---

 

Ko se strahom hrani

Sve je počelo sa objavljivanjem knjige Brankice Stanković. Posle više od tri godine policijske pratnje, konačno smo saznali ko je zaista predstavljao pretnju njenoj bezbednosti. Ova hrabra mlada žena imenovala je, što inače nije praksa u Srbiji, one koji su joj pretili, ali i one koji su je štitili.

Ono što ćemo tek videti – jeste epilog knjige, bezbednosno-naravoučenije. Da li je pretnja još aktuelna, ili će Brankica konačno izaći iz ovog kućnog pritvora koji nije tražila. Zato verujem da je namena ove autobiografije – novinarskog suočavanja sa strahom u suštini i pokušaj da se ispita da li su se stekli uslovi da ona najzad dobije svoj normalan život. Ma kako učtivi, pažljivi ili profesionalni bili, policajci koji je obezbeđuju ograničavaju njenu ličnu i profesionalnu slobodu.

Brankica u suštini hoće svoj život nazad i ja joj to od srca želim.

Ovakva priča, naravno, ima i svoju senzacionalističku stranu, pa mi je donekle zasmetao bulevarski pristup u reklamiranju – frka na kioscima Štampe, rasprodati tiraž, doštampavanje u toku... Nepotrebna dramatika u oglašavanju knjige koja je triler po sebi, strašniji utoliko što nije fikcija.

Kao i uvek, na Brankicinoj ličnoj priči mnogi će pokušati da profitiraju i dobiju lake političke poene. Tako će i serijal "Gasni nesporazum" biti dodatak sukobu koalicionih partnera (SNS i SPS) oko Srbijagasa, umesto suočavanja sa čudnim i ekonomski upitnim aranžmanom Srbije i Rusije.

Uskoro smo čuli i da je predsednik vlade Ivica Dačić dobio pretnje. Identifikovan je Čačanin sa 12 SIM kartica, koji je zvao Kol-centar policije i pretio da će Dačiću pobiti decu. Dragi naši političari – dobro došli u svet anonimnih pretnji koje je svaki ozbiljan novinar u Srbiji bar jednom dobio. Poremećenih nesrećnika koji su besni i često spremni i da zaprete imate svakodnevno po kontakt programima – od Fokusa, preko Radio Beograda do B92. O forumima na internetu da i ne govorimo! Ništa od navedenog ne umanjuje značaj pretnje, niti treba da potcenjujemo fanatizam, samo mislim da ne treba u takvim incidentima tražiti dodatnu medijsku pažnju.

Da se koalicija zasniva na balansu moći i straha potvrdio je već sledeći sastanak vrha SNS-a, par dana kasnije, posle kojeg smo saznali za "neformalnu grupu" koja želi da zaustavi Prvog potpredsednika. Nezvanična portparolka stranke i Vučića, ministarka Zorana Mihajlović, rekla je da je njega moguće zaustaviti – "samo fizički!"

Zašto je, pitam se, u Srbiji potrebno dokazati da te mrze, ili ti rade o glavi, da bi dokazao da si više u pravu? Da li je ta grupa "neformalna", možda onaj nervozni čovek iz SNS-a što se navodno sreo sa Miškovićem? Je l’ se taj susret automatski računa kao planiranje "fizičkog zaustavljanja"? Možda, u stvari, tog vikenda u stranci nisu imali bolju vest.

E, onda više nema kraja! Pandorina kutija straha je širom otvorena i sada se svakodnevno suočavamo sa atmosferom straha u ispovednom tonu.

Fudbalske sudije su javile da su spremne da Vučiću, kojem već prete, otkriju ko njima preti. Ti što prete sudijama – u stvari prete Vučićem i Dačićem, jer se predstavljaju kao njihovi ortaci, prijatelji braća ili kumovi. Predsednik i Prvi potpredsednik se, naravno, ograđuju od intimusa, čak im je malo glupo što ih pominju u tom kontekstu, jer sudije preteruju i zvuče neozbiljno, ko još preti sudijama. Dakle, otkrili smo da postoje ozbiljne i neozbiljne pretnje, samo nismo otkrili kriterijume za njihovo razlikovanje.

Pretnje su dobijali i fudbalski igrači. Sećate se, prvotimci Partizana su kapitensku traku dali navijačima, a igrači Zvezde su predali dresove. Ovo simbolično govori o tome ko vlada klubovima. Fudbaleri Zvezde su otišli korak dalje i kolektivno se obratili sa kapitenovog mejla, opisujući tužno stanje u FK CZ. Javnost i mediji su upamtili lirsku sliku – gde se kaže da često nema čak ni šampona u kupatilima.

Dan kasnije, neko je polupao prozore automobila i fudbalerima ubacio u kola pakovanje šampona. Ako su im dali dresove i simbolično priznali autoritet, a ja mislim da se dres ne daje nikom, ako se živi za njega, onda su sada dobili šta su tražili – šampone!

Pitanje u stvari glasi: kako se osećaju u Srbiji obični građani, nenaoružani, bez pratnje, zaštite ili zaštitnika? Mogu da vam prete: nezadovoljni gledaoci/slušaoci/forumaši, tajkuni, nervozni Čačanin, neformalne grupe, partijske ili koalicione kolege, navijači/huligani, Šarićeva ili sportska mafija i ko zna ko još? Da li se pretnje ponavljanjem obesmišljavaju ili stvaraju u društvu atmosferu straha koja nekome odgovara?

Dakle, srpski krug straha i pretnji se potpuno zatvorio istim putem kojim je počeo. Počeo je Brankicinom pričom, a završio se sa fudbalskim navijačima.

Dok se ovde mitovi i kultovi budu pravili na senzaciji i strahu, bez krivca i kazne – vrtećemo se u njemu još dugo!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---