Nuspojave Konstruktivan predlog Nama nije dovoljno da nam predsednik bude nestranački: on bi morao da bude i nepolitički, pošto napravi neki belaj svaki put kad se izjasni o politici

piše: Teofil Pančić

Sećate li se onog blentavog oduševljenja dela naše Progresivne Inteligencije nad tim kako je Srbija, eto, u liku Nikolić Tomislava, ko biva, dobila nestranačkog predsednika, za razliku od njegovog zlog prethodnika, koji da je bio stranački predsednik? Nikolić je svojim potonjim ponašanjem, avaj, uspeo prilično da obesmisli (hm, obesmisliti nešto što je već u startu bilo besmisleno?) entuzijazam svojih novopronađenih fanova sa neočekivane strane, jer je, suštinski, drukao za SNS kad god je to bilo potrebno. Ali, nije to važno, sve je to sad lanjski sneg, a uostalom, držim da je naš problem mnogo veći, tj. širi: nama više nije dovoljan nestranački, nego nam treba nepolitički predsednik.

Kako sad to?! I kako se uopšte može biti nepolitički predsednik države? Pravo da vam kažem, nemam pojma. Priznajem da zvuči nelogično, neostvarivo, apsurdno, (oksi)moronski. Ali mislim da nam druge nema, bar dok je muž Nikolić Dragice na tom mestu. U protivnom, ko zna u kakav još belaj bismo mogli da upadnemo.

Evo o čemu se radi. Nikolić je pre neki dan, ničim neizazvan, detonirao poveću eksplozivnu napravu u "regionalnoj" javnosti izjavom kako susedna Bosna i Hercegovina, sirota, možda i neće moći da opstane, ne što bismo joj mi, daleko bilo, ikako radili o glavi, nego što je jadnica sama od sebe eto takva, sva nikakva, nikako da se sastavi, pitanje je hoće li moći da izbegne skori odlazak na ahiret.

Dakle, šta smo ovde imali: predsednik jedne države (Republike Srbije) je susednoj državi (BiH), s kojom Srbija nije u ratu ili štagod slično, prorekao, s velikom verovatnoćom, skoru smrt. Treba li da vam kažem da se takvo nešto naprosto ne radi, nikada i nikako? Hajde da zamislimo čak i to da je Nikolić u pravu. Megjutoa, šta je on? Polit’čki analit’čar? Harizmatični bradati profesor društvenih nauka u farmerkama, sklon pompeznim izjavama? Jok. Nego predsednik jedne države, miroljubive i demokratske, težeće k članstvu u Evropskoj uniji (kojoj, bar načelno, teži i BiH). Kako je uopšte moguće s takvog mesta izvaljivati takve stvari?

Dugo sam dumao o ovom ozbiljnom problemu i mislim da sam pronašao rešenje. Naime, nije ovo prva, nego sto i prva opasna ili barem blamantna Nikolićeva verbalna detonacija otkad je nastanio zgradu Predsedništva. I, šta povezuje – dragi moj Votsone – sve njegove sporne, pa i sasvim zaumne, mrakobesne ili postiđujuće izjave? To da se tiču politike, da se bave političkim pitanjima! Sve do jedne! A to, ta stvar s politikom, to njemu nikako ne ide, što mu ne treba zamerati: nismo svi za sve. S druge strane, pitajte Nikolića bilo šta o pečenju rakije, o unucima, o grupi Deep Purple ili šta znam već čemu, i neće biti nikakvih problema: čovek naprosto krasnoslovi, milina ga slušati (naročito na mute).

Ergo, suština mog predloga je ovo: nekom specijalnom parlamentarnom deklaracijom, vladinom uredbom, aktom Ustavnog suda ili već nečim sličnim (neka pravnici razrade tehničke detalje, ja ovde dajem širu sliku...) zabraniti predsedniku Republike Srbije Nikolić Tomislavu da daje bilo kakve političke izjave, da se izjašnjava i javno razmišlja o bilo kakvim političkim pitanjima, i onim unutrašnjim, a naročito međunarodnim!

Ne vidim nijednu manu ovoj ideji, a prednosti su mnogostruke: rasterećen zamarajućeg razmišljanja o politici, Nikolić će napokon biti koristan Otadžbini (dobro, preterao sam, ali bar neće biti štetan), a Otadžbina je, s druge strane, njemu već korisna, iz razloga sasvim očiglednih. I svi srećni, zar ne? Okej, možda će nam se ponegde u belom svetu smejati zbog ovako jedinstvenog slučaja nepolitičkog predsednika, ali opet, zar nije bolje da se smeju što nam predsednik ćuti, nego da se mrgodni krste i levom i desnom kad god nam predsednik progovori?

Sad mi još nešto pada na pamet: nije ni to baš toliki presedan kako na prvi pogled izgleda, samo treba biti promućuran i kreativan. Naime, svugde u svetu je uobičajena neformalna funkcija supružnika predsednika (ili predsednice), a od supružnika osobe na državničkoj funkciji ne očekuje se bilo kakvo političko izjašnjavanje i opredeljivanje (štaviše, to je izrazito nepoželjno i smatra se nepristojnim), nego samo opštehumanističko blagoglagoljanje, humanitarni rad, slikavanje sa selebritijima, decentno tamanjenje kanapea na diplomatskim prijemima i tome slično. Uostalom, evo, Nikolić Dragica se svojim javnim profilom savršeno uklapa u taj model, i šta joj fali? Od nje sigurno niko ne očekuje da filozofira o izgledima Bosne i Hercegovine, čak ni onim na Mundijalu... I, jesmo li ikada morali da crvenimo zbog nje? Ne, naravno.

Kuda nas to vodi? Pa, opet kažem: samo treba biti kreativan, i svaki se problem da prevazići. Možda bismo u slučaju predsedničkog para Nikolić mogli da proglasimo neku vrstu uzajamnog prezidencijalnog supružništva (to je, uostalom, logično i odgovara činjenicama), pa bi ona po funkciji bila supruga predsednika, a on bi bio, recimo, suprug predsednikove supruge. Pa bi zato, kao supružnik, takođe bio pošteđen prava i obaveze davanja političkih izjava.

U međuvremenu, dok ispisujem ove konstruktivne redove, Aleksandar Vučić je u Sarajevu. Tamo su ga sigurno pitali nešto za Nikolića i on je, siromah, morao da se znoji i vrpolji od nelagode. Primenom mog predloga, taj problem nestaje kao rukom odnesen! Rukom, glasačkom, nam je, uostalom, i donesen...