VREME 1195, 28. novembar 2013. / SVET
Filipini – Život posle tajfuna:
Glad beskućnika
Centralna filipinska ostrva tajfun Haijan zahvatio je kada je bio najsmrtonosniji. Tela se i dalje broje i pohranjuju u masovne grobnice. Lokalni zvaničnici polaze od preko 10.000 mrtvih. Raseljeno je milion ljudi, četiri miliona je ostalo bez krova nad glavom, šteta se procenjuje na četrnaest milijardi dolara, a struje će u čitavoj zemlji verovatno biti tek krajem godine
Za "Vreme" sa ostrva Leite
Ove godine je na Pacifiku već trideset oluja dobilo svoje ime. Ali tek je za tajfun Haijan (na Filipinima: Jolanda) čuo čitav svet. Krstili su ga japanski meteorolozi, ime je kinesko, a označava vrstu morskih ptica burnjaka (podvrste albatrosa), najboljih letača koji žive na pučini i lete čak i tokom snažnih vetrova. Haijan je prvi put primećen 2. novembra kao polje niskog pritiska 425 kilometara jugoistočno od Ponpeija, mikronezijskog ostrvca u severnom Pacifiku. Rastao je u tropsku oluju, zatim u tajfun i na kraju u supertajfun, koji je, mereno u desetominutnim intervalima, imao prosečnu snagu iznad 230 kilometara na sat, sa udarima koji su dostizali brzinu od 380 kilometara na sat. Prema tim merenjima, Haijan je najjači vetar koji je dosad pogodio kopno. Nakon što je tajfun promenio strukturu i počeo da slabi, stigao je i do Vijetnama i južne Kine, gde je konačno utihnuo 11. novembra.
KOSTUR BIŠEG GRADA: Do ostrva Sebu stanje je redovno, avio-kompanije normalno lete. Odatle se avionom stiže do ugroženih oblasti za nešto više od pola sata. Nekoliko dana nakon katastrofe na lokalnom aerodromu tiskaju se aktivisti sa tonama humanitarne pomoći, rođaci nesrećnika iz pogođenih gradova i pokoji novinar. Svi bi do Taklobana. "Ne znam šta mi je sa porodicom", više umorno nego tužno priča jedna Filipinka. "Sestričina me je pozvala telefonom dan posle tajfuna i od tada su veze u prekidu." U ruci stiska avionsku kartu koja joj danas ništa neće značiti – let je ponovo otkazan, navodno zbog kiše, mada se šapuće da je aerodrom u Taklobanu u tako očajnom stanju da ne može da primi mnogo aviona.
Oni koji više nemaju strpljenja i vremena odlaze u luku, plaćaju desetak evra za feribot do Ormoka, mesta gde počinje užas. Ovaj veliki grad, kažu, ima blještavu panoramu. Noćas, međutim, nema struje pa deluje da tamo na obali nema ničega. Uskoro se naziru baterijske lampe, kao improvizovani svetionik. Pristigli putnici iz torbi vade konzerve sa sardinama, pirinač i sapune, raspodela u skoro potpunoj tmini traje satima.
Put katastrofe vodi dalje, četrdesetak kilometara severoistočno. Impresivni most San Huanito, koji spaja Leite i Samar, dva najžešće pogođena ostrva, ostao je netaknut. Nešto južnije od mosta, na istočnoj obali Leita, prostire se grad sa više od 200.000 stanovnika. Udaljeno samo dva kilometra vazdušnom linijom, praktično preko puta, nalazi se ostrvo Samar. U važnoj luci Takloban posle tajfuna ostalo je malo toga što čini jedno naseljeno mesto. Jedan gradski zvaničnik rekao je da je nestalo 90 odsto "svega". Opstao je samo kostur bivšeg grada. Asfaltirane ulice prekrivene su šutom, betonske zgrade štrče iz haosa dasaka, limenih krovova i trošnih blokova lepljenih razvodnjenim cementom – svega onoga od čega sirotinja u celom svetu pravi kuće.
Iako se to nikada neće tačno utvrditi, očevici tvrde da je više ljudi poginulo od ogromnih talasa, nego od samog tajfuna. Voda je zadirala čitav kilometar u kopno, kod glavne aerodromske zgrade dosezala je do drugog sprata. Meštani su se od talasa nošenih razarajućim vetrom sklanjali i u sportsko-koncertnu dvoranu u centru grada, ali su se mnogi tamo udavili.
Kada se voda povukla, ostao je nesnosan smrad. Tela su ležala svuda, najpre samo prekrivena najlonom, naduveni ekstremiteti izvirivali su iz improvizovanog pokrova. Pomagači dele medicinske maske zbog straha od zaraze. Mobilišu se vatrogasci iz cele zemlje, samo što su sada u ulozi sakupljača leševa. Roel Kolima priča da je samo jednog jutra sa nekoliko kolega skupio četrdeset tela. Ubacuje ih u platnene vreće, ređa u kamion, zapisuje broj, prevozi do masovne grobnice. "Mi smo vatrogasci, nismo obučeni za ovo. Ali moramo nekako da pomognemo", kaže Kolima. Pita se kako li će ljudi u Taklobanu dočekati Božić i Novu godinu.
