VREME 1187, 3. oktobar 2013. / SVET
Hrvatska i Evropska unija:
Lex bumerang
Vlada Zorana Milanovića nepromišljeno i brzopleto je napravila nešto za šta se ispostavilo da je neoprostivi faux pas za Brisel i birokratiju Evropske unije. Represalije – sasvim zaslužene, uostalom – došle su odmah: zaprećeno je sankcijama i ostalim što sledi. A sve to zbog zbunjenosti hrvatske vlade
Sad već famozni "Lex Perković", zakon kojime je Hrvatska nekoliko dana po prijemu u punopravno članstvo EU pokušala da izigra potpisane obaveze u pristupnom ugovoru, skupo će koštati premijera Milanovića. Ne u finansijskom smislu, zbog pretnji iz Brisela da Hrvatska neće dobiti nekih 80 miliona evra, a dobiće pojačanu kontrolu za već isplaćenih 40 miliona ako se ne urazumi; već u smislu političke uverljivosti i solidnosti. Naime, dobar je običaj poštovati potpisane obaveze, mada se taj običaj u ovim krajevima smatra za puku formalnost koja se izvrdava ako treba i ako nam je to od koristi. A kad zbog toga popijemo grdnju i šamar, onda je to zato što nas "mrze svetski moćnici".
|
Da se podsetimo: deo obaveza preuzetih pri stupanju u Evropsku uniju odnosi se i na njene opšteobavezujuće propise. Jedan od njih je primena evropskog naloga za hapšenje. Pri pristupanju buduće su članice imale priliku da – ali odmah! – moraju da zatraže vremensko ograničenje za krivična dela koja će biti predmet tog naloga. Hrvatska to nije učinila tada; sada se vade da su dobili krivi prevod teksta: da je prevodilac pomešao must (mora) i may (može). E, pa pisalo je da mora, a ne da može. U međuvremenu je Nemačka od Hrvatske zatražila da joj – po evropskom nalogu za hapšenje – izruči izvesnog gospodina Josipa Perkovića, jer da bi hteli da ga nešto pitaju u vezi sa izvesnim ubistvom iz 1983. Tada se Milanovićeva vlada okliznula: na brzinu su doneli zakon o primeni "europskog uhidbenog naloga" koji da će se primenjivati samo za krivična dela počinjena posle jula 2002. U Briselu su, naravno i očekivano, pobesneli: čekajte, jeste li lepo potpisali i tada niste imali primedbe, a sada nas (Nemačku, to jest, što nije mala razlika) zavlačite sa naknadno donetim preciziranjem za koje je vreme davno prošlo. Evropski nalog za hapšenje prihvata se po principu "taknuto – maknuto"; nema naknadnih reklamacija.
|
MAJSTOR BATINAŠ: Slučaj Perković upao je, međutim, u krajnje složen politički kontekst i u Hrvata i u Evropskoj uniji, a u još složeniji krivično-pravni kontekst u Nemačkoj. Josip Perković bio je dugogodišnji radnik Državne sigurnosti RSUP SR Hrvatske, a od 1979. do 1986. načelnik Drugog odjela SDS-a (neprijateljska emigracija). Od 1991. pridružio se Tuđmanu i HDZ-u, činio im je razne usluge, bio načelnik SIS (vojna služba bezbednosti) i lično za Tuđmana radio bezbednosne provere za razne hrvatske manje ili više ustaške emigrante koji su navalili iz beloga sveta, a koje je Tuđman jako voleo i postavljao na ključna mesta – ali i za druge ljude, pretežno bivše oficire JNA koji su se opredelili za Hrvatsku. Tuđman mu je verovao, kako izgleda bezrezervno. Sada je brigadir (to je kod njih nešto između pukovnika i general-majora) u penziji. Njegov sin Saša savetnik je za bezbednost Ive Josipovića, a pre njega Stipe Mesića. Reč je, dakle, o ozbiljnom čoveku. Uzgred, ovih dana pojavio se izvesni Dobroslav Gračanin, major JNA u ostavci koji se vratio u Hrvatsku krajem 1991. jer mu je bilo svega dosta. Bio je uhapšen, tukli su ga kao vola u kupusu i na kraju pustili (sada je u Holandiji). On je, kaže, na slikama prepoznao Perkovića; zvao ga je "majstor", jer ga je tukao stručno i samo kad je hteo da dozna istinu, za razliku od amatera iz SIS. Iz Gračaninovog opisa taktike ispitivanja vidi se da je reč o profesionalcu. On je podnosio više krivičnih prijava za zlostavu u službi, ali ga je hrvatsko pravosuđe ignorisalo i odbijalo da Perkovića pozove čak i kao svedoka.
