Lisica i ždral Braćni drugovi U pretprazničko veče, uoči Parade ponosa, napustio sam svoju vekovnu šetačku maršrutu i zaputio se ka Slaviji i Cv. trgu: šta ću ako me poklonici porodičnih vrednosti sretnu samog? Je li samac porodična vrednost ili je naprotiv?

piše: Ljubomir Živkov

Otkako sam 1959. pošao u školu (u Perlezu mi Živa Fišća sašio grombi kaput koji se protezao do zemljice čarne jer se računalo kako sa mojim umnim razvojem tako i sa telesnim rastom; nauka još nije bila izumela plastiku, skaj i druge gluposti te sam imao kožnu torbu kakvu će sad pretpostavljam imati kakav notar, a kakve u Firenci koštaju sto dvadeset evra) slušam o porodici. Porodica je osnovna ćelija društva, to kažeš ako si prozvan ili ako si podigao dva prsta, učiteljica kaže pohvalno, ohrabrujuće, ali i upitno "da", ti onda domećeš, jer je taj dijalog već više puta izvođen, porodicu čine muž, žena i njihova deca, a baba i deda, pa i baba i deda su deo porodice, kad oni umru, opet ostaje porodica da za svakim pokojnikom žali godinu dana, na toliko se otkazuje pretplata za radio, dolazi službeno lice koje radio-aparat zapečati crvenim voskom, mada biva da baba i deda umru ubrzo jedno za drugim pa jedno pečaćenje pokrije komplet. žalost.

Da, kad sam se jednom za svagda doselio u Beograd, a poslat sam bio samo da završim marksističke studije i da svoje znanje stavim na raspolaganje nekom sredstvu jav. informisanja u AP Vojvodini, prvi put sam čuo kako o nekome govore da je iz staare porodice. – Kako stare, pa sve su porodice jednako stare, u minut! – tvrdio sam iako nisam imao nijedan naučni dokaz. Šta je bilo, htelo se reći "iz stare beogradske porodice", aha, ali moja porodica koja je sva iz Farkaždina (jedino je baba iz Orlovata, 12 km letnjim putem) starija je onda i od nekih beogradskih porodica, ali našto raspravljati je li bolja stara porodica ili porodica ganc-nova: upoznali se na radnoj akciji, venčali se u isti dan kad je pruga puštena u saobraćaj, podstanari su kod jedne gospođe u Pančevu (sin joj u Beogradu, kći u Beču, udata za Turčina, muž umro pre rata, pa gospođa, što bi se reklo, nema porodicu, ali ima eto kuću pa sobu i kujnu izdaje ovome Bosancu i Hrvatici).

Odbijao sam da znam porodičnu kak se veli situaciju pripadnika vladajuće klase, dinastije sam zanevoleo još kao mlađi maloletnik i nerado sam učio koje su se kraljevine orodile putem kojih svojih pripadnika; ako sam i znao imena kraljeva, nisam hteo da znam kako se zovu kraljice, bio sam kao oni montipajtonovci koji vade krompir, a nailazi kralj i traži da popadaju ničice, ko si ti, pitaju oni klasno osvešćeni, ja sam vaš kralj taj i taj, Lavlje srce, šta ti ja znam, a ona mu žena, iako sva prašnjava, kaže: "Ne sećam se da sam glasala za tebe!"

Znao sam ime Titove žene, mnogima je to bilo malo, pa su brbljali o Pelagiji, o Davorjanki, o oper. divi za koju se još držeći Maršal emotivno i erotski vezao (i sam je svirao glasovir), mimo svoje volje znao sam i ime Miloševićeve bračne druge, Koštunica me istinabog nije kinjio, ali jesu me kinjili drugi: "Znaš ko mu je tast? Ne znaš?! Zoricin sad nisam stoposto siguran da li baš otac ili stric ti je..." Ma, neću da znam ničije porodično stablo!

Tako, verovali ili ne, nisam znao ni da moj rođeni premijer ima rođenog brata. Ni sad ne znam imaju li njih dvojica još braće ili sestara. Da brat nije izdevetan nadomak majčinog praga ne bih saznao ni za njega, sad znam da mu je kršt. ime Andrej, a znadem da ni gradonačelnik nije jedinac, i on ima brata, i njegov je bata o istom policijskom trošku pretučen, pa sam shvatio da se ova meni do juče nepoznata braća druže, staleška pripadnost je čudo, ipak me je najviše obradovalo to što ta braća (tj. braćni drugovi) imaju obezbeđenje, telohranitelje im plaćam samo kad se situacija intenzivira, ili krvnim srodnicima izabranog naroda do ne znam kojeg kolena pripada lična garda?...

G. Vučića sam i u nedelju video sa poplavljenima, srce je mudrog u kući gdje je žalost, doklen u Beogradu teče sve po planu, kad, odjedared – brat pretučen, nagraisa porodična vrednost!

Premijer na radiju reče da su se policajci izvinili, i oni su napeti, ponekad je iskreno izvinjenje dovoljno iako je bilo i krvi i modrica, ali zar može puki član porodice da daje oprost u ime punoletnika, ili se činom nasilja mora pozabaviti sudija za prekršaje, ili čak javni tužilac, makar mu bilo neprijatno kao naučnim radnicima koji treba da ocene osumnjičene doktorancije?

U sledećem broju ću se naučno uhvatiti u koštac sa pitanjem da li veličanstveno reklamiranje porodičnih vrednosti povređuje samopouzdanje i da li pogoršava društveni položaj osoba koje žive same, koje nisu opstale u braku, koje nisu našle nikoga sa kim bi se venčale, koje nemaju porod, koje možda i ne mogu imati decu: treba li da se osećaju kao škart i kao ćorsokak vrste?

BREAKING NEWS: Pripadnik Palminog opštinskog rađališta prodao dve krave i njivu da bi opštini shodno zakonu vratio nekoliko hiljada evra dobijenih u svrhu produžavanja ljudske vrste: žena mu pobegla odnevši lavovski deo opštinskog afrodizijaka, i pošto ženik nakon pet godina ne može da predoči napredno čedo, mora da vrati pare. Likujem kad god zakon trijumfuje, žalim brata u Hristu zbog izneverenih nada, a kao vlasnik registr. poljop. gazdinstva žalim i zbog nevoljko prodate marve.