Od onih prvih crteža napravljenih ljudskom rukom u pećini Altamira pa do pojave digitalnih foto-aparata, foto-šopa i sličnih kompjuterskih programa za obradu slika prošlo je između 10.000 i 15.000 godina, a raznovrsnost likovnih tehnika i materijala i potreba čoveka da se likovno izrazi ne prestaju da nas zadivljuju. Kao umetničko delo ili kao dokument, slika (koja vredi kao hiljadu reči), posle muzike, najrasprostranjeniji je način umetničkog i dokumentarnog izražavanja. A ljudsko telo, i posebno ljudsko lice, verovatno je, uz pejzaž, najčešći motiv svih vidova likovnog izražavanja. Portret i autoportret su likovni ekvivalenti romansiranih biografija i autobiografija u književnoj umetnosti.

S pojavom fotografije nije dovedeno u pitanje klasično slikarstvo, kako su se tada neki pobojali, ali je omogućeno praktično svakom da, čak i bez izrazitog slikarskog talenta i vladanja slikarskim tehnikama, likovno izrazi svoje emocije ili stavove, ili bar dokumentarno zabeleži neki važan trenutak u životu. Tako su se, pored impozantnih portreta realizovanih uljanim bojama na platnu, pojavili sredinom XIX veka fotografski portreti, otkrivajući ponekad izrazitu umetničku žicu prvih majstora fotografa. A kad je ubrzo fotografski aparat postao svima pristupačan, krenula je lavina fotografskih portreta i autoportreta. Prvi takav selfi (fotografski autoportret) pripisuje se Robertu Kornelijusu, američkom pioniru fotografije, koji je svoj autoportret napravio kao dagerotipiju, prvi oblik fotografske slike koja se nije mogla reprodukovati, pa je svaka bila jedinstven original. Izazovu nisu mogle da odole ni neke ruske princeze pa su, početkom XX veka, uz svoja privatna pisma slale i svoje selfije. Onomad je i ruski premijer Medvedev nastavio tradiciju i u liftu uslikao svoje dečačko lice, a taj čin je ovekovečio svojim aparatom neki njegov saputnik iz lifta, otkrivajući javnosti da ruski premijer koristi američki pametni telefon marke "ajfon". Na društvenoj mreži na koju je postavio svoj selfi Medvedev je ubrzo dobio 400.000 lajkova.

Pomamu za selfijima omogućila je digitalna fotografija. Dok su za nekadašnju analognu fotografiju bili potrebni laboratorija i majstor koji će razviti film, digitalna fotka već posle nekoliko sekundi od trenutka snimanja može da stigne primaocu na drugi kraj sveta ili da se nađe na nekoj od dru-štvenih mreža. Digitalni autoportret je zacario sajber-prostorom, a reč selfie su 2013. urednici Oksfordskog rečnika engleskog jezika proglasili za reč godine s obzirom na to da je njena upotreba porasla u toj godini 17.000 puta!

Selfi je pomerio i samo značenje pojma autoportret. Dok je ranije označavao sliku ljudskog lica, on sada obuhvata praktično sve delove ljudske anatomije, medicinskim rečnikom rečeno, od ortopedije do ginekologije, i ne nužno tim redom... Društvene mreže u sajber-svetu omogućavaju neverovatne prečice u komunikaciji, pa od "Ćao, ja se zovem tako i tako..." do razmene selfija najdublje intime ne mora da prođe više od minuta ili dva. Najčešće na tome i ostane, ali ponekad se završi i susretom u realnom svetu.

Taj lascivni selfi postojao je sigurno i ranije, verovatno čim se pojavio jeftin foto-aparat lak za rukovanje i dovoljno malih dimenzija. Ali u komunikaciji nije imao draž trenutnosti, razmene u realnom vremenu. O tome svedoči i jedan primer iz devedesetih, iz vremena kad još nisu postojali jeftini, a kvalitetni digitalni foto-aparati niti pametni telefoni. Iz jednog vrlo pouzdanog izvora (koji, kao i svi pouzdani izvori, želi da ostane anoniman) saznao sam da je jedna mlada žena, zaposlena u jednoj prestižnoj britanskoj medijskoj kući, imala momka profesionalnog vojnika koji je bio na zadatku izvan Ujedinjenog Kraljevstva (možda u Bosni?). Posle brojnih strastvenih ljubavnih pisama poželela je da mu pošalje i jedan svoj selfi. Budući da je on njenu fotografiju već nosio u novčaniku i uverena da bi ga slika njene intimne regije više obradovala od njenog "colgate" osmeha, sačekala je kraj radnog vremena i kad su svi otišli kući svukla se i sela na staklenu ploču aparata za foto-kopiranje i uslikala svoj južni pol. Jednom, pa još jednom, pa još više puta, sve dok nije odabrala najoštriju i najsugestivniju sliku centra svoje milosti, kako je to na jednom mestu rekao njen zemljak Šekspir. Ostale manje uspele foto-kopije zgužvala je i bacila u za to predviđenu korpu. Nije računala da će neka znatiželjna čistačica ili revnosni noćni čuvar pogledati te zgužvane papire u korpi za otpatke. Greška: sutradan je na svom stolu našla rešenje o otkazu... Sve, sve, ali ugled jedne od najvažnijih britanskih institucija pre svega. Ali i – bezbednost.

Naime, čim, pritisnuvši na ENTER, pošaljete neki selfi (ili bilo koji drugi sadržaj) u sajber-svet, nad njim gubite kontrolu: svaki iole upućen klinac, da ne govorim o Velikoj braći, može da uđe u posed vašeg selfi osmeha, bio on horizontalan ili vertikalan, iako mu nije bio namenjen. Pa ko voli nek izvoli.

Vladimir Pavlović