Nobelova nagrada za fiziku 2013. >

Božji laureat

Za promenu, ime ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za fiziku ste nesumnjivo čuli i pre nego što je postao nobelovac – to je onaj fizičar po kome je CERN-ova "Božja čestica" dobila ime. Uz njega, nagradu je dobio i jedan Belgijanac

Nobelovu nagradu za fiziku u 2013. podelili su Piter Higs i Fransoa Angler. Ako ste prethodnih godina na početku oktobra videli sličnu vest iz Stokholma, a niste po profesiji fizičar, odnosno niste fizičar iz baš one oblasti kojoj je te godine pripala čast da ima svog laureata, vrlo je moguće da ste preko samih imena novih nobelovaca tek protrčali, uglavnom se informišući samo o njihovom radu, odnosno u čemu je izuzetni doprinos čovečanstvu koji ih je učinio nobelovcima.

Ove godine je situacija drugačija – laureat nosi ime koje je postalo jedno od najprepoznatljivijih imena savremene fizike i nauke uopšte. To ime je Higs, a njime već pola veka fizičari elementarnih čestica nazivaju misteriozni bozon, odgovoran za masu svih drugih čestica. Njegovo je postojanje potvrđeno u spektakularnim prošlogodišnjim eksperimentima na Velikom sudaraču hadrona (LHC) u CERN-u. Naime, kako je u utorak ujutru u Stokholmu saopštio i sam Nobelov komitet, ovogodišnji laureati su nagrađeni za teorijsko otkriće mehanizma koji doprinosi našem razumevanju porekla mase subatomskih čestica, a "koje je nedavno potvrđeno otkrićem fundamentalne čestice na detektorima CMS i ATLAS na akceleratoru LHC u CERN-u".

Znan i kao "Božja čestica", po istovetnom nazivu Ledermanove knjige, Higsov bozon je dugo izmicao eksperimentalnoj potvrdi, sve dok 4. jula 2012, na konferenciji u CERN-u nije potvrđeno da je njegovo postojanje uočeno na detektoru CMS i, nezavisno, na detektoru ATLAS – inače ogromnim, supermoćnim instrumentima na LHC akceleratoru, na kojima odvojeni timovi sprovode dva uzajamno nezavisna eksperimenta (a u oba učestvuju timovi fizičara iz Srbije). Detektori su na akceleratorskom krugu u blizini Ženeve, kao i ceo akcelerator, 100 metara ispod francusko-švajcarske granice, izgrađeni upravo zato da bi se u sudarima protona koji su na akceleratoru ubrzani do izuzetnih energija, uočilo da li Higs postoji ili ne.

STRUČNO I SPEKTAKULARNO: Kao i sa mnogim drugim česticama, još od Diraka, koji je tako nagovestio antimateriju, obično su teoretičari u nekom svom računu uočavali kako bi morala postojati još neka čestica, inače bi im se narušavala simetrija ili se javljao kakav faktor viška u jednačini, a zatim se i u eksperimentu, na detektorima pokazivalo da ta čestica zaista i postoji i često ima masu i druge osobine koje su joj teoretičari "predskazali". No, sa Higsom stvari nisu išle lako, on je vrlo masivan i bilo je potrebno napraviti izuzetno moćan akcelerator, sa ogromnom dostupnom energijom, da bi se izazvali sudari u kojima ima smisla očekivati oslobađanje bar jednog Higsa. Zbog toga se na njegovu potvrdu čekalo još od 1964. kad ga je Higs prvi put najavio, pa sve do izgradnje i pokretanja tako snažnog instrumenta kao što je LHC.

