Vreme - Hongkong – Demokratski protesti: Jedna država, dva sistema, mnogo problema

VREME 1240, 9. oktobar 2014. / SVET

Hongkong – Demokratski protesti:
Jedna država, dva sistema, mnogo problema

Kineskoj vladi je stalo da dođe do mirnog rešenja u Hongkongu, ne zbog pritisaka Zapada već da bi pokazala da stvari drži pod kontrolom i da je Tjenanmen davna prošlost. S druge strane, preveliki ustupci demonstrantima mogli bi da povećaju apetite drugih problematičnih oblasti u Kini

Desetine hiljada demonstranata okupirale su proteklih dana glavne ulice i trgove u Hongkongu, pretile i upadom u najvažnije administrativne zgrade. Ono što je počelo kao studentski bunt protiv odluke Pekinga o načinu izbora upravitelja Hongkonga, može da preraste u najveću političku krizu na liniji Peking–Hongkong od kada je ova oblast vraćena pod upravu Kine (1997) i najozbiljniji politički izazov u Kini u poslednjih 25 godina. Mahom studenti i učenici, kojima se pridružio i znatan broj pripadnika srednje klase, zahtevaju veća demokratska prava, od kojih je najvažnije – slobodan izbor lidera ove autonomne oblasti NR Kine. Protestanti nisu zadovoljni odlukom vlade u Pekingu od 31. avgusta ove godine, kojom se ograničava sloboda kandidovanja na poziciju prvog čoveka HK, do sada biranog od strane posebnog kolegijuma (vidi okvir Izborni sistem u Hongkongu).

Protesti u Hongkongu, koji su počeli 22. septembra, iznenadili su samo one koji ne prate narasle tenzije na relaciji Hongkong–Peking poslednjih meseci. U iščekivanju odluke kineske vlade već krajem juna aktivistička grupa Occupy Central održala je nezvaničan referendum među stanovnicima ovog grada, na kom je većina glasala za slobodan i neposredan izbor glavnog upravitelja HK. Demonstranti su izlazili na ulice i u julu, ali i krajem avgusta, neposredno pred donošenje odluke Pekinga, sve sa ciljem vršenja pritiska na centralnu kinesku vladu u pravcu slobodnih i demokratskih izbora.

MLADI I ŠAROLIKI: Na prvi pogled reč je o spontanom protestu, koji nema lidera i koji su organizovali veoma mladi ljudi, među kojima se ističu tek punoletni studenti. Jedan od glasnogovornika protesta, prethodnih dana posebno u fokusu medija, jeste Džošua Vong (1996), lider pokreta Scholarism, odranije poznat kao oštar oponent vlade u Pekingu, a koga su kineske vlasti označile kao pretnju unutrašnjem uređenju NR Kine. Pored Vongovog pokreta, tu su i već pomenuti Occupy Central, formiran po uzoru na slične "okupiraj-pokrete" koje smo viđali prethodnih godina na Zapadu, kao i čitav niz drugih studentskih organizacija.

Očito je, dakle, da je reč o protestima koji su heterogeni po svojoj strukturi, ali čija snaga leži upravo u njihovoj disperzivnosti, što onemogućava centralnu vladu da usmereno deluje (npr. kroz hapšenje vođa). S druge strane, baš u razuđenosti pokreta leži i opasnost od nemogućnosti postizanja saglasja oko eventualnog ponuđenog kompromisa od strane centralne vlade ali i od spontanog gašenja kada posle nekoliko nedelja aktivnog protesta dođe do zamora. Kako to obično biva sa ovom vrstom bunta, zahtevi su počeli da se umnožavaju, pa se sada traži i ostavka aktuelnog lidera HK Leung Čun Jinga, otvaranje direktnih pregovora između predstavnika vlasti i demonstranata itd.

