Jedanaest sati života

piše: Zoran Stanojević

Ima li smisla živeti u Francuskoj ako ne možete da uživate u hrani, vinu i ostalim hedonizmima? Ali kako čovek da uživa u vreme prepametnih mobilnih telefona koji vas svako malo obaveštavaju da vam je stigao novi mejl sa posla? Još gore, šef zove da vas pita gde ste ostavili ovo ili ono i jeste li voljni da radite za vikend?

Internetom se zato pre nekih desetak dana prolomila vest da su francuski sindikati izborili nešto što je san mnogih radnika. Posle šest po podne zabranjeni su poslovni pozivi i mejlovi, radni čovek ima da uživa u osam plus osam sati sna i kulturnog uzdizanja kao što su neke dobre ideologije propisivale.

Taman nas je obuzela zavist, kad krenuše izuzeci. Dogovor se ne odnosi na sve, već samo na ljude koji rade u IT sektoru i srodnim oblastima. Ali, takvih je u Francuskoj čak milion.

Hm, nije čak ni toliko. Jer se novi propis odnosi samo na one koji rade za "dnevnicu", a ne na sat. Dnevničari, to jest oni čiji se radni ugovor računa po broju radnih dana, imaju ograničen broj radnih sati dnevno, tako da bi svaki mejl poslat posle radnog vremena predstavljao kršenje ugovora ili plaćanje po posebnoj ceni, na šta gazde ne pristaju. Tako da je uvedeno pravilo da najmanje 11 sati dnevno radnik mora biti offline za svog poslodavca. Ali, takvih je tek 200.000. Pa, dobro, ni to nije tako loše, pogotovo ako se iz toga kreira neki presedan i sindikati mejlove i službene telefone uključe u buduće kolektivne ugovore.

Francuzima (sem onih dvesta hiljada) nije se dopala ova generalizacija, to što ih ostatak sveta gleda "lako je vama" pogledom. Najpre su objašnjavali da nije tačno da se sve isključuje u šest po podne jer mnoge IT firme rade sa Amerikancima, pa je tih 11 sati "odmora" raspoređeno prema dogovoru sa šefom. Može da počne i u deset uveče.

Ali, piše jedna iznervirana francuska blogerka, osvrnite se malo po Parizu, u metrou, autobusu, na ulici, svuda ćete videti mnoštvo ljudi zadubljenih u ekrane telefona. Postao je običaj, piše ona, da uđete u restoran gde vas čekaju prijatelji, ljubazno se javite svima, cmoknete, sednete, ali pre nego što odložite mantil iz džepa izvučete telefon i stavite ga pored sebe na sto. Ostatak večeri provedete u ćaskanju i žvakanju koje svakih nekoliko minuta prekidate kako biste bacili pogled na ekran. Nova poruka ili imejl, čak i poziv, obično su vezani za posao, ali logika zaposlenog je da će ako odgovori odmah rasteretiti sutrašnji dan. Samo što to tako nikad ne biva, kaže ova Francuskinja, ljuta na sebe jer dozvoljava da joj telefon uništi lepe trenutke sa prijateljima.

Sada kada znamo da ni Francuska nije raj, kako se isprva činilo, moramo se upitati može li se radno vreme odeliti od slobodnog, a to se najpre odnosi na ekrane svih veličina kojima smo neprestano okruženi? Da li je neprofesionalno odbiti poziv izvan propisanog radnog vremena?

Ili je rešenje jednostavnije? Službeni mobilni telefon, baš kao i službeni automobil, ostavljate parkiran na poslu. Tako da šef ili kolege (ni šefovi nemaju odmor, naprotiv) ni ne pomišljaju da vas pozovu. Niti vas mogu optužiti da se "ne javljate na službeni koji mora da je stalno uključen". Mogu sada da vam dam hiljadu razloga zbog čega bi to bilo preterivanje, hiljadu praktičnih strana nošenja telefona stalno uz sebe, hiljadu anegdota kako nam je telefon u nedeljno popodne spasio ugovor ili posao.

Ali, ako ste u 70 odsto onih koji se maše telefona u prvom satu nakon ustajanja ujutru, znate dobro o čemu pričam.