SEĆANJE NA LJUBAV: Scena iz Sunčanice

Film – Sunčanica, Nikita Mihalkov >

Ljubav na krimski način

Novi Mihalkovljev film je u zapadnoj štampi okarakterisan kao proputinovski. Realno, film je proruski isto koliko i gomila proameričkih ili prodrugih filmova slične sadržine. Najviše je proljubavni. Za desetak godina, ili kad i ako prođe ukrajinska kriza, film Nikite Mihalkova gledaćemo kao priču o ljubavi i strasti – izgorećeš i biće ti muka ako se previše izložiš sunčevim zracima, beži u hlad i sačuvaj romansu. A kako je došlo do toga i čiji je Krim, neće biti važno ni ako od Krima ne ostane ništa

Svetska premijera filma Sunčanica Nikite Mihalkova održana je u Beogradu zbog bliskosti ruskog i srpskog naroda, kako navodi reditelj, ali i zbog podrške i utočišta koje su belogardejci posle Revolucije našli u Srbiji, saradnje sa srpskim glumcima, montažerima i drugim filmskim stvaraocima koji su učestvovali u realizaciji ovog filma, i povodom rođendana filma koji se "slavi sa prijateljima". Premijeru je obeležio emotivan nastup glumca i reditelja Mihalkova, njegovo pevanje, grljenje i ljubljenje sa dragim mu ljudima i besplatno rođendansko vino i votka za sve posetioce Centra "Sava" posle filma. Po crvenom tepihu prošetali su se predsednik Tomislav Nikolić u pratnji supruge Dragice, odevene u elegantnu satensku zeleno-plavu bluzu i crnu suknju, reditelj Emir Kusturica, ministarka Zorana i drugi ugledni gosti. Dvorana je bila krcata.

BELA I SIVA RUSIJA: Nikita Mihalkov je film Sunčanica snimio na Krimu i u okolini Odese pre dve godine, a po delima ruskog pisca Ivana Bunjina. Reditelj je, kako kaže, godinama radio na priči o ražalovanom belogardejcu u sabirnom centru na Krimu koji čeka da se vrati kući ili već negde i pita se kako je došlo do toga. Glavni junak tokom celog filma postavlja to pitanje, ali odgovora nema. Ima samo pre i posle: sive uniforme u logoru i bela sećanja na prošle dane. I dugačka plava ešarpa koja poput ptice leti na vetru preko palube parobroda, kao da je živa.

Na početku filma otežu se kadrovi registracije poraženih belogardejaca na Krimu. Godina je 1920, Bela garda Carske Rusije izgubila je rat od Crvene armije, preostali belogardejci su evakuisani u logor. Poručnici i kapetani se prijavljuju kod simpatičnog predstavnika nove vlasti i ostavljaju svoja vojnička obeležja, sa manje ili više otpora. Ima oficira plemićkog porekla koji se pitaju čemu učenje francuskog jezika, čitanje Dostojevskog i sviranje na klaviru, ima seljaka i kozaka. Ne znaju ni dokle će biti u logoru ni šta će biti s njima, a dok čekaju pričaju o velikanima ruske kulture i plaču nad grobom Carske Rusije. Za njihov slučaj je zadužena Zemljakinja, ozloglašena komunistička funkcionerka, mlada i surova. Gledaocima je jasno da će svi biti pobijeni.

U filmu se sve vreme smenjuju kontrastni planovi iz dve prošlosti na dve vode – parobrod na Volgi i logor nadomak Crnog mora, sjaj i rasulo. Zbog slutnje o skorašnjoj nasilnoj smrti, junak priziva trenutke apsolutne sreće. Na parobrodu koji plovi Volgom, mladi poručnik sreće neznanku, sitne građe i uzanog struka. Godina je 1907, poručnik je veren, a neznanka udata i ima dete. Zagledaju se jedno u drugo, i gledaju se bez reči sve dok poručnik ne iznese konkretan predlog – da siđu s broda i iznajme hotelsku sobu u malom gradu. Posle burne noći, neznanka se vraća na brod dok poručnik spava, ostavljajući za sobom pisamce o ljubavi i strasti koja se dešava samo jednom u životu ("i nikad više," precrtano). Ne znamo šta se posle desilo sa neznankom i poručnikom. Glavnog junaka vidimo 13 godina kasnije, poraženog i sa viškom kilograma u sabirnom centru na Krimu, gde neće prepoznati svog budućeg egzekutora.

Scenario Mihalkovljevog filma nastao je po Bunjinovoj priči Sunčanica iz 1907, i po Bunjinovim dnevnicima Prokleti dani iz 1920. godine; prerađivan je 11 puta u roku od 37 godina. Protagonisti filma su mladi glumci Martins Kalita i Viktorija Solovjova, potpuno nova lica na filmu. Jednu od zapaženih rola u filmu tumači srpski glumac Miloš Biković, montaža je bila poverena Mići Zajecu, koji je učestvovao i u izradi scenarija, dok je drugu ekipu na snimanju vodio Stanislav Popović. Film traje tri sata i kusur minuta, i nije preporučljiv za gledaoce-montažere koji vide viškove u scenama i imaju rešenje za efektnu montažu.

FILM I GEOPOLITIKA: Mihalkov je rekao da nije predvideo probleme u vezi sa Krimom kada je snimao ovaj film jer je ideja o njemu nastala davno. Na konferenciji za novinare održanoj pre beogradske premijere odgovorio je na upit britanskog novinara o situaciji na Krimu: "A šta da vam objasnim? Krim je naš!" Dvostruki venecijanski laureat sa filmom Sunčanica nije pozvan na Venecijanski festival. Reditelj smatra da je to učinjeno iz političkih razloga, a u prilog toj tezi navodi da ga nisu udostojili ni odgovora. U intervjuu objavljenom u "Politici" posle premijere, Nikita Mihalkov ironično kaže da su mogli da ga puste i da posle pričaju kako je film loš... Kaže da ga odbijanje venecijanske komisije nije pogodilo. "Možda sam samouveren, ali mislim da to nije tako loš film. Moj brat (Andrej Končalovski) i ja već imamo nekoliko zlatnih i srebrnih lavova (nagrade Mostre). Mislio sam, ako neće u takmičarsku selekciju, mogu da ga prikažu van konkurencije pa ako je film i loš, neka me novinari razapnu. Međutim, komisija iz Venecije nije mi ništa ni odgovorila, čak ni iz kurtoazije", rekao je on.

Film je u zapadnoj štampi okarakterisan kao proputinovski. Realno, film je proruski isto koliko i gomila proameričkih ili prodrugih filmova slične sadržine. Najviše je proljubavni. Za desetak godina, ili kad i ako prođe ukrajinska kriza, film Nikite Mihalkova gledaćemo kao priču o ljubavi i strasti – izgorećeš i biće ti muka ako se previše izložiš sunčevim zracima, beži u hlad i sačuvaj romansu. A kako je došlo do toga i čiji je Krim, neće biti važno ni ako od Krima ne ostane ništa.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---