Posebno značajan momenat u rasplamsavanju protesta odigrala je intervencija policije koja je protekle nedelje prilikom pokušaja rasterivanja okupljenih studenata koristila suzavac, što je ipak daleko od policijske brutalnosti kakvu smo viđali prilikom gušenja sličnih pokreta u SAD pre tri godine, ali je i ovo bilo dovoljno da se protesti sledećih dana udvostruče. Slike mladih ljudi koji mirno sede i protestuju sa kišobranima (neki su već događaje označili kao "Kinesku jesen" i "Kišobran revoluciju"), ubrzo su zamenile slike sukoba između prodemokratskih i centralnoj vladi lojalnih snaga, koje su pokušale da razmontiraju šatore i oteraju okupljene demonstrante.

Lider pokreta Occupy Central, Beni Tai, optužio je policiju da ništa nije uradila da zaštiti mirne protestante, čime je prostor za dijalog između sukobljenih strana dodatno sužen. Da situacija u HK nije jednostavna pokazuju i podaci o svojevrsnom generacijskom raskoraku među stanovnicima ovog grada – istraživanja Kineskog univerziteta u HK pokazuju da se 75 odsto mladih između 15-24 godine protivi odluci kineske vlade, dok taj procenat pada ispod 50 odsto kada govorimo o ljudima starosti između 40-59 godina. Mladi rođeni devedesetih godina zahtevaju uvođenje demokratije po zapadnom uzoru, dok stariji, zadovoljniji sadašnjim statusom HK, ali i napretkom Kine u poslednjim decenijama, prihvataju status kvo. Prodemokratske pokrete poput Occupy Central podržava odsto mlađih od 24 godine, dok je taj procenat svega 21 odsto među onima između 40-59.

BORBA ZA SLOBODNE IZBORE: Studentski protesti u Hongkongu

KRITIKA VAŠINGTONA I LONDONA: Stav kineskog rukovodstva prema protestima je očekivan. Iako se sama vlada nije zvanično oglašavala, što predstavlja deo prakse Pekinga, vodeći partijski listovi optužili su demonstrante za izazivanje haosa i nereda i poručeno im je da pokupe svoje kišobrane i odu kućama. Takođe, ponovljena je više puta podrška dosadašnjem upravitelju Leungu Čun Jingu, što ne mora da znači da na kraju Peking neće popustiti i prihvatiti Leungovu ostavku i na taj način učiniti ustupak demonstrantima. Podrška zvaničnih glasila ne znači da kinesko rukovodstvo ne smatra Leunga odgovornim za prekomernu upotrebu sile protiv demonstranata, što je dovelo do dodatnog širenja protesta, već samo da centralna vlada pokušava da igra na maksimalni dobitak.

Veliki međunarodni publicitet koji su protesti dobili, takođe je razlog više za kinesku vladu da se oni što pre i što bezbolnije okončaju. Tako priliku da se oglasi nije propustila Velika Britanija, koja se oseća pozvanom da se umeša u svaki problem koji se tiče njene bivše kolonije.

Odmah po izbijanju demonstracija, zamenik premijera Nik Kleg pozvao je na razgovor kineskog ambasadora u Londonu kako bi preneo zabrinutost britanske vlade "zbog odbijanja kineskih vlasti da dozvole održavanje slobodnih izbora u Hongkongu." On je takođe podvukao "zaprepašćenje i uznemirenost" britanske vlade zbog "uskraćivanja onog na šta građani HK imaju pravo, a to su slobodni, pravedni izbori bazirani na univerzalnom pravu glasa."

Priliku nije propustio ni Vašington, poslovični kritičar kineske unutrašnje politike. Tako je Bela kuća protekle nedelje izdala saopštenje u kojem podržava prodemokratske težnje naroda Hongkonga kao opravdane. "Sjedinjene Države podržavaju uvođenje opšteg prava glasa u skladu sa Osnovnim zakonom (Ustavom) Hongkonga." U nastavku saopštenja sledi da stanovnici Hongkonga moraju imati "istinsko pravo izbora u skladu sa voljom naroda". Na zahtev američkog državnog sekretara Džona Kerija upućenog kineskom ministru spoljnih poslova Vang Jiu prilikom susreta protekle nedelje, da garantuje Hongkongu najviši stepen autonomije, ministar Vang Ji jasno je poručio da Peking neće tolerisati mešanje drugih zemalja u unutrašnja pitanja Kine.

