Lisica i ždral Otvoreno pismo II Za tek sada uključivše se čitaoce evo sadržaja prethodnog poglavlja: bi li gladijatorstvu muzičara RRA trebalo da stane možda na put, i zašto (zašto da ne?)?

piše: Ljubomir Živkov

Tekst koji vam je možda promakao završio se obećanjem, pretnjom ako hoćete, da ću odlomke iz još nenapisanog mog ogleda o pevanju objaviti u nastavcima, kao što su neki danas klasični pisci, a svojevremeno podstanari i ljudi do brade u dugovima, krčmili po novinama svoja dela (ili su ih i stvarali u ritmu izlaženja tih drugorazrednih tiskovina), da bi se docnije skrasili u lektiri i da bi se o njihovom opusu održavale konferencije na jako lepim univerzitetima, e, polje mog naučnog rada jeste pevanje kao poprište neprekidnog gubljenja, i vraćanja samopouzdanja. Široko, nema šta! Pa to važi za sport, zanatstvo, hazardne igre, seks, nadrilekarstvo, dekupaž, bombaše-samoubice... Razume se da važi, ali ću se ja držati ne ni muzike nego upravo pevanja.

"Lepo peva, samo ga je gadno slušati", ovo mi je još pre pedeset godina bilo smešno, danas mislim da na tome tugaljivom raskoraku – kako ti sam pevajući sebe iznutra čuješ i kako to pada drugima – nije urađeno gotovo ništa. Pre tričavih sto godina su samo retki, uveliko proslavljeni pevači čuli svoje pevanje na gramofonu, svi ostali živeli su u rajskoj nevinosti, u neznanju kako drugima zvuči njihov glas.

Kako pevaš merio si najpre preko užitka koji sam sebi priuštiš, i po reakcijama okoline, doduše, ali ako je prvopomenuto samosladostrašće jako, pevaćeš, kao Edith u "Alo, alo", makar gosti sirom zapušavali uši.

Okolina može da ti usadi samopouzdanje i ako falširaš, ali v takom sluchae moraš imati harizmu, kao god i tekstove te melodije bliske ukusu miliona; posle prve srebrne ploče ili koncerta gde doživiš ovacije (orgije publike koja plješće najvećma sebi samoj, i sama je, eto, toliko muzikalna, dostojna je konzumirane lepote i ne zna šta je dosta kad se preda aplaudiranju: to je njena uloga u umetničkom činu) ko ne bi sebi rekao: "Milu mu pilulu, pa ja razbijam, razvaljujem, izuvam."

Gudači sa kojima sam jednom svirao zahvaljujući mome drugu Milošu Petroviću (nema ga više) uzgred su o jednom vokalnom umetniku rekli: "Ume da zapali iz intonacije." Lično poznajem barem dvesta savremenika uverenih da oni nikad ne zapale iz intonacije, kako to, kad jedistoniranje zanat najstariji!

E sad, imamo izvođače kojima se falš tu i tamo omakne, i imamo muzičke prokletnike koji u željenoj skali nikad nisu kao riba u vodi, nema za njih sigurne kuće, ni trase, nego su stalno kao hodač po žici: đa ovamo, đa onamo, do neslavnog sunovrata u zaštitnu mrežu.

Drugo, da bi neko pevao dok mu kroz slušalice ulazi muzika sa matrice, treba mu što Marks reče praksa, da prima matricu iz slušalica i da istovremeno kontroliše vlastiti glas, a priroda mu nije dala četiri uveta. I tu se, kao i u svemu drugom, neko snađe brže, neko sporije, neko nikad.

Nevoljnica na televiziji pred petočlanom muzičkom inkvizicijom i pred kamerama počinje pesmu nesigurno, nastavlja je još gore, da bi pred kraj bila kao voz koji je u punoj brzini (ritmički se jeste držala matrice) izleteo iz šina. Žiri se ne podeli, kao što se mi Srbi stalno delimo žalosteć našu crkvu i naše plemstvo, nego ostane jedinstven u stavu da se devojčica, inače prvi glas familije, od muzike neće najesti hleba. U taj mah voditeljka – osoba bez imalo empatije i mere, nasmejana i radosna što je svoju audiciju blagopoluchno okončala usled čega je lično ona, kao kazino, stalno na dobitku – najavljuje kandidatkinjin krah bez apelacije, zavesa se podiže da bi publika uživala u mukama netom poražene maloletnice: "Ti bi, da je pesma još malo potrajala, prošla kroz sve tonalitete!", kaže joj član žirija, parafrazirajući nesvesno crnohumornu dosetku o vozu koji je bio izleteo iz šina na samoj stanici: dragi putnici, voz broj taj i taj, odatle i odatle, ulazi na prvi, drugi, treći, četrvri i peti kolosek – zaista, nije li mašinovođa trebalo da uspori i da se drži samo svojih šina? Duhoviti porotnik je inače u refren pesme "Oči jedne žene" otpevao barem u dva tonaliteta, ali on nije tada polagao audiciju: došao je u rijaliti da kao zvezda razveseli druge zvezde, i zvezda s zvezdoiu govorit.

Viša bića, varena i pečena u šatrama, diskotekama, na splavovima, svadbama, koncertnim dvoranama i studijima, drže se kao da su sama na svojim nebožanskim prapočecima, dalekim kao vinčanska kultura, prošla istu takvu ako ne i veću golgotu, a ja tvrdim da niko iz žirija nije prošao tako okrutnu audiciju kakvoj oni kao predani kolaboracionisti televizije (čitaj: kapitalizma) podvrgavaju nepripremljenu i da tako kažem goloruku, gologlasu mlađariju.

Ako su i prošli audiciju, pevali su članovi današnje Velike porote pred pok. Miodragom Jašarevićem, uz živi orkestar koji je kao potka mnogo prijatniji od matrice u slušalicama, šef je mogao orkestar da zaustavi i da na osnovu onog što je čuo predloži neku stvar povoljniju po kandidata, članovi orkestra imali su prećutnu Hipokratovu zakletvu, kao i članovi žirija u Narodnom pozorištu, da svakome pomognu i da se ne šale na račun palih muzičkih boraca: "Hvala vam što ste došli i što ste konkurisali, bićete obavešteni u sredu, spisak onih koji su primljeni biće okačen u holu."