Lisica i ždral Zakleti protivnik Kao protivnik rata protivim se, mada ne daje na to niko ni pet para, i pomami povodom stogodišnjice prvog svetskog krvoprolića nazvanog elegantno Veliki rat

piše: Ljubomir Živkov

Naš mi je zemljak Konstantin ni kriv ni dužan dodijavao cele prošle godine, čoveče, rimski car, a rođen u Nišu, i ne samo što je bio imperator, nego je spasao hrišćanstvo! Proslave, svečane akademije, naučne konferencije, recitali, oratorijumi, horovi, simfonijski orkestri, glumadija, izvorne pevačke grupe u haljinama od kostreti kakva je bila u modi pre trinaest vekova, rekonstrukcije, pozorišne predstave... Mislio sam da mi pripada bar godinu dana poštede, avaj, Prvi svetski rat slavi stogodišnjicu – spasavaj se ko može!

Ko je mislio unapred napisao je roman i tako ga nazvao, Veliki rat, dramski pisci dobili su narudžbine iz zemlje glavne učesnice i rodonačelnice pokolja: šta učinismo, Jezus Marija, kukaju potomci i pravni naslednici K und K, greh naš nepojamni najiskrenije će opisati Srbadija, da, da, poručićemo drame od pisaca poteklih iz napadnute zemlje. U kojoj se, utoliko bolje po buduće dramsko delo, i atentator, takođe Srpče, opskrbio bio oružjem i džebanom!

Pomama za Velikim ratom zahvatila je veći deo naše umorne planete, ne zna se broja raspravama, što naučnim, što nenaučnim, ko je za nemio događaj kriv: Mlada Bosna, Stara Austrija, ili neko treći! Na sve strane simpozijumi, feljtoni, polemike, meni dakako najteže padaju orgije koje se zbivaju u našem jez. i klimat. području.

Pa kakav je to jubilej, parastos nije, rođendan nije, proslava nije, odakle tolika očaranost okruglim brojkama (koje su tako svečane jedino u dekadnom sistemu, zar ne?)? Kako ćemo tek da se razularimo kad bude stogodišnjica Solunskog fronta, pa majku mu, svake godine je neka godišnjica nečega: da li u ovaj mah neko prima platu da smisli program za sto pedesetu godišnjicu Lenjinovog rođenja, ili će biti korišćena građa sa stogodišnjeg pomena koji pada ranije: ove godine se navršava devedeset godina kako vođa prve proleterske revolucije nije više sa nama!

Šta bi bilo, šta bi se desilo da smo preko stogodišnjice veličanstvenog krvoprolića prešli kao da potonjega nikad nije ni bilo? Jer ja žalim što verovatno nijedna država i nijedna kultura nije napravila takav jeretički opit, ili takav patetični gest! Ako se nakon nečije smrti ćuti jedan minut na stadionu, u kapeli, ili u svečanoj sali, zašto se ne bi, evo, baš godinu dana, baš o Prvom svetskom ratu ćutalo? Bilo pa prošlo! Au, čoveče, ko ti daje pravo da kažeš bilo pa prošlo, kako ko mi daje, pa baš tih stotinu godina daju mi za pravo, idu sve na moju vodenicu! Nema više nikoga ko je u bestijanju učestvovao, bilo kao dželat, bilo kao žrtva, bilo kao profiter, nema više nikoga ko se toga lično seća, ima filmske trake, ima fotografija, ratnih dopisnica, ima memoara, ali Veliki rat je mit! Isus je kandidat za mit ne toliko kada ga razapnu, koliko onog zaboravljenog ili neznanog dana kad se zauvek sklope oči poslednjem njegovom savremeniku, kad bude nestao i poslednji njegov očevidac! Pa Drugi svetski rat, koji ima još milione živih protagonista i svedoka, polako klizi u mit: uhvate zlikovca koji je u plinskim komorama ugušio milion ljudi, a to neki moribund, sedokos, uredan, senilan, neupotrebljiv bilo za pravdu bilo za osvetu.

Ali, ako Veliki rat jeste mit, onda moram i da se suočim sa višestrukom umetničkom, političarskom i kapitalističkom eksploatacijom mita. Te tri sile ne prezaju ni od kakve građe koja njima donosi dobit (pisac se ne libi slave stečene stihovima o mrtvoj dragoj, ali tih mrtvih draga srećom nema toliko koliko ima asocijacija na svetsku četvorogodišnju klanicu), kako bi ovejani korisnici prenebregli tako bogato nalazište kakvo je svetski rat, pa još prvi, a koji je počeo pre tač-no sto godina! Veliki rat je odgođeni mega-rijaliti, i niko osim mene izgleda ne želi da ga propusti: umetnici zarađuju na njemu, političari ga koriste da obznane svoje plemenite svetonazore, tja, rat se može itekako reciklirati, i biva recikliran, preobraća se baš zbog tolikih minulih godina u novac, slavu, u šou, u karijeru, ili makar u dobru tezgu (gledao sam igrokaz o atentatu u Andrićgradu: šta li bi sam Ivo kazao o priredbi?).

Ne znam kud bi čovečanstvo dospelo vođeno mojim ‘bilo pa prošlo’, ali sam likovao kad su Igoovi čukununuci i prezimenjaci ostali bez tantijema koje su zahtevali sudskim putem; sudija im naprotiv odrapio par hiljada evra za sud. troškove: aferim, časni sudijo, pa ti pohlepnici nisu nikad sreli askurđel-Viktora, štaviše, on njih nije video ni kao novorođenčad!

Reklo bi se da smo svojom ulogom u Velikom ratu mnogo zadovoljniji nego onom koju smo dobili u Drugom (u daljem tekstu: Mali rat). Veliki rat protekao je bez partizana, što mu je veliki plus. I iz Malog rata smo, istinabog, pokušali da izvučemo nešto veliko za sebe, zbog našeg tzv. ustanka (kad beše udario Srbin na Srbina; SPO) zakasnio je Hitlerov napad na SSSR, te su, dakle, mraz i Srbi došli glave Trećem rajhu, ali u Velikom ratu mi stojimo na početku: sarajevski atentat je ono veliko, početno, obojadisano i nakinđureno slovo na početku knjige, sprski političari, istoričari, ali i književnici ne mogu da prikriju ponos što veličanstveno krvava ludorija ipak počinje našim imenom.