VESTI, / VESTI
Ćuruvija
Uhapšeni Milan Radonjić,šef beogradskog centra DB 1999, i Ratko Romić, načelnik Šestog odeljenja BC DB 1999. Krunski svedok - Legija Dokumenti - serijal „Jedinica" , treći deo, Vreme film: Šta sve Legija tvrdi da zna Jedan ratni izveštaj Vremena iz 1999: Na beogradskom Novom groblju Sahranjen Slavko Ćuruvija, Vreme, ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999. GODINA 2000: Ubistvo Slavka Ćuruvije pred razrešenjem?, Vreme broj 513, 2. novembar 2000.
Oko podneva 14. januara 2014. u Beogradu su uhapšeni Milan Radonjić, beogradskog centra DB 1999. i Ratko Romić, načelnik Šestog odeljenja beogradskog centra DB 1999, osumnjičeni za učešće u ubistvu novinara i vlasnika "Dnevnog telegrafa" Slavka Ćuruvije, sa 17 hitaca s leđa, 11. aprila 1999. godine, na Uskrs, u ulazu zgrade u kojoj je živeo u Svetogorskoj ulici u Beogradu, a nakon policijskog praćenja, o čemu je javnost obaveštena kada je 2000. objavljen takozvani Dosije «Ćuran» o čemu piše u tekstu Ubistvo Slavka Ćuruvije pred razrešenjem? Vreme broj 513, 2. novembar 2000.
|
RTS je u tekstu na svom sajtu pod naslovom Hapšenja u slučaju Ćuruvija u utorak, 14. januara 2014. u podne najavio da će u krivičnom prijavom za ubistvo Ćuruvije biti obuhvaćeni i bivši načelnik Službe državne bezbednosti Radomir Marković i operativac te službe Miroslav Kurak, koga su mediji označili kao egzekutora. To je potvrđeno na konferenciji za štampu u vladi Srbije 14. januara. Tužilac za organizovani kriminal Radisavljević je precizirao da je direktni nalogodavac Radomir Marković, i dodao da treba sačekati završetak istrage, tokom koje se možda dođe do novih imena.
Komentarišući motiv ubistva Ćuruvije, tužilac je rekao da je on politički, kao i u slučaju Stambolić, Budva i Ibarska magistrala. "Ne isključujemo mogućnost da ćemo tokom istrage doći i do nekih, možda, ličnih motiva", dodao je Radisavljević.
Sve te ličnosti su u medijima pominjane i u ranijim slučajevima kada je istraga o ubistvu Slavka Ćuruvije dospevala u žižu javnosti.
Miroslav Kurak (43) je ranije bio telohranitelj nekadašnjeg zamenik šefa DB-a Franka Simatovića. Kako objavljuje sajt RTS-a 14. aprila, u vreme ubistva Ćuruvije bio je u obezbeđenju Milorada Vučelića, a prethodno čuvao Marka Miloševića. Posle zvaničnih najava 2006. da će biti okončana istraga za ubistvo Ćuruvije, napustio je Srbiju i otišao u Tanzaniju.
Milan Radonjić (54) je radio u Drugom odeljenju beogradskog DB-a pre nego što je, na preporuku Mirjane Marković, imenovan sedam dana pre ubistva Ćuruvije za šefa beogradskog centra. Osuđen je na osam godina zatvora zbog napada na lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi. Presuda je poništena i sada mu se ponovo sudi.
Ratko Romić (51) je nekadašnji operativac u Drugom odeljenju Centra DB u Beogradu. Kada je Radonjić imenovan za šefa, postao je načelnik Šestog odeljenja beogradskog centra DB. I Romiću je suđeno zbog atentat na Draškovića, ali je i njemu, kao i Radonjiću, presuda poništena. U tekstu Znam da ću biti uhapšen, Romić je tvrdio da ne postoji nijedan dokaz koji ga povezuje sa ubistvom Ćuruvije, a da je o vezi sa ubistvom Ćuruvije dao izjavu na zahtev tužioca za organizovani kriminal u prisustvu advokata i u nekadašnjoj UBPOK još 2006. godine.
U istom «Politikinom» tekstu citiran je Veran Matić, član Komisije za istraživanje ubistava novinara, koji kaže da je ta komisija u prvoj fazi svog rada, to jest u prvoj polovini 2013. godine, zajedno sa radnom grupom koju je formirao MUP uz saradnju pripadnika BIA, analizirala sve do tada prikupljene činjenice i dokaze, nakon čega je svoje zaključke i preporuke dostavila tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću. On izjavljuje da informacije kojima raspolaže govore da su kroz rad radne grupe MUP-a za istraživanje ubistva Slavka Ćuruvije i tužilaštva, napravljeni određeni ključni prodori na ovom planu.