"Pitanje HK je unutrašnje političko pitanje. Sve države trebalo bi da poštuju kineski suverenitet. Ovo je ujedno i osnovni princip kojim se rukovodimo u međunarodnim odnosima. Verujem da bilo koja država i bilo koje društvo, ne bi dozvolili ilegalne akte i narušavanje javnog reda", podvukao je Vang Ji. On je takođe dodao da veruje kako je aktuelno rukovodstvo HK sposobno da izađe na kraj sa protestima. Ovakvom jasnom i oštrom odgovoru prethodio je Vangov razgovor sa Barakom Obamom i Džonom Kerijem.

GLOBALNA IGRA: Američki odnos prema protestima trebalo bi posmatrati u širem kontekstu američke spoljne politike prema Aziji. Evidentno je da se pod Barakom Obamom SAD sve više okreću regionu Pacifika, nastojeći da potvrde svoje prisustvo u momentu kada se Kina sve češće spori sa susedima oko grupa ostrva u Istočnom i Južnom kineskom moru (pre svega sa Japanom i Vijetnamom). Politika obnavljanja i učvršćivanja savezništava iz vremena Hladnog rata sve više liči na politiku okruživanja Kine (podsetimo se samo Obamine prolećne azijske turneje u kojoj je obišao Japan, Južnu Koreju, Filipine i Maleziju), na koju Peking ne gleda dobronamerno.

Ne bi trebalo smetnuti sa uma ni da se Peking i pored više poziva Vašingtona naravno nije odlučio da Moskvi uvede sankcije, dapače, jača savezništvo između Kine i Rusije. Amerika će nesumnjivo iskoristiti proteste za sticanje poena kod azijskih suparnika Kine, ali svakako i za dodatni pritisak na Peking u pravcu dalje demokratizacije kineskog društva, što je deo šire američke strategije, delom oslonjene na tzv. američku izuzetnost koja im daje pravo da šire američke vrednosti kao univerzalne, a delom na američku omnipotentnost, odnosno američku političku i ekonomsku snagu koja zadržava primat samo kroz sveprisustvo na međunarodnoj areni.

DUHOVI TJENANMENA: Za kinesku vladu protesti su pre svega značajni zbog onoga što se desilo pre 25 godina. Duhovi Tjenanmena i dalje progone Peking i to je jedan od razloga zašto su oči čitavog sveta uperene u Hongkong.

Pred kineskim rukovodstvom je težak i naizgled nerešiv problem. Ustupak protestantima bio bi ravan presedanu i u narednim godinama bi mogao da postane ozbiljan kamen spoticanja u rešavanju problema u drugim delovima Kine koji bi mogli da zahtevaju više autonomije i više demokratije (Tibet, Sinđang, Makao). Sa druge strane, odbijanjem svih zahteva Peking bi upao u zamku iz koje bi mogao da se izvuče samo u slučaju da se protesti sami iscrpe i ugase. Nasilno gušenje demonstracija i eventualno izvođenje vojske po uzoru na Tjenanmen za sada nije opcija koja se smatra realnom, kako zbog osetljivosti pitanja tako i zbog značajne medijske pažnje koja je protestima već pridodata.

Međutim, dalju eskalaciju nasilja ne bi trebalo apriori isključiti, jer je inteziviranje protesta preko izazivanja krvoprolića rešenje koje smo već viđali u prošlosti. Situacija je, ipak, za Kinu povoljnija utoliko što se protesti ne odvijaju u prestonici i samim tim prenošenje krize na ostatak zemlje kao što je to bio slučaj 1989. nije verovatno.

