Slučaj Nebojše Stefanovića:
Državna odbrana doktorata

Primerke doktorata ministra unutrašnjih poslova ne poseduju ni Narodna, ni Univerzitetska biblioteka, već samo biblioteka Megatrend univerziteta. Ispostavlja se, naime, da za privatne univerzitete uopšte ne važe pravila koja važe za državne i da oni funkcionišu kao paralelni svet

Dosadašnji tok drame u vezi s doktoratom ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, upućuje na samo jedan siguran i bitan zaključak: u zemlji Srbiji ni afere ne mogu biti normalne.

Da je ovo uređena država, kao što nije, danas ne bi ni bilo potrebe za ovim tekstom.

Dr ministar već bi se odavno iselio iz svoje kancelarije, a rasprava o njegovoj pravnoj odgovornosti, naučnom delu i visokom školstvu uopšte, više ne bi imala nikakve veze s vladom, međunarodnim i zaverama unutar MUP-a; ne bi se pretilo, režalo, ne bi se uništavali mediji i plasirali nonsensi koji vređaju moždane ćelije. No, pošto su stvari takve kakve su, svi problemi koji prete da Srbiju totalno dotuku privremeno su ostavljeni po strani, a udarne teme dodatno su srozane – za nepune dve sedmice, prešli smo put od pitanja da li je Stefanović prepisivao, do čitavih storija o tome da li je doktorat ukoričio pre vremena.

200 SVEDOKA: Pošto je ministar unutrašnjih poslova hrabro odlučio da se o svemu ovome praktično ne oglašava, čitavu njegovu odbranu preuzeli su drugi – pre svega rektor Megatrend univerziteta Mića Jovanović. Pošto je na sajtu Peščanika objavljena analiza trojice priznatih naučnika u kojoj se tvrdi da jednu od najviših državnih funkcija zauzima plagijator, Jovanović je odreagovao "na prvu ruku". Uz konstataciju da je Stefanovićeva teza "apsolutno autentično naučno delo", objavio je i da će Megatrend razmotriti mogućnost podnošenja krivične prijave protiv trojice autora teksta. Istom prilikom, on je istakao i da rad ne može biti plagijat, pošto je "Stefanović za doktorat sproveo empirijska istraživanja" na 200 ispitanika, "tako da postoji 200 svedoka da nije reč o plagijatu".

Međutim, Jovanovićeva priča ekspresno je demantovana. U stručnom i zanimljivom tekstu objavljenom u "Politici" 5. juna, profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović napisala je da istraživanje o kojem rektor govori ne postoji u spornom doktoratu: "Rektor dalje kaže i to kako je Stefanović u doktoratu sproveo empirijska istraživanja – pa samim tim rad ne može biti plagijat! Što je, naravno, besmislica, ali potakne čoveka da pogleda ta, empirijska istraživanja. I, šta vidimo u doktoratu? Vidimo da tamo empirijskih istraživanja, jednostavno, nema! Nijedne tabele u tom radu nema!"

Ova i slične primedbe profesorke Popović da su "sve tvrdnje o plagijatu tačne", bila je dovoljna da Stefanovićeva odbrana brže-bolje promeni strategiju. Istog dana, rektor Jovanović iznosi novu teoriju, po kojoj su svi napadi na njegovog doktoranta bazirani na nepotpunom tekstu i "nekompetentnim" kritičarima. Svega nekoliko sati kasnije, profesor Mijat Damjanović je, kao član Komisije za odbranu spornog doktorata, za RTS rekao da verzija doktorata koja je dospela u javnost nije konačna: "Ona je bila uredno ukoričena, ali to nije bila poslednja verzija tog rada, jer upravo sam ja kazao da moraju neke stvari da se srede." Po njegovim rečima, prava verzija je "šira za nekih četrdesetak strana".

U KORICAMA: Sve što je u prvih pet dana juna izrečeno, tokom šestog je preraslo u pravu farsu. Na sednici skupštinskog Odbora za nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Mića Jovanović i ex-radikalski kadrovi učinili su sve da od ozbiljne teme naprave sprdnju koja u pristojnom čoveku izaziva samo stid. Jovanović je mahao papirima, ukoričenim i neukoričenim verzijama doktorata, intervjuima sa 153 od onih "200 svedoka", a SNS-ovci su u svom stilu napadali koga su stigli i po kojem god osnovu. Posle svega, javnost nije čula ništa novo. Ispalo je da je kriva novinarka Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a Anđela Milivojević, koja je tražila/uzela/dobila neku "draft verziju" doktorata, to prosledila "nazovi stručnjacima" i da je zbog toga nastala "jedna zbrka" u kojoj je "neko interpretirao neke tekstove". Posle toga, CINS je objasnio da je novinarka doktorat tražila devet meseci posle odbrane rada i da je dobila i uz znanje Megatrenda napravila kopiju onoga što su joj dali kao doktorat. Sve što je na tu temu rečeno kasnije, bilo je stalno ponavljanje istog i ovde više nema potrebe da se ponavlja: čini se ipak da nadležni s Megatrenda pokušavaju da se nekako izvuku, a da im to ne polazi za rukom.