Ljiljana Smajlović, glavna urednica «Politike» koja je s Ćuruvojom radila u listu Evropljanin i koja je takođe bila član Komisije za istraživanje ubistava novinara u komentaru pod naslovom Ćuruvija piše u Politici 14. januara: «Potrošeno je gotovo 15 godina, da bi se na kraju ispostavilo da se gotovo sve otpočetka znalo. I da nije bilo tvrdoglavih novinara, i nešto političke volje, sumnjam da bi Slavkove ubice imale razloga za bilo kakvu zebnju. A danas, napokon, strepe."
O okolnostima u kojima je ubijen Slavno Ćuruvija možete čitati u tekstu Na beogradskom Novom groblju Sahranjen Slavko Ćuruvija, Vreme ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999. ili u tekstu istog naslova u okviru dole. O tome kako ga je pre ubistva policija pratila možete pročitati u tekstu Ubistvo Slavka Ćuruvije pred razrešenjem? Vreme broj 513, 2. novembar 2000. , ili u drugom okviru sasvim dole.
d. c. v.
| Krunski svedok - Legija Specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio je na konferenciju za novinare u vladi Srbije 14. januara 2014. u 17 sati, da je u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije tužilaštvo došlo do «žive reči» - po njegovim rečima Milorad Ulemek Legija pravosnažno osuđen za ubistvo premijera Đinđića odlučio je da bezuslovno iznese svoja saznanja o okolnostima ubistva Slavka Ćuruvije. Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je potom izjavio da postoje još dva svedoka, koji potvrđuju «zločinačku ulogu dela države» i pojedinaca koji su taj zločin zvršili. Dopunjeno 14. 1. u 17:11 Branka Prpa: Kurak nije ubio Slavka
Branka Prpa, udovica ubijenog Slavka Ćuruvije, izjavila je za magazin NIN da Miroslav Kurak nije pucao u njenog supruga:
„Za mene je to novo ime, ali on nije pucao u Slavka. Ne liči mi na tu osobu. Drugog koji je mene sa leđa udario pištoljem po glavi nisam videla", rekla je Prpa u intervjuu za NIN, što prenosi B92 na svom sajtu 14. januara u 17:44 pod naslovom Prpa: Nije Kurak ubio Slavka
Ona je potvrdila da je videla Ćuruvijinog ubicu i opisala ga.
„Bio je mlad, imao je crnu kapu i bio obučen u crno. Ta hladnoća, taj mir nekog ko oduzima život, to pamtim", kazala je Prpa.
Iako je videla lice čoveka koji je pucao, kaže da ju je policija prvi put pozvala da rekonstruiše lik ubice tek u novembru 2000. godine, 19 meseci posle ubistva, a poslednji put je kao svedok ubistva bila u Okružnom sudu u januaru 2007...
Dopunjeno 14. 1 u 18:18 Šesto odeljenje
Sporno Šesto odeljenje je pripadalo beogradskom centru tadašnje Državne bezbednosti. Osnovano je krajem novembra 1999. i to nakon otkrivanja činjenice da je u ubistvu četvorice funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra iste godine, korišćen kamion DB-a. Tada je direktor DB-a bio Radomir Marković. Ekspresno, kao što je i osnovano, Šesto odeljenje je ukinuto 27. februara 2001.
Nije u potpunosti jasno čime se nešto više od deset pripadnika ovog odeljenja bavilo za godinu dana svog operativnog rada. Tokom tog perioda ubijen je Pavle Bulatović, ministar odbrane SRJ (7. februara), ubijen je i Žika Petrović, direktor JAT-a (25. aprila), desio se atentat na Vuka Draškovića u Budvi (15. juna), otet je i ubijen Ivan Stambolić (25. avgusta), sudija Nebojša Simeunović je nestao u novembru, a kasnije je pronađen mrtav, početkom decembra i nakon što je objavljen dosije o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije, ubijen je i Luka Pejović, pripadnik rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije (JSO).
Načelnik Šestice je bio Ratko Romić. U saopštenju SPO-a on se naziva "nespornim učesnikom u organizaciji ubistva Slavka Ćuruvije, atentata u Budvi i verovatno svih drugih političkih zločina DB-a počinjenih 1999. i 2000. godine".