Otkriće Higsa je za fizičare, ali i one koji to nisu, bilo spektakularno upravo zato što je još samo ono nedostajalo da bi se potvrdila važeća fizička teorija – Standardni model – teorija koja opisuje ponašanje gradivnih elemenata prirode. Nakon njega, profesor Piter Higs, rođen 1929. u Engleskoj, postaje medijska zvezda i oglašava se gotovo u svim vodećim svetskim medijima. Tako u seriji uzbudljivih intervjua saznajemo šta misli, kako se oseća nakon objave rezultata iz CERN-a i kako je bilo čekati 50 godina da se njegova pretpostavka o postojanju Higsovog polja potvrdi. Međutim, profesor Higs odmah i svuda upozorava kako, uprkos činjenici da čestica nosi njegovo ime, zasluga za objašnjenje takozvanog Higsovog mehanizma i samog bozona ni u kom slučaju ne pripada samo njemu lično, već da je to teorijsko otkriće rezultat napora većeg broja ljudi.

Sada, godinu dana kasnije, Nobelova nagrada nas i sama podseća kako nije samo Higs zaslužan za teorijski model sa kojim je famozni bozon ušao u savremenu fiziku (samo 47 nagrada je dodeljeno jednom laureatu).

Tako je pored njega, nagradu dobio i belgijski fizičar Fransoa Angler, javnosti mnogo manje poznat, ali čiji je doprinos u otkriću Higsa podjednako značajan. Naime, davne 1964. godine Angler, tada tridesetogodišnjak, sa kolegom, belgijskim fizičarem Robertom Broutom, objavljuje teorijski rad kojim objašnjava da je neophodno postojanje još neke strukture koja bi objasnila zašto čestice imaju masu. Do sasvim istog rezultata dolazi i Piter Higs iste godine, a zajednica fizičara će novoj, tako najavljenoj čestici, polju i mehanizmu kasnije dati njegovo ime. No, iste godine, serija ovih radova koji izlaze u prestižnom Physical Review Letters nastavlja se i trećim radom koji potpisuju Guralnik, Hagen i Kible.

POZNATIJI OD NOBELA: Budući da je Robert Brout preminuo 2011. ne dočekavši otkriće Higsa u CERN-u, nagradu su ove nedelje podelila dvojica od trojice fizičara koji su ga prvi predvideli – Higs i Angler. Sam Angler, sada novi heroj belgijske nacije, preživeo je dramatičnu sudbinu. Rođen 1932, kao dete jevrejskog porekla skrivao se i preživeo Drugi svetski rat bežeći od nacista, da bi naukom počeo da se bavi 1955. godine. Radio je na Univerzitetu Kornel, a nakon otkrića iz 1964. bio je pozivan širom sveta, predavao je u Tel Avivu, da bi se vratio u Brisel.

Nagrada koju su Higs i Angler dobili predstavlja 107. po redu Nobelovu nagradu iz fizike. Vest da su upravo oni dobitnici podigla je na noge zajednicu fizičara visokih energija koji u njoj vide potvrdu velikog rezultata postignutog na LHC-u prošle godine. Kao i prethodnih godina, Nobelova nagrada od oko milion dolara koji dele dva fizičara prosečne starosti 55 godina, manje je njihova lična satisfakcija, a više priznanje za hiljade ljudi u toj oblasti. Ovog puta to je cela jedna institucija – CERN, koji okuplja 10.000 fizičara iz celog sveta.

Ostaje pitanje da li je Higs prerano nagrađen za ukuse u Stokholmu? I da li bi postao nobelovac da njegovo ime nije već postalo poznatije i od samog Nobela? Mada je otkriće Higsovog bozona tako poznato da bi se moglo reći kako Nobelov komitet nije ni imao izbora nego da ovu nagradu ove godine ovako dodeli, to se zapravo uopšte nije moralo dogoditi tako brzo. Sa logikom da je test vremena najbolja provera značaja i kvaliteta naučnog rada, i sam Ajnštajn je čekao dve decenije nakon što je otkrio Specijalnu teoriju relativnosti da bude nagrađen Nobelovom nagradom, da bi je na kraju dobio za nešto drugo – za fotoelektrični efekat. Ako pažljivo pogledate ovogodišnju odluku, nagradu ipak nije dobio CERN, niti bilo koji pojedinac koji bi simbolizovao toliki trud brojnih eksperimentalaca da pokažu kako su Higs i Angler dobro proračunali stvari.

A njih dvojica su, u svakom slučaju, dovoljno dugo čekali.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---