Štagod se na kraju utvrdilo, ostaje ipak jedna velika misterija u vezi s ukoričavanjem i "draft verzijama" naučnih radova u Srbiji. Ispostavlja se, naime, da za privatne univerzitete uopšte ne važe pravila koja važe za državne i da oni funkcionišu kao paralelni svet.

Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" u Beogradu je depozitna naučna biblioteka za doktorske disertacije i kao takva predstavlja arhivu svih doktorata odbranjenih na državnim, ali ne i na privatnim univerzitetima. "Od 2013. godine, mi imamo i digitalni repozitorijum, arhivu elektronskih verzija doktorata koje su dostupne javnosti najmanje do nivoa sažetka, ali uglavnom kompletno. Potpuno su javne i svako može da ih pročita", kaže za "Vreme" Dejana Kavaja Stanišić iz Univerzitetske biblioteke, dodajući da se to ne odnosi na privatne univerzitete s kojima nemaju ugovor. Svi ostali univerziteti – beogradski, kragujevački i novosadski – u obavezi su da dostave štampanu, a u poslednje dve godine i elektronsku verziju svake teze koja je odbranjena kod njih. Iako u ovoj ustanovi postoji nekoliko doktorata odbranjenih na Megatrendu, među njima nije i doktorat Nebojše Stefanovića. Što se tiče Narodne biblioteke, ni tamo nema Stefanovićevog rada, kao što nema ni bilo kojeg drugog – kako nam je rečeno, ova biblioteka poseduje samo one teze koje su autori poklonili biblioteci, kao i one koje su naknadno objavljene u formi posebnih publikacija. U prevodu, sve ovo znači da primerke ministrovog doktorata poseduje samo Megatrend, čija je uloga u čitavoj ovoj raboti i inače problematična. Još preciznije: niko od nas ne zna koja će, kakva i kada dorađena verzija, već za koji dan, biti prikazana kao prava.

U međuvremenu, glavna tema je u koliko verzija Stefanovićev rad uopšte postoji, odnosno da li je moguće da u fakultetskoj biblioteci zaista bude i radnih primeraka. Dr Hajdana Glomazić, naučna saradnica u Institutu za sociološka i kriminološka istraživanja, u razgovoru za "Vreme" napominje da ne postoji način da u biblioteku ode radna verzija doktorata. "Jako je dug put od radne do konačne verzije doktorske teze. Prvo mentor tu tezu vraća nekoliko puta, onda ona ide pred Komisiju za ocenjivanje, pred Veće Univerziteta, pa tek onda pred članove Komisije za odbranu. Taj proces dugo traje, u mom slučaju čitavih šest meseci. Pre odbrane, finalna verzija dostupna je za javnost u biblioteci fakulteta i samo ta verzija, koja je bila na uvidu javnosti, jeste ona prava. Sve ostalo je falsifikat." Po njenim rečima, broj primeraka teze zavisi od broja članova Komisije za odbranu – svaki član dobija po jedan, jedan primerak ima kandidat, jedan ide u biblioteku, ponekad i u rektorat. "Pošto su pokušali da ono što je videla novinarka prikažu kao falsifikat ili radnu verziju, sad tvrde da na fakultetu može da bude i neka radna verzija. To je teoretski moguće, ali ako već i postoji, to je verzija koja se ne daje bilo kome, a najmanje javnosti ili medijima", kaže Hajdana Glomazić.

GOOGLE.COM: Sagovornica "Vremena" ističe i neke druge detalje koji upućuju na zaključak do kojeg su došli i svi ostali stručnjaci koji su pročitali Stefanovićev rad. Po njenom mišljenju, jedan od tih metodoloških "detalja" je numeracija – u naučnom radu, podrazumeva se da stranice budu numerisane od uvoda, dok ovde numeracija počinje od naslova, od naslovne strane. Problem je i nedoslednost u fontu. Delovi u kojima autor Stefanović citira Miću Jovanovića i njegova dela napisani su drugačijim fontom, što pokazuje da je bilo problema čak i u "copy-paste" proceduri.

Dr Stefanović, kako se pokazuje, ne ume ni pravilno da citira veb-adrese. Pravu lavinu viceva na Fejsbuku izazvala je činjenica da se među Stefanovićevim izvorima nalazi i osnovnoškolska pretraga www.google.com/budžet EU, ali on ništa ozbiljniji nije ni u ostalim slučajevima, u kojima ne precizira ni šta je, ni gde je, ni kada pretraživao. "Ako navodite neki zakon, recimo, napišete zakon taj-i-taj. Dostupno na toj i toj veb adresi. Pristupljeno tog i tog datuma, zato što sajt, u međuvremenu, može da se promeni ili nestane", kaže Hajdana Glomazić. "Ja sam takve seminarske radove vraćala. Takav rad se ne predaje nikome, a takav kandidat nema poštovanja ni prema mentoru, ni prema instituciji."

