Lisica i ždral Strategija veštaka Ne sme sve nestati, nije sve isto, nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice, nisu biblioteke depoi a ni bankarske poslovnice!

piše: Ljubomir Živkov

Kako vam se sviđa moj novi stil? Dobro, u rečenici o knjigama i patikama nedostaje "su" iza "niti"; posle reči "depoi" (depoili se depoi/tramvajski maki golemi) mogao sam možda napisati zarez, ali, gle, dobro je i ovako: ne sme sve nestati mora da je zapelo za oko mnogom čitaocu, ‘nije sve isto’ još je jače, a tek razrada: nije ovo što i ono! Ah, Književnosti, priznaj da te odavno neko nije ovoliko voleo i ovoliko prehvalio! Kao Memedović prirodu, kao Vukadinović Kosovo, kao Koštunica Preambulu, kao predsednik Nikolić Rusiju, tako ja ljubim književnost, voleo bih da ostanem upamćen kao njezin najvatreniji privrženik, vernik, divilac bez premca i takmaca. Ta pročitajte još jedared – mada se lako uči i naizust, kao i očenaš, ili valjan haiku – hvalospev piscima i književnosti te vruću zaušku šusteraju, lepojkama, tramvajskim šupama i pijaci!

Niste u podnaslovu prepoznali stil i kredo Aleksandra Jerkova? Ne mari, ako ste uživali – šta ima veze ko je to napisao?

Miloš Latinović, pisac koji nije isto što i zabavljač, a koji je još manje voditeljica, napisa roman, ni nalik patikama, nazva ga "Sto dana kiše", markesovski, a bolje nego "Sto dana Vlade", te dobi za nj poljoprivrednu nagradu "Vital". U nagrađenom netrivijalnom uratku nahodi se i pismo koje je za svoje kreativne potrebe izmislio novinar "Večernjih novosti" Bojan Ljubenović. Epistola je i u Ljubenovićevoj knjizi "Pisma iz Srbije", ali kod primarnog autora tj. praoca Ljubenovića pismo je tek pedeset četvrto, u knjizi je okruženo drugim pismima, doklen je kod Latinovića Ljubenovićevo pismo i u knjizi i na korici knjige koja je očarala "Vitalov" žiri: poočim Latinović tuđe pismo upotrebljava i u reklamne svrhe! Bojanu se to mrsko učini, te Milošu sitnu knjigu piše, da on pismo sa korica briše, i s korica, ali i iznutra, il na sudu biće kolko sutra!

Laureat ne daje pet para na primedbe, on je više biće iz podnaslova, njegov pak urednik – jer radi prof. Jerkov i u izdav. kući – ne da na pisca, u svojstvu univerzitetsko-sudskog veštaka objašnjava sitnoj novinarskoj dušici koliko se ova u svome neznanju osramotila i koliko je uvredila umetnika netom okićenog vencem od repinog lišća i rezanaca iz vrbaške šećerane. Ni pisac ni izdavač ne haju za to ko je autor pisma, nije reč o naučnom delu, nego o romanu, vele u duetu, a evo kako profesor-veštak-urednik stručno i nadasve nepristrasno solira: "U najmanju ruku, od spora oko takozvanog, tobožnjeg plagijarizma, plagijata Danila Kiša, a to je bilo još 1976, dakle pre skoro četrdeset godina, ne sme se ni u našoj sredini više nikada i ni pod kakvim okolnostima olako pristupati tome da kad neki autor u svom fikcionalnom delu preuzima delove teksta, ceo tekst, ili specifične delove teksta – da to stvara problem! Vi se sećate kad je Golding dobio Nobelovu nagradu (vraga se sećamo), kakav je i koliki je spor nastao, da li je njegov čuveni roman plagijat. Takvih je sporova bilo nebrojeno mnogo kod nas, ali se plagijerizam jednog književnog dela može ustanoviti samo u slučaju ako je došlo do neinventivnosti, u kreativnom smislu reči! Onda kada postoji preuzimanje čistog teksta – to niti je plagijat, niti podleže pozitivnoj pravnoj normi i autorskom pravu, niti sme da stvara zabunu! Na korici se nalaze dva teksta, donji, koji sam ja napisao, i gornji, koji je izdvojen iz jednog pasusa koji je sam autor označio kao prosto zakonomeran ili indikativan za njegovu knjigu. Stvar je prosto okolnosti i u krajnjoj liniji, čak i da jeste tako, pa to opet povoljno govori o gospodinu Ljubenoviću, pa bi on zbog toga mogao biti zadovoljniji, a ne nezadovoljniji. Sva druga mišljenja i rešenja su invalidna, a stvari koje vam sada govorim ne govorim samo kao profesor književnosti, nego i kao čovek koji je u ovakvom jednom sporu bio sudski veštak, i da ovu stvar kao ekspert može da oceni."

Dok nisam čuo šta vele književna teorija i sudska praksa sjedinjene u Jerkovu – koji predaje, uređuje, piše, ide na književne večeri, veštači u sudu – mišljah invalidno da je Bojan u pravu: pismo je on izmislio, pa njegovo delo još je mlado, nije to ikona koju drugi pisci poput nagrađenog Latinovića mogu ubacivati u svoje mozaike da bismo videli kako se oni ophode sa starim, dobrim i svakome znanim Bojanom, oličenjem književne tradicije! Ali su mi se sad otvorile moje sitnosopstveničke oči! Koje su htele da svako potpisuje svoje reči i da sam ubira slavu, sramotu, tantijeme – šta kome mrska tržnica dodeli!

Kad bi brucoši na Pennu pitali profesora P. Š. šta je smisao, šta je svrha književnosti, ovaj bi odgovarao: "Književnost služi da bi i ljudi poput mene imali od čega udobno da žive!" Ali to govori Čeh, naš čovek tj. g. Jerkov poput verskog fanatika pada pred lepom književnošću i pred njezinom neizrecivom božanskom prirodom na kolenca, ali je još kako priseban kad brani poslovnog partnera.

Jedva čekam dan kad država neće književnicima i njihovim udruženjima dati više nijedan jedini dinar: krajnje je vreme da se položaj pisaca pogorša.