Intervju – Milan Marić, glumac:
Pank u njima

"To za šta su se oni borili, propalo je. Ali ne zbog Austrougarske, ni zbog rata sa Nemačkom, ne, propalo je zbog nas samih. To je strašno. I što je najstrašnije, mi sami smo pregazili Gavrila Principa i momke. Mi smo rekli: ne, drugari, vi nama ne trebate"

Film Branio sam Mladu Bosnu Srđana Koljevića, koji upravo počinje svoj bioskopski život, i pozorišne predstave Mali mi je ovaj grob, po tekstu Biljane Srbljanović, i Zmajeubice, po tekstu Milene Marković, jesu ovdašnji filmski, odnosno scenski projekti o Mladobosancima i Sarajevskom atentatu realizovani na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata. Osim teme, sve ih povezuje Milan Marić, mladi glumac koji u drami Biljane Srbljanović tumači lik Gavrila Principa, a u Zmajeubicama i u Koljevićevom filmu – Danila Ilića.

Od prošle godine Milan Marić (1990) je najmlađi član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Osim navedenih predstava, u matičnom pozorištu igra i u Gospođici, Sumnjivom licu, Tartifu, Hinkemanu, Mletačkom trgovcu, u Ateljeu 212 u predstavama Zoran Đinđić, 50 udaraca, i Zbogom SFRJ, i u Kulturnom centru Beograd u predstavi Glad. Od pre neki dan je u podeli za novu predstavu JDP-a Dnevnik o Čarnojeviću, u režiji Miloša Lolića.

"VREME": Da li ste znali za Mladobosance pre nego što ste počeli da ih glumite?

MILAN MARIĆ: Iz škole – ne. Taj događaj se uči kao Sarajevski atentat posle koga je počeo Prvi svetski rat, pominje se i Srbin Gavrilo Princip, ovde kod nas se kaže da je Srbin, a neko drugi kaže da je terorista. Danilo Ilić je bio stariji od Gavrila, iskusniji, on je u jednom trenutku shvatio u šta će da se pretvori to što oni hoće, kako će da se zloupotrebi, pokušao je da ih zaustavi, ali je bilo kasno.

Kako ljudi reaguju na poruke predstava o Mladoj Bosni, da li ih se dotiču? Film Branio sam Mladu Bosnu je premijerno prikazan tek u utorak veče, pa zato pominjem samo predstave.

Ja mogu da vam kažem šta je tu meni bitno. Bitno mi je da makar jednog čoveka podstaknemo na razmišljanje. Da porazmisli o tome šta je video na sceni. Eto, ja bih to voleo da se desi. Pa će taj posle predstave i filma da otvori knjigu, otići će sa Fejsa na Gugl, pa možda i u muzej, i u sve one druge "opasne" stvari koje nude znanje. Pa će da pita, da se zapita, i da zaključi. Eto, to bih ja voleo da se desi.

Gavrilo Princip je sada postao deo pop-kulture, ima ga na majicama, po izlozima...

Nije strašno kad je Gavrilo Princip na majici, ali jeste strašno kad je Gavrilo Princip kao veliko-Srbin na majici. To je ta redukcija istorije svojstvena u našim krajevima. Ne mogu Gavrilo i Radovan Karadžić tet-a-tet! Strašno! To je strašno i to nije tačno! Bitna je razlika među njima, Gavrilo nije ubica, a ovaj jeste. Gavrilo jeste ubio, ali nema ubilački mozak. Nije ubio civile, on se pokajao što je ubio Sofiju. I on se nije krio posle atentata. Ni Gavrilo ni drugi momci.

Branio sam Mladu Bosnu, Mali mi je ovaj grob i Zmajeubice bave se Mladom Bosnom iz različitih uglova: film Srđana Koljevića se kroz priču o advokatu Rudolfu Cistleru bavi suđenjem sarajevskim atentatorima, drama Milene Marković priča, između ostalog, o razlozima zbog kojih je nastala Mlada Bosna, a drama Biljane Srbljanović vezom između mladih idealista i Crne ruke...

Zaboravili ste, po meni, glavno: sva tri projekta pričaju o slobodi. Oni nisu ni teroristi ni zločinci, oni se bore za slobodu i tu nema diskusije! I film i obe predstave pokazuju Gavrila Principa, Neđu Čabrinovića, Trifka Grabeža i kompaniju kao mlade ljude koji žele da kažu – ne, nećemo ovako, nećemo da pustimo da nas tlače. Eto, to je srž sva tri projekta. Srž je taj pank u njima. Ja to tako osećam. Taj pankerski nazor u njima. I to ne iz obesti, besa, ili iz dosade, ne, nikako! Oni to kažu vrlo promišljeno: nešto se dešava oko mene što ne treba da se dešava, neko je birao okolnosti u kojima ja živim, a koje nisu dobre, neko nešto hoće silom, hoće neprirodno, i ne, ja to ne želim. Eto, to oni govore. Oni hoće slobodu.

Svi su oni tada imali između 18 i 20 godina. Sudeći po načinu kako žive njihovi današnji vršnjaci, šta ih interesuje, čemu teže, Mladobosanci deluju nestvarno zato što idealisti poput njih više ne postoje među mladima. Da li sam u pravu?

