Ruanda, dvadeset godina kasnije:
Kada žrtve postanu ubice

Od početka aprila do sredine jula 1994. godine pripadnici naroda Hutu ubili su oko 800.000 pripadnika naroda Tutsi. Posle promene vlasti usledio je osvetnički pohod i tada je ubijeno stotinak hiljada Hutua, o čemu su zapadni mediji malo izveštavali. Zabrinjava što danas Ruandom, baš kao i u predvečerje genocida pre dve decenije, vlada mala (jedno)etnička klika koju predvodi svemoćni i harizmatični lider, a glavni izvor legitimiteta autoritarnog režima jeste da ga vode "heroji koji su okončali genocid"

"Zašto" i "nikad više" reči su koje su obeležile dve decenije bavljenja genocidom u Ruandi počinjenim 1994. godine. Velika komemoracija u Kigaliju, glavnom gradu Ruande, održana je ove nedelje pod sloganom "Sećajte se – ujedinite se – obnovite".

Ali, nažalost, pokazalo se da je nacionalno jedinstvo cilj koji je mnogo teže ostvariti čak i od obnove jedne veoma siromašne i devastirane multietničke zemlje. Za razliku od Nemačke u malenoj centralnoafričkoj republici, u kojoj je za samo sto dana ubijeno oko 800.000 ljudi, i dalje zajedno žive dva naroda koja su ostala uokvirena kao nacija zločinaca i zajednica žrtava. Iako brojčano manje krvava, "lekcija Ruande" mnogo je složenija nego "lekcija Holokausta", pokolja evropskih Jevreja koji je obeležio 20. vek.

RIZIČNA DEMOKRATIZACIJA: Dve decenije istraživanja zločina u Ruandi i njegovih korena razvejalo je, kako piše Omar Mekdum sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke, mit da je ogromno, genocidno nasilje bilo proizvod vekovima stare etničke i rasne mržnje i pokazalo koliko su njegovi koreni bili politički. S jedne strane, postalo je jasno koliko je bila važna uloga kolonijalnih sila i vlastoljubivih domaćih elita, ali, s druge strane, i da je "demokratizacija rizična strategija za okončavanje građanskih sukoba. Novostvorene opozicione partije su pogurale vladajuću elitu da preduzme radikalne mere kako bi obezbedila svoj opstanak."

Štaviše, neki ugledni istraživači danas ističu da su siromašniji Hutu ("sluge") i imućniji Tutsi ("bogati u stoci") nekada bili pripadnici dve "kaste" jednog istog naroda koji je živeo izmešan, delio tradicionalna verovanja i govorio isti jezik. Belgijanci su, da bi lakše i jeftinije vladali neisplativom kolonijom, ova dva "staleža" proizveli u plemena i uspostavili sistem nalik aparthejdu koji je favorizovao njihove miljenike – Tutsije. Po dobijanju nezavisnosti, kako piše Stiven Elis, profesor na Njujorškom univerzitetu, podele su cementirali pripadnici ruandske elite "sa diplomama evropskih i američkih univerziteta koji su, izgleda, sa svojih studija poneli ideju o rasnoj čistoti koja je bila strana istoriji njihove zemlje".

DRUGI RUANDSKI GENOCID: Od kraja najbržeg genocida u istoriji u samoj Ruandi nije bilo etničkih sukoba. Ali stabilnost i ekonomski rast po prosečnoj stopi od čak šest odsto godišnje ostali su u senci vojnog mešanja i zločina u istočnom delu većeg od dva Konga – lukrativnim resursima najbogatijeg dela ogromne zemlje koja je često opisivana kao "geološki skandal". Pariski "Mond" je prvi objavio detalje iz izveštaja UN koji optužuje ruandsku vojsku da je izvršila pokolj desetina hiljada Hutu izbeglica 1996. i 1997. godine. "Većina žrtava bili su deca, žene, starije osobe i bolesni, ljudi koji su često bili neuhranjeni i nisu predstavljali nikakvu opasnost po snage koje su ih napadale", piše u detaljnom i obilno dokumentovanom tekstu o zločinu koji mnogi već nazivaju "drugim ruandskim genocidom".

Veruje se da je objavljivanje izveštaja koji je "procurio" zahvaljujući francuskom dnevniku bilo odlagano zbog snažne diplomatske podrške koju režimu u Kigaliju daju Velika Britanija i SAD, ali i zato što je Ruanda pretila da će povući svoje trupe koje su imale ključnu ulogu u snagama UN u Darfuru. Ipak, nije mala ironija da slika predsednika Pola Kagamea i njegovih Tutsi jedinica kao "dobrih momaka" opstaje u velikoj meri zahvaljujući činjenici da Ruanda nije potpisnik Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, kao i da su najteži zločini nad Hutu civilima počinjeni u godini kada Međunarodni tribunal za Ruandu u Aruši više nije imao nadležnost.