Naša sagovornica ističe i problem fusnota, odnosno činjenicu da je većina njih zapravo ponavljanje nekoliko već citiranih izvora. Ovaj "detalj" je u svom tekstu na sajtu Peščanika vrlo precizno analizirala i dr Vesna Rakić Vodinelić: "Od navedenih oko četrdeset bibliografskih jedinica, reference se, u vidu fusnota, odnose na manje od polovine popisanih bibliografskih jedinica. Ukupan broj referenci u obliku fusnota je 41. Drugih referenci, izuzev fusnota – nema. Za podatke izražene u brojevima ili procentima (npr. str. 124 i 125 teksta disertacije) nije označen izvor nijednom vrstom upućivanja."

Dodatnu dramu u inače kompleksnu priču unela je činjenica da rad ne postoji u varijanti na engleskom jeziku, a da su dva člana Komisije za odbranu Stefanovićevog doktorata stranci koji ne govore srpski. Odgovor koji je ponuđen – da je Stefanović ranije išao na konsultacije kod članova iz inostranstva, podjednako je komičan kao i svi ostali odgovori koje smo do sada čuli na raznorazna pitanja. "Konsultacije su jedno, a odbrana rada drugo. Članovi Komisije imaju i neka pitanja, posle kojih donose konačnu odluku. Odbrana doktorata nije protokolarna, to nije svečanost. Sve to je zaista nedopustivo", smatra Hajdana Glomazić. No, na stranu sva naučnička objašnjenja. Za prosečnog posmatrača ovog igrokaza, dovoljno je da se stavi u ulogu nekoga ko bi trebalo da oceni bilo kakav tekst na, recimo, kineskom jeziku. I to samo na osnovu onoga što mu je autor teksta objasnio – bez ikakvog ličnog uvida, utiska, konkretnih činjenica, itd.

PREGLASNA TIŠINA: Tokom poslednje dve sedmice o ovom slučaju oglasili su se brojni novinari, viđeniji profesori i naučnici, svi političari koji su došli do mikrofona ili TV kamere, svako ko ima pristup društvenim mrežama. Najtiši su, međutim, bili oni koji su najpozvaniji da o tome nešto kažu. Izuzev nekoliko pomenutih pojedinaca, nemi su ostali dekani i rektori tzv. državnih univerziteta, pa čak i oni koji sede u Konferenciji univerziteta Srbije – telu koje ima uticaj na najvažnije odluke u vezi s visokim školstvom, a u kojem je Mića Jovanović zamenik predsednika. Iako se skandal u vezi sa Stefanovićevom doktorskom tezom tiče pre svega akademske javnosti, ona je – čast izuzecima – ostala bez ikakvog javnog komentara. Tek u danu kada nastaje ovaj tekst, u utorak, 10. juna, naučnici i univerzitetski predavači krenuli su s potpisivanjem peticije koja za cilj ima razrešavanje čitavog ovog slučaja.

Što se tiče onih koji se jesu oglašavali, možda bi im bolje bilo da su držali jezik za zubima. Sasvim očekivano, iz Nemanjine ulice nije stiglo ništa što bi se očekivalo u pristojnoj zemlji. Najpre je premijer rekao da odavno nije pročitao "ništa gluplje" od teksta kojim se dokazuje Stefanovićev plagijat. Kako je rekao, u tom stavu podržao ga je i ministar prosvete. Ovaj je, s druge strane, u intervjuu za Istinomer rekao da nije "izgovorio da je nešto glupo", ali da obrazloženje o plagijatu ipak "nije dovoljno jako". U priču se, u međuvremenu, uključila i teza o policijskoj mafiji koja diskreditovanjem Stefanovića pokušava da spreči reforme koje je on u svom sektoru već započeo, a svako blizak vlasti na ovaj je ili onaj način isticao da je suština čitave afere "napad na Aleksandra Vučića, njegovu porodicu i njegove saradnike".

Teško je spekulisati o lavirintima Vučićeve politike u ovom trenutku. Na prvi pogled, čini se neverovatnim da on i dalje, uporno i protivno svim dokazima brani Nebojšu Stefanovića. Da je postupio drugačije, sigurno da mu niko ne bi zamerio, kao što je sigurno i da bi osvojio dodatne simpatije odstranivši nekoga ko ne zaslužuje poverenje. No, aktuelni premijer nije glup i nepromišljen čovek, a verovatno ne pripada ni onima koji bi se zbog bliskih saradnika odrekli premijerske ili bilo koje druge fotelje.

Red je zato da sačekamo i vidimo šta mu je u svemu ovome cilj i kakva nam se nova nevolja iza brda valja.

Tamara Skrozza