Vrlo mi je teško da odgovorim na to, ne zato što mi je teško da kažem "ja ih sada ne vidim, ne znam gde su", ali sam siguran da ih ima. Jesam! Odlike Mladobosanaca su obrazovanje, želja za znanjem, svest. Oni gutaju knjige kad 1914. godine ima dvadesetak škola u zemlji. I zato imaju svest. Oni su se dovijali na milion načina, prevodili su knjige, razmenjivali, slali ih, kad dobiju neke parice oni ih potroše na knjige! Pa pogledajte samo koje su to knjige koje su oni čitali! Zamislite samo: 1914. godine u jeku neobrazovanja oni diskutuju, gutaju knjige... pa to je divno! Oni jesu mladi, ali zbog te njihove svesti vi ne možete da kažete – oni su testosterondžije pa zato hoće da pobiju neke ljude. To nije tačno, to se u njima kuvalo i krčkalo veoma dugo. Veliki mali ljudi, ne znam više kako da ih opišem. Imam toliko i simpatije i empatije prema njima i žao mi je šta se njihovim imenima desilo nakon 100 godina, njihovoj žrtvi...

Šta im se desilo?

To za šta su se oni borili, propalo je. Ali ne zbog Austrougarske, ni zbog rata sa Nemačkom, ne, propalo je zbog nas samih. To je strašno. I što je najstrašnije, mi sami smo pregazili Gavrila Principa i momke. Mi smo rekli: ne, drugari, vi nama ne trebate. Vi ste lupetali gluposti, vaše žrtve su besmislene. Sad ćemo mi da vam pokažemo kako mi možemo međusobno da se bijemo. Eto, to smo rekli. A zašto se bijemo? Je l’ može neko da mi kaže poentu ovog rata devedesetih? Pa ovde se još diskutuje da li je to bio rat ili unutrašnji nemiri. Ili, političari: oni i dalje licitiraju kostima iz tog rata, licitiraju koliko je bilo mrtvih. Njihova demagogija konstantnog obaranja činjenica, izvlačenja nekih teza, antiteza... sve je to prokleto što je dovelo do toga.

Vi niste živeli u Jugoslaviji, a u vreme građanskog rata devedesetih imali ste malo godina da bi...

Ali to ne znači da ne znam i da ne umem da mislim o tome! Siguran sam da kad je ‘91. sve krenulo naopako, da je tada izašlo milion ljudi na ulice, da se ništa ne bi desilo. Moja generacija je rasla u vreme kad su roditelji govorili: ma pusti, što ti da se buniš. Uzgajali su nas ljudi koji su digli ruke od svega, ljudi su prestali da veruju da bilo šta može da se menja.

Zamerate im?

Ja mogu da razumem šta im se desilo, mogu da zamislim njihov šok zbog promene koju su doživeli u roku od pet-šest godina. Mogu da zamislim kako je to kad vi ceo život živite u zemlji čiji pasoš na crnom tržištu vredi 10.000 dolara, pa umesto toga dobijete sankcije i platu od pet maraka. Hop! I ode sve u đavola. Ništa vam ne ostane. Samo turbo-folk kao način razmišljanja.

Zašto ste ga prihvatili, mislim na mlade uopšteno?

Zašto bi neko čitao knjige i usavršavao se kad novine svaki dan pišu da je neko pomoću neke prevare, neke laži, stigao do bogatstva. Gde ste pročitali da je neko uz rad stigao do uspeha? Kome su danas, u ovom sistemu, potrebni obrazovanje i kultura? Kome to danas treba? Koja je poruka koju klinci svakodnevno odbijaju? Da je potrebno samo znanje prevare? Gde su mladi u koordinatnom sistemu naše države?

Znam da vas nema, ali recite mi nešto što ne znam: zašto vi, mladi koji primećuju gde i kako žive i stalo im je da bude bolje, zašto samo pričate o tome, zašto ne uradite nešto? Šta bi trebalo da se uradi?

... Za početak da se izađe na glasanje. Znam mnogo mladih koji nisu izašli na glasanje. To je već neko uticanje na promenu i preuzimanje odgovornosti. Ne možemo mi da neko od nas, kao Gavrilo Princip, izađe i puca. Na koga da pucamo? Ko je naš okupator? Naša glupost, na nju treba pucati. Ja verujem u rad na sebi, verujem u neodustajanje, verujem da nije bitan pad, već ustajanje posle pada. Jer, ne može da ako se meni desi nešto loše, da ja zbog toga postanem neki ogorčeni tip, neki mizantrop, nego da probam ponovo. Jeste, udaranje u zid boli, ali idemo ponovo. Ne znam, možda ovako sad u meni govore moje godine, ali ja bih želeo da to tako ostane kod mene zauvek.

To poprilično od vas zavisi.

E, to ljudi treba da shvate, da mnogo od nas zavisi. A šta mi radimo? Mi sedimo u našim stoličicama, nemamo ništa, ali i to što nemamo i to gubimo. Kako? Tako što kad vidimo da se neko mrdnuo, kažemo: nemoj ti da se mrdaš, ajmo svi da ostanemo da ležimo u bari, a ko proba da izađe iz bare, mi ćemo da ga vratimo. Ovde ko god hoće nešto da promeni, naiđe na otpor baš od ljudi koji kukaju da nam trebaju promene. Ja gubim energiju da se borim sa ljudima koji su u istom sosu kao ja, a neće ni da se pomere... Stalno očekuju da drugi nešto uradi, da nama treba neko nešto da dâ, stalno pričaju da nama niko nije pružio šansu. Pa što, je l’ dužan neko da ti pruži šansu? Hajde jedni drugima da budemo podstrek! Je l’ nema para? Pa, hajde da vidimo šta da radimo.

Šta?

Ne možemo samo da sedimo i čekamo. Ni ovo ne može doveka da traje!

Da li to govorite vi, Milan Marić, ili Gavrilo Princip, odnosno Danilo Ilić koje glumite? Verujete da će biti bolje?

I to od nas zavisi, može da nam bude bolje. Svi mladi imaju veru i imaju ideale. Kakva je to mladost bez mašte i ideala.

Sonja Ćirić