Pre svega, treba imati u vidu da Hongkong nije Peking, i da kao autonomna oblast sa posebnim statusom i jedinstvenim istorijskim razvojem (vidi okvir "Od britanske kolonije do kineske provincije") ima i uvek će imati drugačiji tretman. Avangardni kapacitet HK je ograničen na njega samog i nije zarazan za ostatak Kine, u kojoj prosečan Kinez ni ne pomišlja da bi mogao da se poredi sa stanovnicima HK, bar ne još uvek.

Protesti u Hongkongu razlikuju se i po tome što su međunarodne okolnosti sada značajno drugačije od 1989, godine u kojoj se rušio komunizam. Ustupak demonstrantima mogao je tada ozbiljno da ugrozi opstanak KP na vlasti, a samim tim i da okrene točak istorije u drugom smeru. Danas takva pretnja ne postoji. Ipak, mirno rešavanje protesta u Hongkongu za kinesku vladu je prioritetno, pre svega zbog međunarodnog ugleda i potvrde sposobnosti da drži situaciju u zemlji pod kontrolom. Sve dok autoritet Komunističke partije nije ozbiljno uzdrman, a samim tim ni glavni postulati kineskog političkog (jednopartijskog) sistema i dok demonstranti ne dovode u pitanje politiku "jedna država, dva sistema", sa akcentom na "jedna država", kineska vlada neće upotrebljavati silu.

Hongkong je jedini grad u Kini u kome se masovnim skupovima svake godine obeležava 4. jun 1989, dan kada su krvavo ugušeni protesti na Tjenanmenu.

Sanja Radović

Izborni sistem u Hongkongu

Nekoliko godina pre povratka Hongkonga u sastav NR Kine, London i Peking su u zajedničkim pregovorima doneli Osnovni zakon (1990), zapravo ustav Hongkonga, koji je i danas na snazi. Po tom ustavu, HK je obezbeđen specijalan status u političkom i ekonomskom pogledu, dok je pravo suvereniteta, odbrane i spoljne politike pripalo Pekingu. Tada je prvi put upotrebljena formula "jedna država dva sistema", koja je i dalje na snazi.

Ovim aktom predviđeno je i uvođenje opšteg prava glasa, što je bila posebno aktuelna tema poslednjih nekoliko godina na relaciji Peking–Hongkong. Posle 1997. funkcija guvernera HK je zamenjena funkcijom glavnog upravitelja, a sistem ustanovljen za njegov izbor poprilično je složen. S obzirom na to da u HK ne postoje slobodni i opšti izbori, glavnog upravitelja bira poseban Komitet elektorata, koji se sastoji od oko 1200 ljudi. Izbor elektora je dodatno zakomplikovan, pa se tako 1044 članova bira iz 35 različitih sektora (zdravstvo, pravo, obrazovanje, trgovina, osiguranje itd.), 60 članova nominuje religijski sektor, a 96 članova su tu po službenoj dužnosti (poslanici Narodnog kongresa i članovi Zakonodavnog veća Hongkonga).

Specifično obeležje ovog sistema leži u tome da ne dozvoljavaju svi sektori svojim zaposlenima da učestvuju u izborima, već neretko glasaju samo šefovi ili nekolicina rukovodećih u određenom sektoru. Primer nekih profesionalnih grupa koje dozvoljavaju svojim zaposlenim da učestvuju u izborima su zdravstvene službe i sektor obrazovanja. Ukupno pravo glasa ima oko 220.000 stanovnika (na populaciju od sedam miliona), s tim što neki pojedinci mogu biti predstavljeni u različitim profesionalnim sferama i samim tim mogu imati dva glasa, što ovaj sistem čini dodatno nedemokratskim.