BEG IZ ZATVORA: Pet dana posle katastrofe, tek je svaki peti stanovnik Taklobana dobio nekakvu pomoć. Hrana, lekovi i druge potrepštine nekako su i stizali do lokalnih aerodroma, ali dalje se nije moglo. Drumovi su bili zakrčeni oborenim stablima, neprohodni čak i za vozila manja od kamiona. Hiljade ljudi koji su peške stigli do aerodroma u Teklobanu hteli su da odu bilo kuda, što dalje od katastrofe. Ali, aerodrom su koristili samo vojni avioni, vojska je nekoliko puta odbijala pokušaje mase da se nasilno ukrca. Većina preživelih danima je lutala gradom i tražila u ruševinama supermarketa bilo šta jestivo. Masovno su uništavane vodovodne cevi kako bi se došlo do dragocene vode. Neki su počeli da crpe davno zaboravljene bunare, mada voda u njima nije dobra za piće. Tek 19. novembra pročula se vest da je lokalna pijaca otvorena. Odnekud se tu pojavilo i sveže voće i povrće.
Brže od pomoći putovale su vesti i glasine. Recimo, da su robijaši pobegli iz poplavljenih zatvora, da pljačkaju i siluju. U gradskom zatvoru su prebrojali 117 begunaca. Kada je voda naišla, ćelije su otključane kako bi zatvorenici došli do viših spratova. Neki su jednostavno otplivali u slobodu, s obzirom na to da je nivo vode nadvisio ogradu. Zatvor u obližnjem Palu napustilo je svih 600 robijaša, ali se skoro polovina vratila. "Želim da moja sloboda bude legalna", rekao je Frans presu pritvorenik Renato Komora, kojem se sudi za ubistvo. "Otišao sam da vidim ženu i šestoro dece. Oni su dobro, ali kuća nam je uništena", priča.
I ljudi koji nikada nisu imali problema sa zakonom počeli su da otimaju od drugih. "Ne čine to jer žele nekome da naude, nego jer su gladni i žedni", kaže Alfred Romueldez, gradonačelnik Taklobana. Stranim novinarima, koji i ovako u čitavom haosu bodu oči, preporučuje se da vodu piju potajno, ako nemaju dovoljno da je dele sa drugima.
POMOĆ I KAMPANJA: Filipinsku vladu kritikovali su zbog spore reakcije, koju su donekle ublažili brzina i spretnost pomagača iz inostranstva. Desetine miliona dolara poslali su SAD, Kanada, Australija, Velika Britanija, Norveška... U prvom trenutku, kada novac malo znači, još je važnija bila pomoć u robi i ljudstvu. Japan je poslao 1000 spasilaca, Amerika veliki nosač aviona "Džordž Vašington" sa 5000 mornara i 80 letelica, Izrael tim vojnih lekara u čijoj je improvizovanoj bolnici u Ormoku rođena prva beba posle katastrofe. Roditelji su dečaku dali ime "Izrael". Beba je zdrava, aktivna, glasna. Ona je ovde znak nade.
U masi kamiona sa zalihama, koji su u međuvremenu stigli do svih ugroženih, provlače se i oni sa reklamnim plakatima lokalnih političara. Vreće sa hranom pa čak i kese sa makaronama uredno su potpisane imenima političara i bogataša, narodnih dobrotvora koji su navodno obezbedili pomoć. Koliko god ovo samoreklamerstvo izgleda beskrupulozno, na terenu su, kako prenosi Patrik Fuler, portparol međunarodnog Crvenog krsta, makarone svakako dobrodošle, pa makar i sa političkim pamfletom. "Ne treba nam politizacija pomoći, ali nam treba da pomoć stigne tamo gde je neophodna."
Dok se zaključuje ovaj broj "Vremena", ljudi u pogođenim oblastima Filipina više ne moraju da strahuju da li će umreti od gladi ili žeđi. Muče ih, međutim, dve stvari: prvo, da nađu krov nad glavom; vlada je obećala 238 miliona evra za obnovu kuća, tj. manje od 400 evra po porušenoj ili oštećenoj kući. Ljudi su naučili da ne čekaju na vlastodršce iz Manile. Taklobanom promiču muškarci koji guraju ručna kolica natovarena očuvanim daskama i limom i prave sebi trošna skloništa. Drugi problem je oporavak privrede, a to u ovom regionu znači nabavku novih barki za ribare, kao i pomoć seljacima do sledeće žetve pirinča u decembru i januaru.
