Avganistan – Predsednički zbori:
Nasilje kao sudbina

Brojni svetski političari i mediji su pozdravili uspeh predsedničkih izbora u Avganistanu, održanih 5. aprila. Uprkos pretnjama talibana, od 12 miliona Avganistanaca sa biračkim pravom (zemlja ima oko 30 miliona stanovnika) glasalo ih je 58 odsto. Predsednik SAD Barak Obama je izjavio da je izlaskom na izbore avganistanski narod preuzeo punu odgovornost za svoju zemlju i čestitao milionima Avganistanaca, koji su se suprotstavili pretnjama talibana

Oni koji tvrde da su izbori uspeli ističu činjenicu da tokom samog glasanja nije bilo napada talibana, ako se izuzme eksplozija na jednom biralištu u kojoj su povređene četiri osobe. Nasilje je ipak obeležilo ove izbore i pre nego što su počeli. U napadima talibana u nedeljama pre izbora poginule su desetine ljudi, a dva događaja najbolje oslikavaju svakodnevicu Avganistana.

Anja Nidringhaus, nemački fotograf koja je radila za agenciju Asošiejted pres, ubijena je 4. aprila, a izveštač iste agencije Keti Genon je u tom napadu ranjena. Njih dve su putovale u konvoju koji je nosio glasačke kutije na istoku Avganistana, koji su štitile avganistanska vojska i policija. Kada su ušli u "sigurnu i dobro obezbeđenu oblast", konvoj se zaustavio. Tada je automobilu u kome su sedele novinarke prišao komandant policijske jedinice po imenu Nadžibulah, uzviknuo "Alahu akbar!" (Bog je najveći) i pucao u njih, a onda se mirno predao.

Dve nedelje pre toga, četvorica talibana upali su u restoran hotela "Serena" u Kabulu, na glasu kao bezbedno mesto, pucali i ubili devet ljudi. Među žrtvama su bili i Sardarom Ahmad, dopisnik Frans presa iz Avganistana, njegova supruga, petogodišnji sin i šestogodišnja ćerka. Četvoricu napadača ubila je policija, nijedan od njih nije imao više od 18 godina.

NA RUBU OČAJA: Za razliku od optimista u međunarodnoj zajednici, realisti pitaju šta će zaista novo doneti izbori u zemlji čija su svakodnevnica već 35 godina ubijanje, otmice, droga, korupcija, beznađe. Odgovor ne daju ni predstavnici država čije trupe su stacionirane u Avganistanu od 2001. godine, verovatno zato što bi u tom odgovoru moralo da bude i priznanje koliko su sami doprineli takvoj situaciji. Trinaest godina posle intervencije koja je srušila talibane, desetina milijardi dolara potrošenih na "uvođenje demokratije u Avganistan", ta država se nije pomerila sa ruba očaja. Tu činjenicu ne menjaju ni podaci da je 2001. godine školu pohađalo samo milion dečaka i nijedna devojčica, dok se danas školuje skoro osam miliona dece, da su učinjeni neki pozitivni koraci u društvu; naspram toga stoji beskrajan niz verskih, nacionalnih, plemenskih sukoba u kojima ginu hiljade ljudi koji se nije prekinuo, činjenica da u vlast podržanu od međunarodnih snaga obični ljudi ne veruju jer služi jedino ličnom bogaćenju, a ne može da obezbedi elementarnu sigurnost ni na ulicama najvećih gradova. Uz sve to, situacija bi uskoro mogla biti i gora.

U izjavama koje su pre izbora emitovali svetski mediji mnogi građani Avganistana isticali su da je jedina stvar koju očekuju od izbora bezbednost i da strahuju od ponovnog izbijanja građanskog rata. Taj strah pothranjuje povlačenje stranih snaga najavljeno za kraj 2014, što ne znači da su strane trupe omiljene. Veliki je broj onih koji ih doživljavaju kao okupatorske, o njima ne misle ništa dobro zbog brojnih civilnih žrtava za koje su krivac NATO snage, ali svi su svesni da su domaće snage bezbednosti slabe, neobučene, sa brojnim pristalicama talibana infiltriranim u njihove redove, i da ne mogu biti brana još jačem talasu nasilja. Simbol tog nasilja su talibani, pod njihovom vlašću su brojne pogranične oblasti ka Pakistanu, a napadima i samoubilačkim akcijama održavaju tenziju i na ulicama velikih gradova.

