Vreme - IN MEMORIAM: Dobrica Ćosić (1921-2014)

VESTI, / VESTI

IN MEMORIAM:
Dobrica Ćosić (1921-2014)

Pisac, romansijer, publicista, esejista, revolucionar i disident, predsednik SR Jugoslavije, akademik - preminuo 18. maja u Beogradu u 93. godini Umesto omaža: Dobrica Ćosić – Koreni (odlomak)

Pisac, romansijer, publicista esejista, revolucionar i disident, predsednik SR Jugoslavije od 1992. do 1993. godine, akademik Dobrica Ćosić preminuo je 18. maja u Beogradu u 93. godini.

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi „Sveti Trifun" u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu. Bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista "Mladi borac" i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je završio novinarsku i Višu političku školu „Đuro Đaković", bio je član AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije i republički i savezni poslanik. Iako je bio partijski aktivista u to vreme, pripadao je grupi intelektualaca koji su se pedesetih okupljali u Siminoj 9. u Beogradu koju su činili Borislav Mihajlović Mihiz, Voja Đurić, Mića Popović, Dejan Medaković, Voja Korać, Pavle Ivić, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Mihailo Đurić, Žika Stojković, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Mirko Borota, Dragoslav Šinžar, Vladimir Medar, Stojan Subotin, Mileta Andrejević, Spomenka Mirilović, Vera Pavlović, Jovanka Stojanović, Mira Margan, Mira Ilijević, Milica Mihajlović, Jelica Tomašević...

Godine 1968. govorom u Centralnom komitetu otvara pitanje Kosova zbog čega je isključen iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Član SANU Dobrica Ćosić je postao 1970. a u svojoj pristupnoj besedi Književnost i istorija danas. (Glas / SANU. OJK. 308, 9, 1978) je izrekao kasnije često citiranu rečenicu: «Srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru". U SANU je bio član odbora za proučavanje srpske manjine u susednim zemljama, odbora za 3. milenijum i odbora za proučavanje Kosova.

Bio je član Udruženja književnika Srbije i predsednik Srpske književne zadruge 1969 - 1971.

Godine 1984. je bio osnivač Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije.

Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993.) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom "Daleko je sunce", u kome opisuje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Piše potom 1954. godine roman „Koreni" za koji uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka da bi kroz sliku raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, osvetljavao politička previranja i raskol u srpskom narodu. Sledi zatim publicističko delo „Sedam dana u Budimpešti" (1956), potom roman „Deobe" (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu čija je tema deoba na partizane i četnike i posledice ove podele.

Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija" i 1966. eseje „Odgovornosti". Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman „Bajka", a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje" (1971), knjigu koja je tada bila zabranjena. U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić piše „Vreme smrti"istorijski roman u četiri knjige o Prvom svetskom ratu. U romanu su uz istorijske ličnostima opisivani i likovi iz porodice Katića iz sela Prerova, opisivano prvo u romanu „Koreni". Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće", a potom trilogiju „Vreme zla" („Vernik" 1984, „Grešnik" 1985. i „Otpadnik" 1986), o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u „Vremenu smrti", ali i o političkim sukobljavanjima u okviru tadašnje levice.

U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u dnevničkoj formi u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise" o periodu između 1951. do 1968. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa", obuhvata period od 1992. do 1993, period kada se Ćosić bavio državničkim životom.

Godine 2002. iz štampe izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka", a od 2002. do 2003. godine dvotomna knjigu „Srpsko pitanje". Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo", 2005. godine „Prijatelji", zatim 2007. „Vreme vlasti 2", knjigu koja obuhvata vreme vladavine Josipa Broza Tita. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija", zapravo dnevničke beleške nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji Ćosićev roman, štampan 2011. godine nosi naslov „U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu.

Priznanja i nagrade:

Sedmojulska nagrada za "Deobe" 1961; NIN-ova nagrada za "Deobe" 1962; NIN-ova nagrada, 1954. i 1961; Nagrada Udruženja književnika Srbije 1986; Njegoševa nagrada, 1990; 1991. Odbio nagradu Narodne biblioteke SR Srbije; Specijalna Vukova nagrada, 1991; Nagrada BIGZ-a 1991; Nagrada Zlatni krst cara Lazara, 1993; Nagrada Laza Kostić, 1996; Nagrada Meša Selimović 1996; Nagrada Kočićeve zadužbine, 1996; Nagrada narodne biblioteke Srbije 1997; Nagrada Svetozar Ćorović 1997; Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, 1998.