Filipinci su narod navikao na katastrofe. Samo ove godine tuklo ih je dvadesetak tajfuna. Tri sedmice pre Haijana, ostrva Bohol i Sebu pogođena su zemljotresom koji je za sobom ostavio preko 220 mrtvih i potpuno srušio petnaestak hiljada objekata. Skoro 100 miliona stanovnika filipinskih ostrva zna da će ih za mesec, dva ponovo nešto zadesiti – nadaju se samo da to nešto neće biti tako besno kao što je bio Haijan.
Nemanja Rujević, Peter Hille (DW)
| Daleko je Varšava Ironija je htela da se, dok vetar na Filipinima briše kuće i ljudske života, u Poljskoj održava velika svetska konferencija o klimi (11-23. novembar). Ovakvi događaji upriliče se s vremena na vreme kako bi se predstavnici 200 država temeljno posvađali i, kao i ovaj put, u poslednjem trenutku postigli mršav kompromis. Filipinski pregovarač Jeb Sano odmah po dolasku u Varšavu počeo je da štrajkuje glađu, tvrdeći da je za tajfun koji se sručio na njegovu zemlju kriv ignorantski odnos bogatih država prema zaštiti klime, globalnom otopljavanju, podizanju nivoa mora i svemu ostalom što uz to ide. Iako je posle dvanaest dana konačno počeo da jede, predstavnik Filipina teško da je mogao da bude zadovoljan dogovorenim. Ideja je bila da se u Varšavi uobliči pravac za novi klimatski sporazum koji bi bio potpisan 2015. godine u Parizu. Evropska unija se nadala da će se do proleća svaka država obavezati na određeno smanjenje emisije ugljen-dioksida kako bi se, sve u svemu, globalni rast temperature ograničio na najviše dva stepena Celzijusa. Zemlje poput Fidžija ili Bangladeša bunile su se, jer bi emisiju ugljen-dioksida morali najpre da smanje oni koji ga masovno i emituju: Kina, Indija, Evropa, SAD. Na kraju će doprinos morati da daju sve države, ali im je ostavljeno vremena do 2015. da po neznanim kriterijumima odrede koliko mogu da smanje emisiju štetnih gasova. Druga tačka sporenja bila je pomoć nerazvijenim zemljama koje redovno imaju posla sa prirodnim katastrofama. Moćni igrači odmah su odbacili ideju da plaćaju nekakve penale kad god se desi poplava na jugoistoku Azije ili suša na Rogu Afrike. Umesto toga, davaće novac za "prilagođavanje promenama klime". Primera radi, Filipini će na taj novac moći da računaju tek ako ulažu u stambene jedinice koje mogu da izdrže tajfun, ako prilagode poljoprivredu i rade na jačanju kapaciteta za reagovanje u vanrednim situacijama. Za to "prilagođavanje" razvijene zemlje bi trebalo da prilože 100 milijardi dolara do 2020. godine, ali ko će koliko i kojim tempom – to takođe nije poznato. Komentator nemačkog "Ostze cajtunga" primetio je da je u godinama ekonomske krize malo koga briga za klimu: "Privredni rast – to je važeća mantra, a zaštita klime mu tu dođe kao smetalo. Nekoliko miliona evra za pomoć, par lepih reči – i to je sve." Nije čudo što su neki posmatrači zaključili da je konferencije o klimi najbolje zabraniti – koliko samo CO2 emituju službeni avioni kojima predstavnici 200 država stižu na ove jalove sastanke. Heroj Givana
Prema svim zakonima prirode, na naslovnim stranama umesto Taklobana trebalo je da se nađe grad Givan, isturen na južnom prstu ostrva Samar. Jer, to je prvi grad na koji je udario tajfun kada je, dolazeći sa otvorenog okeana, imao još veću snagu. Američki "Vol strit žurnal" pisao je o lokalnom junaku, tridesettrogodišnjem gradonačelniku Kristoferu Gonzalesu, koji je bukvalno gonio ljude iz udžerica u solidne građevine, poput opštinskih zgrada ili crkava. "Teško je naterati ljude da se evakuišu, jer ovde često viđaju tajfune", rekao je kasnije Gonzales. "Ali ovaj put je bilo drukčije." Igrao je na kartu straha, govorio sugrađanima da dolazi Armagedon. Na kraju je u Guvanu poginulo stotinak ljudi, jer sportska sala u kojoj su bili nije izdržala pod naletima vetra. Ipak, u gradu od 45.000 stanovnika, to je višestruko manji procenat stradalih nego u Taklobanu.
Ozbiljnija evakuacija sprovedena je i u Vijetnamu gde je na kraju u odronu zemljišta stradalo dvadesetak ljudi. U južnoj Kini su poplave odsekle 20 sela, a poginulo je šest osoba. Svega tri talasa od osam metara visine bila su dovoljna da u more povuku nekoliko ljudi u Tajvanu. Stradalo je njih osmoro. |