Čitajte više u tekstu Mirka RudićaTajna šestog odeljenja, VREME | BR 1131 | 6. SEPTEMBAR 2012.
|
Vreme, ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999. Negde oko 13 časova, u sredu 14. aprila, zvuk sirene jednoličnim jednominutnim tonom označio je prestanak vazdušne opasnosti, dok je pred kapelom na beogradskom Novom groblju još vijugala kolona onih koji su došli da izjave saučešće bližnjima Slavka Ćuruvije. Naš kolega nije dočekao kraj svake opasnosti. Nepoznata lica, za kojima se traga, ubila su ga 11. aprila pred njegovim stanom u centru Beograda Poslednju počast Slavku Ćuruviji odalo je nekoliko hiljada Beograđana, među kojima članovi najuže porodice, prijatelji, saradnici, novinari, ličnosti iz javnog i kulturnog života... Ispred kapele na Novom groblju urednica u "Evropljaninu" Ljijana Smajlović rekla je da je "Slavko Ćuruvija bio hrabar čovek, za razliku od onih koji su ga mučki ubili s leđa, i onih koji su ga mučki bombardovali sa neba". Na grobu je poslednji pozdrav prijatelju i kolegi uputio novinar Voja Žanetić. Izgovorio je novinarsku vest o smrti Ćuruvije: "Između sirena koje označavaju vazdušnu opasnost od bombi iz vazduha ubijen je Slavko Ćuruvija metkom na zemlji. Na Uskrs 1999." Vlasnik dnevnog lista "Dnevni telegraf" i magazina "Evropljanin" Slavko Ćuruvija ubijen je u beogradskoj Ulici Ive Lole Ribara, u prolazu ispred broja 35. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je Ćuruvija "lišen života iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca i da radnici Sekretarijata u Beogradu intenzivno tragaju za počiniocima ovog krivičnog dela". Jedino je dnevni list "Politika" u ponedeljak precizirala da je Ćuruvija ubijen oko 16 časova i 40 minuta i da su na njega pucala dvojica napadača "obučena u crno i sa crnim kapama sa prorezima za oči na glavama. Čula su se tri-četiri hica a onda su iz haustora izletela dvojica i u punom trku otišla niz ulicu ka Takovskoj", prenela je "Politika" svedočenje jednog građanina koji se zatekao na licu mesta. "Večernje novosti" su dan kasnije navele da je u Ćuruviju "pucano u leđa, da ga je jedan hitac pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce", kao i da su ubice drškom od pištolja udarile i onesvestile Branku Prpu, koja je bila zajedno sa Ćuruvijom. Njih dvoje su, kako je navedeno u tom listu, neposredno pre napada "bili na ručku sa nekim prijateljima i oko 16 časova krenuli ka zgradi u Ulici Lole Ribara br. 35, gde se nalaze prostorije marketing službe 'Dnevnog telegrafa', a na četvrtom spratu i stan u kome je ubijeni živeo." Zvanična biografija Slavka Ćuruvije izgleda ovako: rođen je 9. avgusta 1949. godine u Zagrebu. Diplomirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 1978. godine i ubrzo se zaposlio kao poslovni sekretar i stručni saradnik za odnose sa javnošću u preduzeću "Mašinogradnja" u Beogradu. Prema biografiji koju navodi agencija Beta, bio je stalni honorarni saradnik lista "Danas" iz Zagreba, zatim Centra za društvena istraživanja, a od 1984. analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Od 1986. do 1994. bio je komentator, urednik unutrašnje političke rubrike, a potom i glavni i odgovorni urednik "Borbe". Sarađivao je u "Komunistu", NIN-u, "Vjesniku", "Večernjem listu", "Nedelji", "Pobjedi", TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo i u nekim evropskim listovima. Zajedno sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine osnovao je list "Nedeljni telegraf", a 1996. i "Dnevni telegraf", prvi privatni dnevni list u Srbiji, čiji je bio direktor i glavni i odgovorni urednik, a nakon razdvajanja sa Đorgovićem i vlasnik. Magazin "Evropljanin" osnovao je prošle godine. "Dnevni telegraf" privremeno je zabranjen 14. oktobra 1998, a prostorije zapečaćene na osnovu Uredbe Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju. Krajem oktobra zaplenjena je celokupna imovina firme DT-pres, nakon čega su listovi registrovani u Crnoj Gori. Zbog tekstova i ilustracija u "Evropljaninu" oktobra 1998. sud u Beogradu izrekao je Ćuruviji i njegovom preduzeću ukupnu kaznu od 2,4 miliona dinara, na osnovu novog Zakona o informisanju. Nova kazna od 1,2 miliona dinara crnogorskom preduzeću "DT" usledila je 8. novembra prošle godine, zbog kršenja Zakona o informisanju. Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8.marta ove godine kažnjen na pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti. Žalbeni postupak bio je u toku. Slavko Ćuruvija je bio autor dve publicističke knjige, scenarija za više TV emisija. Pisao je komentare i reportaže sa Kosova u periodu 1986-1988, seriju tekstova o političkim zatvorenicima u Jugoslaviji, zatim "Ibeovci govore" i "Hrvatska s druge strane zida". Dobitnik je godišnje nagrade "Borbe". Onaj deo biografije koji se ne štampa u izdanjima tipa "Ko je ko" najbolje je sažeo čovek koji je na grobu, nad sandukom, rekao da je Ćuruvija bio hrabar čovek, a ne "kao ona g...."! Bio je kontroverzan i u svojim novinarskim i političkim opredeljenjima. Bio je hvaljen i napadan. Poslednji napad, pre kobnog u ulazu zgrade u kojoj je živeo, bio je mučki jer Ćuruvija nije imao priliku da se od njega odbrani podjednako ekspresno kako je napadnut. Policija, kažu izvori "Vremena", vodi požrtvovanu i detaljnu istragu, a valja se nadati da će njen rezultat opovrći tezu da je ubistvo Ćuruvije motivisano političkim omrazama. Sigurno je da taj gnusni čin ne ide u prilog slobodi štampe, ali ide u prilog neprijateljima naše zemlje, koji su atentat na Ćuruviju uzeli za novi dokaz opravdanosti napada na SRJ i intervenciju NATO-a. Nezavisno društvo novinara Vojvodine je u telegramu saučešća porodici i redakcijama "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" istaklo da su njegovi članovi "šokirani mučkim, profesionalno izvedenim ubistvom Slavka Ćuruvije, novinara koji je utemeljio više glasila i uzburkao i unapredio novinarsko tržište Jugoslavije". Društvo je zahtevalo energičnu istragu "kako bi se u korenu otklonila zebnja da je u ovim teškim vremenima ratnog stanja otvoren slobodan odstrel onih novinara koji misle drugačije". Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) takođe je osudilo ovo ubistvo, navodeći da "bilo koja vrsta motiva da je u pitanju, ovaj brutalni čin može izazvati samo osudu". Na dan sahrane oglasilo se i Udruženje novinara Srbije telegramom u kome piše: "UNS izražava zaprepašćenje i ogorčenost povodom tragične smrti kolege Slavka Ćuruvije..." Reakcije su stigle i od međunarodne organizacije za zaštitu novinara "Reporteri bez granica" (Reporters sans frontieres) sa sedištem u Parizu, koja je izrazila "žaljenje i indignaciju zbog ubistva Slavka Ćuruvije". Asocijacija privatnih medija, čiji je jedan od osnivača bio i Ćuruvija, u svom saopštenju ističe: "U teškim uslovima agresije na našu zemlju, kada su svi mediji stali uz svoj narod i otadžbinu, tražimo da se taj zločin što pre rasvetli i krivci izvedu pred lice pravde. Samo na taj način otkloniće se zebnja da ova teška vremena mogu navesti ljude pomračenog uma na pomisao da je moguće na ovako gnusan način, nekažnjeno, obračunavati se sa novinarima, bez obzira na to koje stavove zastupali". Asocijacija nezavisnih elektronskih medija podsetila je da je samo nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva u jednom beogradskom dnevnom listu objavljen komentar kojim se Slavko Ćuruvija optužuje za izdaju. ANEM tvrdi da se Ćuruvija u svim svojim javnim nastupima i kontaktima s mnogobrojnim zvaničnicima neumorno zalagao protiv intervencije NATO-a na našu zemlju, upozoravajući na kobne i nesagledive posledice takvog čina. Naglašavaju da se Ćuruvija na isti način ponašao i nakon otpočinjanja agresije NATO-a na SRJ, te da taj zločin predstavlja "ubistvo dobrog i lojalnog građanina Srbije i Jugoslavije". Ovde su citirana saopštenja medijskih grupacija, a reagovali su i lideri nekih stranaka, stranke, grupe građana i drugi... Svi su vrlo jasno istakli zahtev da se slučaj rasvetli kako bi se izbegle špekulacije da je reč o političkom obračunu u ratno doba. Nacionalni interes Srbije brani se pametnom politikom, a bez toga nema oružja koje nas može odbraniti od drugih i nas samih. R. V. Izvor: Na beogradskom Novom groblju Sahranjen Slavko Ćuruvija, Vreme ratno vanredno izdanje broj 6, 17. april 1999.
