Mačkat – 14. pršutijada:
Od države nema vajde

Bilo pršute, i druge slanine bilo, a bilo i ostale "narodne radinosti". Jedino ne bilo ministara, nikoga u rangu tih veljova

Pršuta je, bez da se tu pišu, i obrazlažu, biznis planovi, postala srpski brend. Geografski sinonim, ako se tako može rekne, je Zlatibor, a centar pršute Mačkat, gde se pred srpsku Novu godinu, već poduže, organizuje ta pršutijada. Šta još reći, još reći, da se pršuta, i druga slanina koja tu spada, uglavnom proizvodi, i to po nekoliko tona mesečno, u toj "domaćoj radinosti". Izuzetak je jedino "Zlatiborac", koji je, vele, odavno industrija, u dobrom značenju te reči.

Još se more rekne da je pršutijada, koja bi trebalo bude izazov za te političare, i tu narodnu vlast, nekako "zaštićena" od njihove pažnje i poseta, iz prostog razloga što je u Čajetini, kojoj pripadaju Zlatibor i Mačkat, odvajkada DSS na vlasti, pa razni dačići i veljovi nikako da je na licu mesta omirišu. Tako bilo i ove godine, iako vele da su ministri Mirović, i naravno Ilić Velimir, bili na nekoliko km od Mačkata, zbog tu užičku vodu, ne se popeli do pršute, jerbo, sva je slika i prilika, ovu pršutu ne priznaju kao svoju.

NE STIGNU DALJE: Dakle, Mačkat, brdo sa crkvom. Na prilazu zidanoj kapiji crkvene porte, koja u to kovano gvožđe, vazdan džidžamidža, ikone do u privezak formati i originalni duborez materijali. I još, još svega toga, za pismene imaju i u slova natpisi, Hvala bogu što sam Srbin, i tako to i u tom patriotskom pravcu. Od kapije staza, popločana, vidi se bilo ulaganja u infrastrukturu, tezgi niz, ima i ta vodljika, voda sa šumsko voće, koja vele diže iz mrtvi’. Naravno da ima sira, da ima supersecko, i da imaju šljive u čokoladi, šajkače, šubare, liciderska srca koja izgledaju kao liciderska srca... Od objekat, zidanu šatru, takva arhitektura, sa tablu "Kod Aca popa", čuje se muzika, biće da nastupa muško, "Od tebe sam otiš’o odavno"... pevač ne miruje ni kod harmonika deonice, Živi bili, pa se veselili, Ojhaaa...

Reporter radosno stupi u taj izložbeni objekat, veliku šatru, prvo pa onaj Bermet brka sa svoje vino, pa pokazni štand "Zlatiborca", koji sa suvu govedinu stig’o i do Azerbejdžana, dalje štandovi sa tu pršutu i još te slanine i drugu suvinu. Štandova tačno osamnaest komada, Stojanović, Topalović, Stojanović, Topalović, a ima i Carević, i ima Brković. Kod Brković Milije, koji stalno pobednik, pun štand pehara i diploma. Reporter stane kod jednog od Stojanović štandova, momak u belom mantilu, sa šajkaču, i mnogo adekvatnu kokardu, reče da u njega ime Miroslav. Uze namesti šajkaču za slikanje, pa kaza da ima 15 kuća Stojanovića, njegovi tri, pet generacija, suše meso. Izbace tonu mesečno, svega, a plasiraju po pijacama, Beograd, Obrenovac, Požega... Pršuta 1500 dinara, i skuplja, stoku nabavljaju svuda po Srbiji, te priče o brazilskom, argentinskom mesu, apsolutno netačne. Ne može kaže, zaradi se, ali, koliko se radi, slabo je to...

Reporter se vrne do Milije Brkovića, sta- men Zlatiborac, u godinama, pristala tamna šajkača. Milija, koji deset puta pobednik Pršutijade, prvo pa reče da od države nema vajde, država zabavljena svojim jadom, nema potrebe da ih pomažu. Njemu je samo problem kako da naplati ono što proda. Nekad su postojale zadruge, seljaci su samo predavali robu, i naplaćivali, nema toga više, o svemu moraju sami da se staraju. Zato uglavnom proizvode za sigurnog i poznatog kupca, može više da se napravi, ali teško prodati, još teže naplatiti. Zabluda je da je proizvodnja pršute u ekspanziji, skup zanat, dosta ulaganja, teška naplata, sve opada...

Do Milije se namestio Bermet brka, od Vojvodine ravne, sa svoja vina, stavimo ga u pršutu, fotografišemo. Bermet brka se na jedan opriča, Ja sam Bermet Aleks, evropski, srpski i kraljevski šampion. Ima novi proizvod, za izvoz, radi se po recepturi porodice patrijarha Rajačića, i zove se Baron bermet Aleks. Bermet ima 17 posto alkohola, u belom je 15, u crvenom 22 biljke i začina, desertno vino. Pređe na tehniku žvakanja bermeta, da se, kad se o pršuti radi, može služiti i kao aperitiv, mada je kod nas aperitiv rakija, pa kad se ljudi dohvate rakije, ne stignu dalje od nje...

