|
Lisica i ždral Romi i ja III Ne nadam se da ću sve narode sa čijim sam pripadnicima imao posla potanko opisati u ovoj ne baš toliko ni naučnoj studiji, ali je suživot sa svima bio moguć i štaviše prijatan |
 |
Više ne znam gde je bilo konjsko groblje, moralo je biti negde iza Selišta (poznatog iz mislim uvodn. poglav. o Romima), sećam se samo okrugle otvorene rake, zastrašujuće uvećanog bezvodnog bunara, jedan sam jedini put sa jezom pogledao u njenu vrtoglavu dubinu i prividelo mi se, a možda sam na neverovatnom dnu baš i video, bačeno konjsko truplo.
Časn. zanatom strvodera bavio se Ilija (Radu) sa čijom sam kćeri Dadom, starijom godinu ili dve od mene, išao u školu. O Dadi se pričalo da spava u fijoci, što je možda i bilo istina, ne sećam se njene matere, i može biti da joj je samohrani otac od raznoraznog tekstila improvizovao postelju, uglavnom smo se mi patriciji, koji smo spavali na slamaricama, podsmevali Dadi, ja sam to, nimalo hrišćanski i nimalo pionirski, ispričao posadi koja je pekla ciglu, bili su me podigli na sadenutu gomilu pečene cigle, čika Dušan (koga su kad nije bio prisutan zvali Dadilo) dao mi je bio lovačku pušku, i ja sam se na visini od možda dva metra, sa srpskom dvocevkom na srpskom ramenu osećao moćnim kao Ričard Vidmark, Glen Ford i Gari Kuper. Dada je čula moju nedostojnu govoranciju i izazivala me da siđem dole, ne boji se puške i ide kući po nož, moj stric Karči spusti me u taj mah sa vrha moje utvrde zvane Alamo, Dadilo me razoruža, zabavljali su se čekajući Dadin povratak.
Suočen sa verolomstvom i izdajom, potprašio sam pete ka baba Jelinoj i Kekinoj kući (koja je bila na samom kraju sela), Dada se, razroka i ošišana do glave isto kao i ja, pojavila sa službenim očevim nožem u junačkoj levici (kojom nije smela da piše u školi, takav beše prosvetni adet), na jedvite sam jade otvorio pokvarenu bravu, i rekao baba Jeli ko me juri, sa kakvom nakanom i sa kakvi hladnim oružjem. Moj otac, stric i ostali radeni napustili su cigljanu da bi izbliza gledali krvavi epilog, i ja ga se sada sećam više iz njihove priče nego kao očevidac, jer sam još zaduvan od sramnog povlačenja jedva provirivao kroz poluotvoreni kapidžik: "Krv te jebo ciganski, oćeš da izbodeš Batu, daj taj nož ovamo..." Prvi put sam čuo i takvu psovku i da se o krvi govori o muškom rodu, ali mi ne beše do gramatike. Dada je poricala ne samo ubistvo u pokušaju nego i to da je naoružana, ruku sa nožem stavila je iza leđa, nije govorila čisto "s", nego više nešto nalik novonormiranom crnogorskom glasu "šj": "Di mi nož, šateram ti nož!"
Dada je budući starija od mene shvatila ulogu koju su joj u vodvilju namenili moji najbliži i odigrala ju je maestralno. Dvadcat’ ili tridcat’ let spustia (potom, docnije; učimo ruski sa Ljubom – besplatno i nesistemat.) Dada i Ilija ubili drvoseču, mislim Slovaka; zločin beše daleko od savršenog i milicija iz Perleza rasvetlila ga je ne treba lepše ni brže, tja, možda sam ipak preko ramena gledao smrti u oči, koliko se može gledati kad si bez daha i onoliko osramoćen, kad si za oholost i bezdušnost kažnjen na licu mesta.
Eto ti Romi, šinter i njegova kći lišiše života drvoseču, pripadnika isto doduše manjine, ali čuvene po neodustajnoj radinosti, higijeni i nenasilju. Ma zna se cigansko: lažu, kradu, dok jednog lepog dana ne proliju naglu krv. Pogledajmo međutim malko i statistiku: osim Dade poznajem lično još sad ćemo videti koliko osoba pravosnažno osuđenih za ubistvo. U Zrenjaninu kupim kao gimnazijalac "Novosti", kad tamo – Farkaždin! "Kavgadžiju sekirom po glavi", Žika Japelin ubijen nadomak svoje kuće! Uhapšene i osuđene dakako poznajem, jedan ozbiljan domaćin, paor, njegov saučesnik pak radnik u zemprozu, obojica pripadnici svetosavskog naroda. (Mnogo docnije za ubistvo biće osuđeni dugi ljudi, otac i sin, obojica Srbi, o tom potom, možda i nikad).
Ubijeni je svojevremeno zlostavljao oca mog prezimenjaka čike Žike Muminog (zvanog Lort), pa su islednici mudro pretpostavili da je suvonjavi i bolešljivi Žika, koji se bavio neoporez. šusterajom, iznebuha poželeo da se osveti udarcem ušice sekire u čeonu nasilnikovu kost. Verovatno u zapisniku koji bečkerečki SUP i danas čuva stoji Žikina izjava: "Ja ga nisam ubio, a ko ga je ubio fala mu!"
Poznavao sam i Dinu, i njegovog oca Paju, obojicu iz Zelenog sokaka: iza kafane koju je kuma Milorad kupio od Moca ubili su deda Zareta, zidara koji je pravio Kurjačkima kuću, a ja se sećam Dine, otac me vodi više da mu pravim društvo nego da mu pomažem oko razbacivanja stajskog đubreta po njivi, sretnemo Dinu koji se vraća praznim kolima, iznad nas milijardu vrana u nerazumljivom bučnom aeromitingu, a Dina će: "Majku im njinu, šta im je, da ne uzimu đubre s moje njive i ne odnosu sve kod Krilana!?" Bio mi je simpatičan, kao uostalom i moj stric S.O. zvani Koreja koji je postao oceubica i samoubica, ali to su već porodične stvari.
Najlakše je reći kako neki narod naginje kriminalu (čija je poslednja reč ubistvo, a naročito serijsko), a vidimo da ruku na bližnjeg dižu i dobri domaćini: dok kao dete čitaš prve romane, duševnog bolesnika i ubicu zamišljaš kao retku i strašnu izopačenost, a stvari stoje kao u dijalogu Bosančeta sa onim koji mu život darova: "Babo, šta su to idioti?" – "...Ljudi, ko i ja i ti!"