*** Vreme 513, 2. novembar 2000. Dokument koji se u utorak ujutro pojavio u Beogradu upućuje na prvi konkretni trag organizatora ili barem svedoka organizovanja atentata na Slavka Ćuruviju, vlasnika i izdavača "Dnevnog telegrafa", od 11. aprila 1999. Naime, službena beleška ovlašćenih radnika Resora državne bezbednosti, Centra RDB-a za grad Beograd, ukazuje da su Slavko Ćuruvija i njegova supruga Branka Prpa bili pod operativnim nadzorom Službe sve do nekoliko minuta pre ubistva. Fond za humanitarno pravo i Jova Ćuruvija, brat ubijenog Slavka, podneli su krivične prijave protiv načelnika RDB Radeta Markovića i Milana Radonjića. načelnika CRDB Beograd Dokument o kome je reč deluje potpuno autentično: grafički, lingvistički i činjenično. Sve i da nije autentičan, činjenice izložene u njemu jesu, što je redakcija "Vremena" utvrdila upoređivanjem sadržaja dokumenta sa iskazima svedoka koji se u njemu pominju. Dokument je kucan električnom pisaćom mašinom; u zaglavlju stoji da potiče od Centra resora državne bezbednosti – Beograd, IX Odelenja; datum je 11. april 1999. Naslov tog pismena je "Izveštaj o tajnom praćenju lica – radni naziv 'Ćuran'". Dokument sadrži dve strane teksta; kao cilj tajnog praćenja navodi se utvrđivanje i dokumentovanje kontakata "objekta"; kao nalogodavac navodi se načelnik Centra RDB-a Beograd; kao vremenski raspon tajnog praćenja navodi se vreme od 00:00 do 16:27 dana 11. aprila 1999. Cilj i vremenski raspon akcije javljaju se odmah kao nejasni: naime, ako su Slavko Ćuruvija i njegovi kontakti bili toliko bezbednosno interesantni, zašto im je pažnja Službe bila posvećena tako kratko? Dalja analiza dokumenta postaviće još neka pitanja; zadržimo se na trenutak na samom početku tog veoma zanimljivog pismena. Od ponoći do 13:53 radnici državne bezbednosti sede u Ulici Lole Ribara, ispred broja 35, čekajući da se Ćuruvija uputi negde. Treba li iz toga zaključiti da do 10. aprila uveče Slavko Ćuruvija nije bio interesantan nikome – ili izvlačiti neke druge zaključke? Ovlašćena službena lica prate Slavka Ćuruviju i Branku Prpu, njegovu suprugu, do Kne-Mihailove ulice, gde se nešto posle 14 sati njih dvoje sreću sa više lica: "starijim muškarcem i ženom", pa zatim sa "muškarcem od 45-50 godina, s bradom, nosi naočare za vid". Iz nekog razloga ovlašćeni radnici DB-a puštaju stariji par da se udalji, ali obraćaju pažnju na bradonju s naočarima, koji "objektu daje mali papirić formata A6, nakon čega se rastaju". Muškarac o kome je reč je Dušan Veličković, pisac i novinar, kako će se ispostaviti iz daljeg teksta; "papirić formata A6" je njegova posetnica; Veličković se dobro seća te epizode i potvrđuje istinitost navoda: jeste, sreo se sa Ćuruvijom kobnog dana; jeste, dao mu je posetnicu. Iz nekog razloga ekipa Službe se ili razdvaja ili zove pomoć, tako da Veličkovića prate dalje, kao i Ćuruviju i suprugu. Veličković odlazi do palate "Albanija", sreće dva muškarca s bradama, razgovaraju svi zajedno dvadesetak minuta i odlaze u kafanu "Kolarac". I taj detalj potvrđen je u rekonstrukciji događaja opisanih u službenoj belešci: dvojica bradatih muškaraca su Milan Milošević i Nenad Lj. Stefanović, novinari "Vremena" i Veličkovićeve dugogodišnje kolege. Dok tri bradonje sede u "Kolarcu" (a Služba o tome ima i video-snimak), Ćuruvija i Branka Prpa šetaju po Kalemegdanu do 15:53, da bi potom krenuli natrag Knez-Mihailovom. Dosta brzo (za tri minuta, po "Izveštaju") stižu do "Kolarca"; ovlašćeni radnici vide ih kroz izlog kako stoje pored stola i razgovaraju sa tri bradonje. U 16:07 tri bradonje izlaze iz "Kolarca", dok Slavko Ćuruvija i Branka Prpa ostaju i ručaju. Opet je pažnja Službe usmerena na Veličkovića, koji biva praćen do svog stana u Molerovoj i sretno dopraćen do samih vrata "gde vadi ključeve iz džepa, otključava vrata stana br.