U Aruši je osuđena samo 71 osoba od, kako se procenjuje, preko sto hiljada izvršilaca zločina u malenoj Ruandi. Ali to ne znači da su se ubice izvukle. Prema izveštaju koji je, kako tvrde francuski mediji, sastavio jedan konsultant UNHCR-a i koji je takođe "procurio", u prvih 100 dana po okončanju genocida Tutsi osvetnici su ubili između 25.000 i 40.000 Hutua koji su sumnjičeni za učešće u genocidu. "Liberasion" je 1996. godine objavio rezultate istraživanja po kojima je tokom prve godine vladavine Kagameovog režima ubijeno više od 100.000 Hutua. Nažalost, mediji van Francuske, koje vlada u Kigaliju optužuje za saučesništvo u genocidu, nisu se ozbiljnije bavili osvetničkim nasiljem.

ČVRSTA RUKA POLA KAGAMEA: Uprkos impresivnim razvojnim rezultatima, zabrinjava ono što se uopšte nije promenilo: Ruandom, kao i u predvečerje genocida, vlada mala (jedno)etnička klika koju predvodi svemoćni i harizmatični lider. Na snazi su drakonski zakoni koji ograničavaju slobodu govora ne samo o prošlosti već i o etničkim razlikama. Glavni izvor legitimiteta autoritarnog režima jeste da ga vode "heroji koji su okončali genocid".

Vođe opozicije su uglavnom u egzilu i mnogi su optuženi za "sektaštvo" ili odanost "genocidnoj ideologiji". Drugi član zakona koji je donet 2009. godine genocidnu ideologiju definiše kao "skup misli" usmerenih na istrebljivanje ljudi "u normalnim periodima ili za vreme rata". Politički protivnici koji su do sada osuđeni po ovom zakonu uglavnom su proglašeni krivim za "marginalizovanje genocida". Amnesti internešenel je izveštaj o primeni nebuloznog zakona objavio pod naslovom "Bezbednije je ćutati". Ali zapadne vlade se i dalje retko odlučuju da izraze čak i blagu kritiku ruandskog diktatora.

Rojters je nedavno način kako se Kagame javno obraća svojim ministrima uporedio sa ponašanjem narednika pred vodom regruta. Mnogi veruju da je u januaru lično naredio ubistvo svog donedavno najbližeg saradnika, šefa državne bezbednosti koji je pobegao u Johanesburg. Kagame je kasnije poručio "izdajnicima" da treba da očekuju "posledice", a ministar odbrane je ubistvo prokomentarisao rečima: "Kada izabereš da budeš pas, onda i umreš kao pas."

Grupa donedavno bliskih saradnika, uključujući potpredsednika vrhovnog suda i načelnika generalštaba, optužila je Kagamea da je stvorio "jednopartijsku autoritarnu državu" i da je "Ruanda danas manje slobodna nego pre genocida". "Politika (Kagamea) nastavlja da deli ruandsko društvo duž etničkih linija. Verovatnoća obnavljanja nasilja, uključujući mogućnost genocida, jako je velika", napisali su u dokumentu koji su nazvali "Brifing o Ruandi".

Kagame je 2003. godine na predsedničkim izborima dobio "sovjetskih" 95 odsto glasova. Ponovo je izabran 2010. godine sa za nijansu manje fantastičnih 93 odsto. U jednoj od bizarnijih epizoda u istoriji višestranačja, njegova partija Ruandski patriotski front je na izborima 2008. godine pri prvom brojanju osvojila 98,39 odsto glasova. Shvativši koliko to nepristojno zvuči, stranka je sama smanjila broj glasova i objavila da je "dobila" razumnijih 78,76 odsto.

Režim pokušava da izgradi nov, jedinstven nacionalni identitet i zabranjeno je govoriti o "starim" etničkim identitetima – izuzev onda kada se govori o Tutsijima kao žrtvama. Ali, kao i u sličnim pokušajima prethodnih decenija u Africi koji su bili vođeni shvatanjem da je neophodno "ubiti plemena da bi se izgradila nacija", i u Ruandi se radi o nedoslednom projektu vladajuće elite koja dolazi iz samo jedne zajednice i koji je nametnut represivnim zakonima.