Gde sad tu spadaju Nemci i gđa Merkel, koju hrvatski mediji stalno prozivaju? Da podsetimo opet: novembra 1983. u Frankfurtu je ubijen izvesni Stjepan Đureković, u garaži izvesnog Krunoslava Pratesa. Taj Đureković bio je važan direktor u INA, pa je pobegao u Nemačku i tamo se predstavljao kao politički emigrant (dosta neuverljivo, uostalom). Taj Prates bio je saradnik Udbe, na vezi sa Perkovićem. Nemačka je policija utvrdila da je Prates ubicama dao ključ garaže, pa su Đurekovića tamo dočekali i ubili nepoznati počinioci: dva metka u leđa (oba smrtonosna) i još sekira u glavu, za svaki slučaj. Pratesa je uhapsilo i tek 2008. osudilo na doživotni zatvor, a Perkovića je pozvalo na saslušanje. Nije se odazvao, pa je Nemačka 2009. raspisala poternicu i ucenu od 12 hiljada evra. To suđenje Pratesu, međutim, zanimljivo je: utvrđeno je sudski da je Đureković bio agent nemačke spoljne obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtendienst) dok je bio u INA, ali to je duža priča. Bitno je da je doživotna presuda bila zasnovana na iskazu izvesnog Vinka Sindičića, riječkog gangstera i honorarnog ubice one Udbe. Taj Sindičić upleo je Perkovića u priču, što je vrhunska nezahvalnost, jer ga je Perković više puta spasavo od krivičnog progona u Rijeci i drugde, kao svoju saradničku vezu. Ovog proleća Sindičić je Saveznom tužilaštvu SR Nemačke poslao overenu izjavu kojom se odriče svega što je na suđenju Pratesu rekao i sve to proglašava ništavnim.
UGROŽAVANJE MITA: Tako se cela ova mračna priča polako svela na dve ličnosti iz obaveštajnog i kriminalnog polusveta: Sindičića i Perkovića. Sindičić je tu manje važan: on se svog iskaza odrekao u maju ove godine, kad je situacija sa Perkovićem i Nemcima već eskalirala, što nešto znači, pošto on živi u Rijeci i ima tamo poslovne interese. Perković pak zna svašta i verovatno je hrvatskim vlastima skrenuo pažnju da bi njegov iskaz pred nemačkim sudom mogao biti, hajde da kažemo, delikatan, je li. Zagrebački filozof iz Berlina Boris Buden to je ovih dana objasnio grubo i precizno: "... na koncu bi se mogla ispostaviti stravična istina koja bi srušila mit o borbi Hrvata za samostalnost. A to je vjerojatno saznanje da je samostalna hrvatska država ustaško-udbaška tvorevina uspostavljena u suprotnosti s najvitalnijim interesima hrvatskoga naroda" (intervju zagrebačkim "Novostima").
S druge strane, nemačke i briselske, stvari su takođe složenije nego što izgledaju. Nemci – najjača strana u igri – ne vole da im neko ubija njihove špijune na njihovoj teritoriji i zato su zapeli da tu priču kad-tad rasvetle. Jedna je stvar ubiti ekstremnog emigranta-teroristu; sasvim druga stvar je ubiti našeg obaveštajnog agenta. Ako dođe – a sva je prilika da će tako biti – do revizije procesa Pratesu, sve ide izpočetka i tu je Perković važan. Iz Brisela i EU, međutim, celu priču vodi gđa Vivijan Reding, zatucana antikomunistkinja kojoj su komunistički zločini ravni nacističkim i to čak javno govori. Upravo je ona zasela na grbaču Milanovićevoj vladi i pokrenula pripremne radnje za uvođenje sankcija Hrvatskoj ako smesta ne promeni taj blesavi "Lex Perković".
Sve je to hrvatska vlada mogla i morala da nasluti odmah, ali zbog nečega nije. Shvativši donekle prekasno da je đavo odneo šalu, Milanović je krenuo da se cenjka na balkanski način: te nije Hrvatska "ptičji rezervat"; te mi suvereni; te dobro, hoćemo, ali od 15. jula 2014. Kad su mu iz Brisela podviknuli da tako ne može, rekao je da će se taj nesrećni zakon ukinuti, pa će evropski nalog za hapšenje važiti od 1. januara 2014. Onda je, a da ga niko nije pitao, izjavio da će njegova stranka SDP predložiti zakon po kome teška ubistva ne zastarevaju, što bi tražilo i promenu Ustava. Stvar je u tome, kažu razumni ljudi i poznavaoci stvari hrvatskih, što bi Milanović najradije da Perkoviću sude u Hrvatskoj, a to se dade odlagati i razvlačiti, sve u nadi da Perković možda umre, što njemu očito ne pada na pamet; očigledno je zdrav i pri sebi. To bi odgovaralo i onima iz HDZ-a, jer bi Perković i o njima i o Tuđmanu imao šta da ispriča – ako se naljuti. Sve nekako izgleda da je Boris Buden dobro pogodio.
Cela ta zapetljancija bila je očigledno nepotrebna i od nje je samo šteta, a korist nikakva. Kažu da za politiku treba i pameti; biće da su u pravu.
Miloš Vasić