To vam dođe isto kao i bogataš, ali pritom podrazumeva i izvesnu nepristojnu brzinu bogaćenja. Englezi svoje lordove dele na old money i new money, pa ih shodno tome i tretiraju. Valjda zbog te neke ne baš sasvim pristojne brzine bogaćenja, reč tajkun kod nas je postala uvreda kojom se najviše služe Aca Vučić i njegovi mediji.

E, sad: kad se kaže tajkun, ja prvo pomislim na veselog gospodina Taranu iz stripa Džoa Mak Manusa koji je nekada izlazio u "Večernjim novostima". Naš prijatelj Zograf kaže mi da je taj strip prvo izlazio u predratnom "Vremenu", tridesetih godina, a da ga je – što je jako važno – prevodio advokat i višestruko talentovan čovek, Obrad Simić. Naime, g. Tarana, kao na brzinu novokomponovani bogataš, govori odvratnim njujorškim slengom koji je Obrad Simić sjajno pretočio u beogradski šatrovačko-kulovski jezik. Taj je jezik odlično funkcionisao i posle rata, u "Novostima", sve dok je strip izlazio.

Dakle, gospodin Tarana je tipičan tajkun dvadesetih godina u Americi. Volim da mislim da se obogatio na brzaka: ili na slučajno nađenoj nafti ili na namerno kršenoj prohibiciji; takav je kulov. Stalno je u fraku i cilindru, ima štap i kamašne, leptir-mašnu i sve. Nije bez šarma, doduše, uglavnom zahvaljujući opajdari od žene koja je zapela da od njega napravi gospodina, što njemu teško ide. Nekako mi jako liči na izvesne naše tajkune koje neću pominjati.

Drugi prototip tajkuna iz klasične književnosti koji mi pada na pamet je veliki Getsbi, junak sjajnog romana od kojega je kasnije napravljen loš film (što je pravilo). Kao i Tarana, i Getsbi je sumnjiv, ali više nekako na prohibiciju. Dok je pisao svoj roman Veliki Getsbi, Frensis Skot Ficdžerald (kao svaki dobar pisac) marljivo je proučavao život i karakter tadašnjih tajkuna iz dvadesetih godina u SAD. Bio je toliko fasciniran da je gnjavio sve oko sebe tim pričama. Jednom je tako objašnjavao Hemingveju da su "bogataši drugačiji od nas", na šta je ovaj pobesneo i rekao mu: "Jesu: imaju para."

Kod tih bogaćenja na brzaka, naravno, odmah se pomisli na kriminal. Kaže Karel Čapek u vezi s tim: "...u takvom mestu gde može da uspe dobra kriminalna stvar, može i trgovina da ima uspeha; to je dokaz neograničenih mogućnosti, zar ne, i uopšte budi poverenje." Kaže još i da krivac mora biti uhvaćen, ali – to je druga priča i ne tako učestala. Bitne su te "neograničene mogućnosti" kojih smo se nagledali od 1990. do danas i koje su proizvele ove naše tajkune. Cigarete i benzin; brašno, ulje, šećer; privatizacije i heroin; stranka i stranačke kvote; sve znate, uostalom...

Nije tajkunima lako, da se odmah razumemo. Naročito ako su zapeli da postanu gospoda onoliko brzo koliko im je trebalo da se obogate, a još ih i žene na to teraju. Za početak imaju samo pare, pa troše na upadljivost: debeli džipovi, skupi satovi, neukusne nekretnine, jahte i ostala gnjavaža. Imaju Hrvati vic: Sretnu se dva Hercegovca u Londonu, pa jedan kaže – vidi kravatu za osamsto funti, a drugi odgovara: budalo, ima ista takva iza ugla za hiljadu i dvesta. Onda kupuju skupa odela na kojima se oni dugmići na manžetnama zaista otkopčavaju, pa drže dva-tri otkopčana – koliko da se vidi. Običan svet to i ne primećuje (a i zašto bi, i čemu ti dugmići uopšte služe?), ali to je poruka onima istima kao i oni: vidi odelo, pet ‘iljade evara! Našlo bi se i za osam ‘iljade, ama ga mrzelo da se seca po Londoni i Parizi. Pametan tajkun se ne kurči. Znam jednoga koji je ovde skroman i pristojan, ktitor i filantrop; kako živi u Ženevi – ne znam, ali znam da ima opako dobre male mlaznjake registrovane u Delaveru – drugoj domovini naših tajkuna, pitajte Darka Šarića – i da ih, kao pametan čovek, iznajmljuje okolo, da ne dangube. Jedan drugi, sada veoma popularan kod vlasti, najradije jede čorbast pasulj i ne trudi se oko skupih delikatesa. Takvi su, međutim, retki.

Naravno da su bogataši, a naročito tajkuni, popularna i omiljena tema po raznim medijima. Narod to čita i gleda, mrzi ih duboko i sa razumevanjem, jedva čeka da se obraduje kad nekog uhapse – ali se zanima za njih. Mrzeti i ogovarati bogataše ljudska je crta od kad su Feničani (trag im se zatro dabogda!) izmislili novac. Uzaman je Isus pokušao da nas urazumi: u to sa kamilom i iglenim ušima niko nije poverovao. Pričajte vi slobodno da i bogataši plaču; znamo, plaču što nisu klepili još više; Ameri se sada misle: kanda smo preplatili one Kineze kad su nam polagali pragove za željezničke pruge u 19. veku, pa se sada prave važni. Bogataš, naročito tajkun, mora da je kriv za nešto. Najčešće i jeste, ali kako biste vi na njegovom mestu?

Problem, dakle, nije u tome što je on bogat, nego u tome što mi nismo i taj je problem legitiman.

Miloš Vasić