VELIKA IGRA: Kandidati proglašeni za favorite na izborima (vidi okvir) najavili su da će potpisati sporazum o bezbednosti sa SAD, što je dosadašnji predsednik Hamid Karzai odbijao. Sporazum garantuje ostanak 10.000 pripadnika međunarodnih snaga, mahom američkih, i nakon povlačenja NATO trupa u decembru. Vašington ističe da te trupe ostaju zbog straha od nove najezde ekstremista u slučaju potpunog povlačenja. Barak Obama je zapretio da će u slučaju da se sporazum ne potpiše smanjiti i finansijsku pomoć ovoj zemlji, a veći deo od oko četiri milijarde dolara za godišnje troškove avganistanskih snaga bezbednosti dolazi upravo iz SAD.

Karzaiju nije bilo teško da svom nasledniku prebaci odgovornost za ostanak stranih snaga. Prethodnih godina Karzai je bio ljubimac Zapada, u zamenu za saradnju gledale su mu se kroz prste optužbe za korupciju, tajni kontakti sa talibanima, nezgodne rođačke veze (njegov brat je više puta označavan kao jedan od glavnih trgovaca drogom u regionu Kandahara). Mada je uz podršku Amerikanaca predsednik države od pada talibana, po ustavu se nije mogao kandidovati i treći put. Što mu se kraj mandata više bližio, Karzai je sve češće grmeo protiv NATO snaga, znajući da to ostavlja dobar utisak u javnosti, i odbijao da potpiše sporazum.

Karzaijevog naslednika, ko god bude, sačekaće naizgled nerešivi problemi: zemlja razorena ratom i korupcijom, pocepana po verskim, nacionalnim, plemenskim linijama; siromaštvo u kome su gajenje maka i proizvodnja opijuma jedina grana privrede koja beleži konstantan rast. Osim toga, moraće da nastavi igru između talibana i Amerike, koja je u paradoksalnoj situaciji. SAD sa jedne strane tvrde da žele da izađu iz najdužeg rata u svojoj istoriji, protiv koga je već 82 odsto Amerikanaca. Ne pominju se više zapaljive reči iz 2001. godine, Bin Laden je ubijen, doduše u Pakistanu, mula Omar je živ i na slobodi, ali je nestao iz fokusa javnosti. Sa druge strane, SAD bi htele da u Avganistanu ostanu po svaku cenu, u obimu koji im odgovara. Biće da je razlog za to ne samo strah od terorista već i položaj ove zemlje koja je na vratima Irana, Indijskog potkontinenta i Centralne Azije.

Koliko god po svetu tvrdili da su talibani najveći gubitnici ovih izbora, jer nisu uspeli da ih spreče, oni imaju razloga za zadovoljstvo. U Avganistanu vreme vredi koliko i ljudski život, skoro ništa, pa su talibani imali dovoljno vremena da čekaju. To čekanje ih je dovelo na prag povlačenja stranih trupa, što proglašavaju svojom pobedom. Gotovo svi kandidati za predsednika su isticali da se sa talibanima mora pregovarati ako se želi mir u zemlji. Da li je takav dogovor moguć, šta bi on značio za jedva uspostavljena, ionako minimalna prava žena u Avganistanu, i tanak sloj normalnog života po većim gradovima, videće se u skoroj budućnosti. Što se tiče samih Avganistanaca, ukoliko se ništa pozitivno ne desi razočarenje verovatno neće biti veliko, jer su navikli da od bilo koje vlasti ne očekuju ništa dobro. Većina ljudi u Avganistanu je sita rata, ali ta većina ne odlučuje. I oni sami znaju da se takve odluke donose izvan njihove zemlje, u dosluhu sa ljudima koji su prinuđeni da biraju, jer druge ponude nema. A dok je tako, komandant Nadžibulah i četvorica maloletnih talibana koji su ubijali i bili ubijeni u Kabulu biće sadašnjost i budućnost Avganistana.

Momir Turudić