna za ambiciozne i talentovane mlade ljude. A što više takvih bude, to će rasti i autoritet sâmog ministarstva i ugled naše zemlje u svetu.

Međutim, u nedavnom intervju "Politici" ministar Mrkić takođe kaže: "Merila za ambasadore će biti vrlo pojednostavljena – ako ne donose berićeta zemlji, neće dugo sedeti na tom mestu. Dakle, moraju potpuno da budu u službi privrede." I zatim detaljnije objašnjava: "... da služe privredi, da nam dovlače investicije, da plasiraju naše proizvode, da prave kooperacije, da idemo na treća tržišta s nekim zemljama. Ko mi ne donese takvu vrstu potvrde za godinu dana – biće vraćen".

Međutim, ovo nije profesionalizacija diplomatije već skretanje diplomata ka nečemu što nije njihov poziv. Jer diplomatija je u svojoj biti politička delatnost. Pošto je najvažnije zemlju obezbediti od spoljnih udara i pritisaka, spoljna politika ima primat u odnosu na unutrašnju, uključujući i privredu. Zato ambasadori moraju pre svega da umeju politički da misle i delaju.

I na Zapadu je primetno već duže vremena da se diplomate bave ekonomskim i trgovinskim delatnostima više nego ranije. Ali, daleko od toga da im je to glavno zanimanje. I, takođe, uspesi su im mali. Nikakvo čudo. Bavljenje spoljnom trgovinom, međunarodnim finansijama, borbom za strane investicije – to je za ljude iz tih oblasti, za ta ministarstva, a takođe i za individualne firme koje sâme treba da se bore za prodor na strana tržišta. Uostalom, tako se postupa u svim zemljama koje su privredno vezane za inostranstvo, recimo Nemačka, Kina, Japan. Njihove ambasade daju podršku, ali ne više od toga.

Valja dodati i da interesi mnogih firmi nisu potpuno isti kao interesi države. Recimo, država se bori protiv nezaposlenosti, a firma traži na Dalekom istoku jeftinu radnu snagu. Da li da joj ambasada u tome pomaže? Takođe, firme su često konkurenti kako na domaćem tako i na stranom tržištu, pa bi to dovodilo diplomatiju u veoma nezgodnu situaciju. Koju kompjutersku firmu da pomogne američka diplomatija, koju automobilsku nemačka? Na prvi pogled, odgovor bi bio da kada je u pitanju inostranstvo, treba svaku. No, firme bi se uvek žalile da im se daje manje pomoći nego onim drugim ili da to nije pomoć kakva je njima potrebna. A i zemlja u kojoj se proizvodi prodaju ne bi bila zadovoljna, jer bi joj se činilo da se političkim sredstvima utiče na tržište.

Ono što najviše zabrinjava je to što bi okretanje naše diplomatije ka privredi kao najvažnijoj u stvari značilo odustajanje ne samo od samostalne već od bilo kakve spoljne politike. To nas onda dovodi u potpunu zavisnost od velikih i moćnih, koji nam nisu naklonjeni. A čak i da jesu, uvek bi im njihovi interesi bili važniji od naših. Niko to bolje ne zna od ministra Mrkića koji je proveo nekoliko decenija u svetu međunarodne politike. Uostalom, to je toliko očigledno da je potreba da se ponovi samo još jedan dokaz kako za našu opštu tešku situaciju nije jedino kriv Zapad već i mi sami.