SLEPILO ZAPADA I KAPITAL ŽRTVE: Razlozi što jedna tako nedemokratska i represivna vlast danas ima podršku Zapada ne mogu se razumeti ako se ne uzmu u obzir stavovi koje su velike demokratske države zauzele pre dve decenije. Češki ambasador koji je u kontekstu Ruande u Savetu bezbednosti UN aprila 1994. upotrebio reč "holokaust", u pauzi je opomenut od strane britanskih i američkih kolega da takav rečnik "nije od pomoći". Senator Bob Dol, vođa republikanaca koji se devedesetih snažno angažovao na Balkanu i nazvao Slobodana Miloševića "arhitektom bosanskog genocida", govoreći o Ruandi rekao je da misli da "nemamo nikakve interese tamo. Nadam se da se nećemo uključivati." Štaviše, mnogi stručnjaci za međunarodno pravo tvrde da SAD i Velika Britanija nisu ispunile obaveze koje su imale prema konvenciji o genocidu.

Jedan od najpriznatijih poznavalaca Afrike Stiven Smit smatra da dve stalne članice Saveta bezbednosti UN – Britanija, koja danas daje čak polovinu inostrane pomoći koja stiže u Ruandu, i SAD – "plaćaju moralni dug" za nečinjenje i da su "zaslepljene krivicom". Štaviše, kapital žrtve je postao jedan od ključnih ruandskih resursa. Pomoć koju zemlja dobija sa Zapada činila je 2011. godine više od jedne petine bruto nacionalnog proizvoda – 113 dolara po stanovniku. Ali, pored finansijskog oslonca, status etnifikovane žrtve Tutsi liderima Ruande, zemlje koja ima najmoćniju armiju u regionu i koju često nazivaju "Izraelom Afrike", obezbeđuje i preko potrebnu političku zaštitu.

"Hipnotisani smo genocidom iz 1994. i ne želimo da vidimo zločine režima koji posmatramo kao uzoran. Tvrdimo da davanje pomoći mora biti uslovljeno dobrom vladavinom – ali ne u postgenocidnim državama. Demokratija je preduslov mira – ali ne u postgenocidnim državama. Invazija i pljačka istočnog Konga su kriminalne – ali ne i onda kada je vrše preživeli genocida", piše Smit u tekstu objavljenom u prestižnom "London rivju of buks" u kome analizira Kagameovu vladavinu. "Hutu moć je loša, ali Tutsi šovinizam je prihvatljiv. Zauzeli smo ove stavove ne zato što su ispravni, već zato što time stajemo na pravu stranu. To čini da Ruanda bude još tragičnije mesto nego što treba da bude."

Bil Klinton je vlastoljubivog i brutalnog Kagamea nazvao "jednim od najvećih lidera naše ere", a Toni Bler je rekao da je vizionar. Ali ovakvo viđenje ključnog aktera u jednom složenom političkom sukobu podrazumeva i neku vrstu slepila. Profesor Mahmud Mamdani sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku napisao je jednu od odličnih knjiga o Ruandi u kojoj, između ostalog, razmatra moguće posledice uspostavljanja prividno demokratskog poretka koji je zasnovan na "strahu ugrožene manjine da može doći pod vlast većine koja je kriva". Naslov knjige je Kada žrtve postanu ubice.

Uprkos samouverenim "nikad više" proklamacijama i sve brojnijim međunarodnim tribunalima, događaji u Južnom Sudanu, Siriji i Centralnoafričkoj Republici pokazuju da, kako piše profesor Mekdum, "masovni zločini nisu postali duhovi prošlosti i da izostanak međunarodne reakcije nije postao nezamisliv izbor". Mnoge danas zabrinjava i razvoj događaja u Burundiju. Ruanda i susedni Burundi imaju skoro identičan etnički sastav i sličnu istoriju cikličnih velikih pokolja – često ih nazivaju "genocidnim blizancima".

Iza brojnih teorija zavere i istraživanja koja govore o "vekovnoj mržnji" ili pravim političkim zaverama, lako je prevideti da je u ovim nesrećnim državama ključnu ulogu imao i „zakon nenameravanih posledica". Njegovu važnost i moć je još teže prepoznati u današnjoj Ruandi gde je shvatanje o postojanju "moralnog duga Zapada" donelo dve decenije neočekivanog rasta i stabilnosti. Nažalost, pritajeno nezadovoljstvo i rastuće frustracije Hutua o kojima pišu brojni izveštači iz Kigalija sugeriše da "cena" ovog duga – i slepe političke podrške koju je njegovo "vraćanje" podrazumevalo tokom prethodne dve decenije – može postati prevelika. Zato ima i onih koji danas ne strepe samo od "još jedne Ruande" već i od "još jednom u Ruandi".

Zoran Ćirjaković