** i ulazi u isti" (proza "Izveštaja" povremeno liči na izvesna poglavlja iz "Majstora i Margarite" Mihaila Bulgakova...). U tajanstvenom stanu u Molerovoj, međutim, ne dešava se ništa bezbednosno interesantno, niti tajanstveni bradonja izlazi, pa se – iz nekog razloga – nadzor nad tom lokacijom prekida u 16:58 "u dogovoru sa načelnikom odelenja", koji je inače, kaže se u napomenama, bio obaveštavan o svakoj promeni kretanja "objekta" i to "momentalno". U trenutku prekida nadzora nad potpuno irelevantnom lokacijom u Molerovoj, međutim, "objekat" već leži mrtav u ulazu u svoju kuću u Lole Ribara 35... Vratimo se, međutim, poslednjim minutima života Slavka Ćuruvije: Branka Prpa i on izlaze iz kafane "Kolarac" u 16:27, kad "dalju kontrolu prekidamo u dogovoru sa načelnikom odelenja"; i gotovo. Slavko Ćuruvija i Branka Prpa odlaze kući u Lole Ribara 35, tamo ih sačekuju dva lica i pucaju Ćuruviji u glavu, da bi se odmah potom udaljila s lica mesta. Iz nekog razloga Centar resora državne bezbednosti za grad Beograd je po odluci načelnika prekinuo nadzor nad Slavkom Ćuruvijom nekoliko minuta pre nego što je "objekt" tog nadzora bio ubijen u dobro smišljenom profesionalnom atentatu. Nadzor je trajao nekih šesnaest sati i prekinut je. Tokom nadzora, od pet kontakata Slavka Ćuruvije odabran je jedan da se prati dalje, pa je i on ostavljen. Ponašanje veoma neobično za svaku tajnu policiju, pa i ovu našu, pa čak i u ratna vremena kakva su bila. Dokument pod naslovom "Izveštaj" inače nije potpisan, kao što bi morao da bude: poslednji red kaže da je sačinjen u dva primerka, od kojih je jedan dostavljen načelniku Centra RDB-a Beograd... Očito su potpisi ovlašćenih lica i drugi adresat izostavljeni namerno. To, međutim, ne bi trebalo da bude problem tom istom načelniku da rekonstruiše ko je sve raspolagao saznanjem o postojanju dokumenta i imao pristup istom. Uz dokument je dostavljena i kraća beleška, kucana na pisaćoj mašini verzalom (velikim slovima); u njoj se kaže da je "Ćuran" pseudonim za Slavka Ćuruviju; da je naređenje za praćenje izdao Rade Marković, načelnik RDB-a MUP-a Srbije Milanu Radonjiću, načelniku beogradskog Centra RDB-a i da su ta dvojica namerno povukli operativce sa zadatka "da oni ne bi videli atentatore", trojicu koji su se udaljili s lica mesta belim automobilom tipa "golf 3". Ta dva detalja – trojica atentatora i boja i tip auta – nisu ranije bili poznati. Pojava ovog pismena koincidirala je u utorak s povećanim pritiskom iz redova DOS-a da Rade Marković podnese ostavku ili bude smenjen do utorka u ponoć; po nekim informacijama on i jeste zatražio da bude oslobođen dužnosti, ali se uzročno-posledična veza – na osnovu svega što se zna – ne može uspostaviti. Bilo kako bilo, policija sada ima čime da se bavi u rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije. Ako je i ostatak sadržine ovog dokumenta istinit kao detalji o kretanju i susretima Slavka Ćuruvije tog popodneva 11. aprila – biće veoma zanimljivo saznati zašto je Ćuruvija bio uopšte praćen, a daleko zanimljivije zašto je praćenje obustavljeno baš nekako pred ubistvo. Miloš Vasić Izvor: Ubistvo Slavka Ćuruvije pred razrešenjem? Vreme broj 513, 2. novembar 2000. |