Suština reforme koja je najavljena za izbore 2017. garantuje slobodno i opšte pravo glasa svim stanovnicima HK, ali im se sužava mogućnost slobodnog kandidovanja i učešća na izborima. Naime, Peking je ograničio izbor na svega dva ili tri kandidata koje prethodno odobri poseban Komitet ustanovljen za tu priliku, čime se sloboda kandidovanja prodemokratskim kandidatima, po mišljenju protestanata, značajno ograničava, dok se favorizuju kandidati lojalni Pekingu s obzirom na očekivani sastav Komiteta čije će (natpolovično) mišljenje biti presudno.

Od britanske kolonije do kineske provincije

Problem sa Hongkongom počinje posle završetka Prvog opijumskog rata (1839–1842) u kome je Velika Britanija, ostvarivši pobedu nad tada ekonomski i politički oslabljenom Kinom, pored ostalih koncesija, dobila i ostrvo Hongkong. Prava VB potvrđena su kasnije i Pekinškim mirovnim ugovorom iz 1860, posle završetka tzv. Drugog opijumskog rata, kada je teritorija koja je pripala VB proširena i na poluostrvo Koulun nedaleko od HK (danas sastavni deo administrativne oblasti HK). Svoja prava u ovom regionu Velika Britanija je još više proširila novim ugovorom iz 1898. godine.

To je bilo vreme kada su velike sile počele svoju veliku jagmu za kineskim teritorijama posle kineskog poraza u ratu sa Japanom (1894–1895) što je bio jasan signal da Kina nema snage da se odbrani od stranih napada i uticaja. Nemačka je tada dobila Šandong provinciju i Kjaočou zaliv, Rusiji je pripala luka Port Artur i Dalijen, kao i uticaj u Mandžuriji, Francuska je dobila Guangdžou zaliv, Japan je par godina ranije okupirao Koreju i Tajvan itd.

U takvim okolnostima Velika Britanije je posebnom konvencijom potpisanom sa kineskom vladom dobila u zakup od 99 godina tzv. Nove teritorije, oblast nekoliko puta veću od teritorije HK, ali nesumnjivo vrlo značajnu za stratešku odbranu i kontrolu ove važne luke. Taj ugovor isticao je 1997, pa su tako pregovori oko budućeg statusa čitavog HK regiona povedeni još početkom osamdesetih godina prošlog veka na insistiranje tadašnjeg lidera NR Kine Deng Sjaopinga.

U Peking je 1982. na talasu pobede u Foklandskom ratu doputovala Margaret Tačer, tadašnja premijerka Velike Britanije. Međutim, svi njeni pokušaji da VB zadrži kontrolu nad oblašću Hongkonga ostali su bez uspeha. Dengove pozicije bile su nedvosmislene – Kina zahteva vraćanje svih suverenih prava nad HK, a od ustupaka nudi pregovore o budućem političkom i ekonomskom uređenju. Margaret Tačer je zahtevala da London zadrži suverenitet nad regionom Hongkonga i to na osnovu tri (navedena) sporazuma koja su po tumačenju Londona i dalje bila na snazi. Pored toga, izražavala je bojazan za sudbinu Hongkonga posle povlačenja Velike Britanije – najavljivala je ekonomski haos, povlačenje kapitala i opšti gubitak sigurnosti. Deng je sva ova strahovanja odbacio kao nerealna, dajući kineske garancije britanskom kapitalu posle predaje HK, ali uz pretnju da će, ukoliko dogovor ne bude postignut u naredne dve godine, Kina unilateralno proglasiti povraćaj svojih suverenih prava posle 1997. Pregovori su se tako našli u zastoju, i konačno su okončani tek 1984, kada je Margaret Tačer po drugi put posetila Peking. Tada je postignut konačan dogovor prema kome se VB odriče suverenih prava na HK, dok se kineska strana obavezala da politički i ekonomski sistem uspostavljen pod upravom VB neće menjati u narednih 50 godina. Ceremonija predaje ugovorena je i izvršena 1. jula 1997. Deng Sjaoping nije doživeo ovaj čin, umro je nekoliko meseci pre konačnog vraćanja HK pod kinesku vlast, posle više od 150 godina britanske uprave.