Knjige Dobrice Ćosića

Daleko je sunce (1951)

Koreni (1954)

Deobe 1-3 (1961)

Akcija (1964)

Bajka (1965)

Moć i strepnje (1971)

Vreme smrti 1-4 (1972—1979)

Stvarno i moguće (1982)

Vreme zla: Grešnik (1985)

Vreme zla: Otpadnik (1986)

Vreme zla: Vernik (1990)

Promene (1992)

Vreme vlasti 1 (1996)

Piščevi zapisi 1951—1968. (2000)

Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)

Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)

Piščevi zapisi 1992—1993. (2004)

Srpsko pitanje 1-2 (2002—2003)

Pisci moga veka (2002)

Kosovo (2004)

Prijatelji (2005)

Vreme vlasti 2 (2007)

Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)

Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)

Srpsko pitanje u XX veku (2009)

U tuđem veku (2011)

Bosanski rat (2012)

Srpska akademija nauka i umetnosti sa žaljenjem obaveštava javnost u Srbiji da je dana 18. maja 2014. godine preminuo akademik Dobrica Ćosić...

Akademik Ćosić je svojim vizionarskim i magičnim književnim stilom ostavio dubok trag u srpskoj književnosti. Njegova dela, koja su obeležila srpsku književnost 20 veka, privlačila su veliku pažnju čitalaca i uvek su bila među najčitanijim izdanjima.

Sajt SANU

Akademik Dobrica Ćosić je sahranjen u utorak 20. maja 2014. godine u 14 časova u porodišnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, po sopstvenoj želji, bez pratećih govora. Opelo na sahrani kojoj je, prema izveštraju RTS-a, prisustvovalo više od 1.000 građana, služio je vladika bački Irinej, a sahrani su prisustvovali Nikola Hajdin, Milovan Vitezović, Radomir Andrić, Matija Bećković, Emir Kusturica, Duško Kovačević, akadmik Ivan Jevtić, frulaš Bora Dugić, glumice Jelena i Ivana Žigon, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ministri Ivica Dačić, Nikola Selaković, Ivan Tasovac, predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica, eks-predsednik Srbije Boris Tadić, Dragan Đilas, predsednik Republike Srpske (BiH) Milorad Dodik, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske Aleksa Buha, bivši predsednik Narodne Skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik, Milorad Vučelić, nalitičar Đorđe Vukadinović, Miroslav Mišković, brojni književnici, glumci, kompozitori...

Umesto omaža: Dobrica Ćosić – Koreni

Odlomak

Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož. Pobodoh se uz poslednju reku. Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao da je brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka. Zaželim da je izbušim nožem i ogrejem prste na njenom toplom šikljanju. Zastajem i slušam kako ledena drhtavica otiče u krvi pod opancima.

Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica. I da ne stignem do obale i čoveka s podignutom rukom — zove li taj ili preti? — pod ledom je toplo. Život i onako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam. Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu. Isplatilo bi se, sada, i baš ovde nad njom, razumeo bih nešto. A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom. Ne koračam, suljam se, prikradam i slušam kako strah gusne, raste, pa odjednom buknu u tresak i lomljavu. Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju. Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole.

Kad se mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža, videh da je nepomični čovek s podignutom rukom samo stablo vrbe s jednom jedinom kratkom granom. Nešto otegnuto ostade u meni. A prerovski lovci na divlje guske rasuše priču oko ognjišta sa širokim i čađavim jednjakom. Još istog dana utvrdiše za mene koji sam noću prvi prešao preko mladog leda na Moravi, davio se i spasao, da nisam iz Prerova. Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale. Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je on ljudskim glavama i jezicima u dolini što naliči na lipovu korubu. Na zapadu je šuma i manastir uvek gospodnji, a dno se otkrilo Palankom, isto gospodnjom. Ne videh nigde tako duguljastu ljusku da je nebo, gde svi vetrovi teku tragom sunčevog i mesečevog hoda.

Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je i šaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo. Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane.

Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor gledao ,mogao bi samo da vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverkečine, ja, jazavac s bradom, u podrum na ležaj. Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina. Onoga što se čeka, a ne dolazi...