SVE PIŠE: Reporter uzme obrne krug, još jednom sve sagleda u celini i celosti, nema gužve, bez tog umetničkog ojha programa nema ni uobičajene sajamske atmosfere. Za pojedinosti i domete uzme pita gospodina iz Turističke organizacije Zlatibor. Gospodin bi na raspolaganju, svake godine pet, šest hiljada posetilaca, tako i ove, 18 izlagača, što je dve trećine proizvođača sa ovog područja, manifestaciju otvorio Milan Stamatović, predsednik opštine, podelili su nagrade proizvođačima, podeliće i posetiocima... A to ko pomaže manifestaciju, gde tu Republika, oko politike, ministara, nema šta kaže, može veli da je opština Čajetina organizator, prošle godine bio pomoćnik ministra, ove godine nikoga ni u tom rangu... Jedan u prolazu, reklo bi se domaći, kad oslušnu očem se radi, dobaci svoju domaću radinost: Nećeš ti, bajo, ovde videti nijednog ministra, nikoga od ti veljova.

Novinar se opet vrne na to napolje, od onu zidanu šatru "Aca popa" udarila jedna mnogo dobra, "Posle tebe sve je prošlost"... Tako ošinut stane kod prve tezge, ima šajkače, zastave, rogovi, još te ponude, trnjine u rakiji... Šajkača 300 dinara, materijal nije sukno, nešto bolje, svečanije. Od Požege, ima svoju firmu koja nema veze sa ovim, ali zla godina orla naćerala da siđe da sa bibama (ćurkama) kljuca... Uze još da proverava neke citate, Zli dani, i godine gladne... Nije u ovoj struci, nije mu pos’o, ali, mora se, u suštini loše prolazi, tanka svirka. Ko da se opet dohvati neke literature: Nazad ne damo, tučemo u mestu! A trnjina u rakiji, to je mnogo dobro, čisti organizam ko rukom... I da mu se upiše ime, veli, Slobodan Savić, iz Požege!

Ajd’ opet u pršute. Reporter stane kod štanda jednog od Topalovića, do pršute koja se istegla do visine čoveka, visokog čoveka. Prodavac stade pored tu pršutu, pa uze veli da od svinje, iz jednog komada, 180 santimetara dugačka, 18 kila teška, od svinje koja imala 380 kg žive vage, uzimaju ljudi za restorane, stave u vitrinu, na vidno mesto, pa deljaju pred gostima... Još uze veli da u sezoni, a sve sezona sem letnjih meseci, izbace dve-tri tone kobasice, do dve tone pršute mesečno, isplati se, kako se ne isplati, samo njih dvojica, on i gazda Branko, snabdevaju prodavnice, Čačak, Beograd, Svilajnac...

Kao što rečeno, sve nekako mnogo radno, narod obilazi štandove, proba robu, pa i pazari, ali nema taj umetnički program, tek, ali mnogo sporadično, iza tih tezgi, društvo udarilo u to meze i preko mezeta, u tu sitnu Sve do zore rane pesmu, a bude i tog težeg asortimana "Evo braće, evo i jarana, piju pivo po četiri danaaa"... Uto se oko taj pano manifestacije, u centar od izložbeni prostor, opravi gužva, jedan sa mikrofon reče da sledi izvlačenje nagrada za posetioce. Prvo pa izvukoše dobitnika mnogo dobrog kompleta noževa. Onda bi ko dobio deset metara kobasice, pa ko dobio kvadratni metar slanine, i ko dobio džak pršute. Džaku se obradova muško iz Pančeva. Svi, ponaosob, biće za tu dokumentaciju, behu uslikani. Onaj što delio nagrade reče, Čestitamo, ostalima više sreće sledeće godine.

Reporter krenu u povlačenje, uze vidi šta ima "Kod Aca popa", ima pevač, ima u pantalone pevačica, u drugi deo zidane šatre druga atmosfera, na zidovi, u razni formati, sve viđeni sveci, za centralnim stolom, kod tog predjela, pevačica tek na pesmi "Ej mostovi na Morači"... Još jednom kroz džidžamidža štandove, na izlazu iz porte crkve čista ekologija, bobice aronije, a ima i čajevi. Ova što prodaje veli da rastavić za mokraćne puteve bolji od uvinog čaja. A tek kombinacija kruška, rastavić i breza, o tome ne treba govoriti. Ima i čaj za živce, nervozu u stomaku, a o dometima providnih kutija sa suvim šljivama, na kojima piše Suve šljive sa orasima prelivene medom za seksi eksploziv, nema šta objašnjava, sve piše.

Dragan Todorović