Lisica i ždral Nova školska godina "Gle, već jesen! Ali zašto žaliti večno Sunce, kad smo obuzeti traženjem božanske svetlosti, daleko od ljudi koji umiru po godišnjim dobima!"

piše: Ljubomir Živkov

Nema slasti započinjanja veće od ove koju donosi nova školska godina, išao u školu ne išao bespravno se ja prikopčavam svake jeseni na taj datum i proglašavam početak svoje vlastite nove epohe. Ta se svečanost sa šestog septembra, kad sam 1959. pošao u školu, pomerila na prvi septembar, za toliko godina to je prihvatljivo, pa i samo računanje i merenje vremena vezano za kretanje naše planete (tamnog zrna među zrnima, čijom je dubinom E. Kocbek zbunjen) zar ne boluje od izvesnih nesavršenosti koje se nagomilavaju kao što se nagomilava pesak u bubregu?

Nikad u novogodišnjoj noći nisam osetio da se nešto završilo i da ću od narednog jutra okrenuti novi list, o Srpskoj Novoj godini da i ne govorim, dve nedelje nakon velike lagarije nastupa i ta mala, naša lična nova godina, po kalendaru naših starih, klekledole, klekledole, pase Bogumole, kako se i to čifte udarano u potaji partizaniji izdušilo, a prvi dan nove školske godine blista kao što je blistao i pre stotinu leta: iz Perleza je u Farkaždin dolazio knjižar, novi udžbenici, sveske, vežbanke, olovke, rezači, mastilo, štila, pera, skicen-blokovi od broja dva do broja pet, bojice, četkice, šestari, lenjiri, trouglovi, plastelin...

Na Tamišu smo obitavali do Preobraženja (koje sam po tome i pamtio, voda se preobrazi, postane hladna čak i ako su dani još uvek sunčani: kupanje nakon tog praznika postaje izazivačko, bogohulno i samim tim riskantno), Prvog maja naredne godine ćemo se obredno okupati pa apstinirati do dvadesetog juna, Dana raspusta.

Iznova početi možeš samo sa poslednjim dahom, ali ja iznova počinjem svakog prvog septembra, počinjem ne znam ni sam tačno šta, ali počinjem: svaki je početak težak.

Dud mi se razboleo, sam je iznikao tik uz ogradu koja dvorište razdvaja na deo gde su kuća, štala, kotarka, kujna i šupe od, tja, ekonomskog dela, gde je oborac za svinje (kojih nema, kao što u štali nema konja i krava, a iznova je patosana ciglom: zaludni na jaslama vise večni beočuzi sa brodskih vezova koje je deda nabavio na zrenjaninskom otpadu i zabetonirao ih da ih ni najjači bik ne može otkinuti ni iščupati), gde je još jedan ambar i tri kočine ispod njega, tu je i letnja štala, prazna naravno kao i ova koja ima dvoja crvenih vrata, jedna iznad drugih, e, uz samu ogradu koja razdvaja ništa od ničega, iznikao je dud, obradovao sam mu se kao nekome ko se vratio iz zarobljeništva, dudovi su sa vojvođanskih ulica u drugoj polovini XX veka naprasno i nemilosrdno povađeni po naredbi pokrajinskih estetičara ili biologa, u kratere nalik na one kad se izvadi kutnjak trebalo je da se posadi voće koje bi cvetalo za Praznik rada i od kojeg bi mogao da se pravi jedino pekmez, a ne rakija, ali taj voćni drvored ne dočekasmo ni mi najstariji Vojvođani.

Nakon mesec dana nedolaženja otvoram kapidžik i vidim izdaleka skvrčene listove, tako bolesni isti su kao i listovi trešnje (one koja je prkosila svakoj simetriji i ličila na vešala, sa stablom i samo jednom poprečnom granom), možda ima kakva špecija koja bi dudu pomogla, dobijam poslednja upozorenja iz botanike: stara vinova loza koja se dosad starala sama o sebi, prvi put ove jeseni nema nijedan grozd; smokve, pak, koje sam zalivao kad god bih došao, zdrave su, rod kasni, ali će pozna berba doneti između deset i četrnaest kom.

Ko bi rekao da i drveće umire: kruška je još zdrava, ali ne može više da živi niti da rađa, suši se ravnomerno cela, ali ima mladice koje će kad na proleće budem posekao suvo stablo valjda nastaviti tu plemenitu lozu.

Prve večeri po povratku iz primorja i prekomorja odlazim da obiđem škodu, parkiranu vezhlivo u Koče Kapetana na poslednjem legalnom parking mestu, avaj, nepoznati počinilac zdrobio je prednje desno štop-svetlo, nezadovoljni čitalac koji šeta sa bejzbol palicom, ne, udareno je krilo iznad te crvene plastike i celo je sjehalo v storonu, branik je pak netaknut, što će reći da me je udarilo vozilo čiji je branik iznad mog branika taman onoliko koliko je njegov vlasnik na društvenoj lestvici iznad mene.

Pre tri godine mi je iz pomen. auta koji nisam ni zaključavao neko ukrao razvodnu kapu, kapu i ništa više (na raspolaganju mu je bio radio, švajcarski nož, kablovi, akumulator etc.), nisam bio gnevan, pripadamo istoj klasi, zar ne, sad sam pak zamolio komšiju da mobilnim ovekoveči nemili događaj iz tri ugla. Parking-servis, znam, ne odgovara za vozila ostavljena na njegovoj svetoj zemlji, nekome kola i izgore, ili budu ukradena, pa ne može ta javna ustanova svima to da nadoknađuje, s druge strane, nije li preterano, i nije li u suprotnosti sa kakvim postulatom možda još i rimskog prava, da jedna ugovorna strana tj. Parking servis nema baš nikakvu obavezu niti odgovornost prema svom partneru? Zar me novac koji dajem uredno otkad je uvedena tzv. zona štiti samo od pauka i od kazni? Zar prodaju čist prostor, kao filozofsku kategoriju?

U Njegoševoj je sa trotoara bašta jednog kafića skliznula elegantno i tiho na tri parking mesta, kafić je za to nekome verovatno platio, ali ta su mesta meni već bila prodata, a neću ih imati sve dok ne padne prvi sneg.