Polemika – Srđa, Vreme i drugi akteri:
Kratak prilog demistifikaciji

Oni koji sad sladostrasno cokću zato što nas je Viktor Ivančić uhvatio u "oceubistvu" dobrim delom ne bi postojali da ih "Vreme" nije afirmisalo, otvorilo im prostor da se iskažu i steknu poziciju, a neki i ugled u javnosti

Deo teksta kolege Viktora Ivančića ("Srđa i Vreme", originalno objavljen u "Novostima", nedeljniku srpske manjine u Hrvatskoj, a prenetom na mnogim portalima, kao i u prošlom broju "Vremena") u kome tvrdi da ovaj nedeljnik "redovito cipelari Srđu Popovića", tipičan je primer "kolumnističkog žanra" koji se, nažalost, svodi na prostu stvar: kad su slabi argumenti, tu su jake reči.

Uostalom, na taj deo njegovog teksta već mu je odgovorio Muharem Bazdulj, takođe u prošlom broju "Vremena." Bazdulj je u tekstu "Poetska pravda" napisao: "...očito je da se Viktor Ivančić trudi da prilagodi činjenice svojoj unaprijed stvorenoj slici svijeta. To što u ogromnom ‘biografskom’ intervjuu Tamari Nikčević, Vladeta Janković sasvim kratko, u negativnom kontekstu, pominje Srđu Popovića, Ivančiću je dovoljno da uspostavi kontinuitet u uređivačkoj politici između tog intervjua i mog teksta. Da bi to učinio prenebregava da se u samom intervjuu Jankovićeva sagovornica suprostavlja njegovom opisu Popovića, da ja u svom tekstu Jankovića citiram da bih rekao kako nema pravo (doslovno kažem da mu je ‘zaključak, naravno, besmislen’) te naposljetku to što je cijelo pominjanje Popovića unutar tog intervjua sasvim marginalno. To je otprilike kao kad bih ja rekao da je suština intervjua koji je Milo Đukanović dao – gle čuda – Tamari Nikčević i koji je objavljen – gle čuda – u Vremenu, u iznošenju Đukanovićevog mišljenja da je Viktor Ivančić ‘vodeći kolumnista nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika’ (vidi Vreme 1122, od 5. jula 2012)."

Ono što, po meni, zaslužuje reakciju nakon Ivančićevog odgovora Bazdulju na tekst "Hronika najavljene praznine" ( "Vreme" broj 1244, od 6. novembra 2014) jeste ocena kolumniste Ivančića da bez Srđe Popovića "Vreme" ne bi postojalo, a mi, eto tako, bezdušno cipelarimo pokojnika.

Dobro, napisao sam da o cipelarenju više nećemo, ali ovo o postojanju zaslužuje nekoliko rečenica, makar zato što ni sam Srđa Popović ne bi tako nešto nikad izgovorio, jer je znao da to nije tačno. Ali, taj argument, u spornom tekstu upotrebljen kao dokaz nezahvalnosti Vremena, ima dublji smisao u atrofiranoj masi srpske "građanštine" koja pomamno traga za izgubljenim identitetom te traži novog idola tamo gde ga neće naći, a još manje na mestu gde bi se mogao inkarnirati kao novi mesija posustale elite.

Vreme postoji već 25 godina i opstalo je zato što su generacije ljudi koji su radile u njemu bile spremne na samopregoran rad, odricanje i sopstveno promišljanje o profesiji i svetu oko nas. Neki put nasuprot uverenju jednog od osnivača nedeljnika i dugogodišnjeg većinskog vlasnika – Srđe Popovića.

Obrnuto, oni koji sad sladostrasno cokću zato što nas je Ivančić uhvatio u "oceubistvu" dobrim delom ne bi postojali da ih "Vreme" nije afirmisalo, otvorilo im prostor da se iskažu i steknu poziciju, a neki i ugled u javnosti.

Ono što Biljana Srbljanović u svojoj Fejsbuk objavi opisuje kao nekakvu moju pompeznu najavu obračuna, maltene novog cipelarenja Srđe Popovića, koju je "Peščanik" promptno preneo, služi samo podgrevanju niskih strasti. Nema, čini mi se, ničeg prirodnijeg od demistifikacije uverenja da postojimo zahvaljujući jednom čoveku, makar to bio Popović.

Tačno je da je bio jedan od trinestoro osnivača nedeljnika Vreme. Imao je čak i vodeću, pokretačku ulogu. Toliko je verovao u projekt da je bio spreman da uloži i sopstveni i tuđi novac u pokeratnje lista. Ali, koliko je bio entuzijastički osnivač toliko je bio apatičan i skeptičan vlasnik, koji je redakciju ostavio na vetrometini i čak je neki put izlagao rizicima, ne samo na poslovnom planu, sledeći svoj politički kredo.

Kad je već boravio u Sjedinjenim Američkim Državama, potpisao je peticiju koja se zalagala za vojnu intervenciju u Bosni, a pošto tamo titula srbijanskog advokata i borca za ljudska prava ne znači baš mnogo, potpisao se kao Srđa Popović, osnivač Vremena. Pet, šest hiljada kilometara razdaljine učini neki put da osećaji otupe, ali nije bilo potrebno puno mašte da se domisli kako se novinari i drugi zaposleni u Vremenu mogu osećati nakon tog potpisa u zemlji u kojoj je nacionalizam i nasilje uzelo toliko maha.

Osnivač i vlasnik nije se javljao da nas pita kako nam je, ali jeste da bi mu redovno slali akreditaciju na osnovu koje je, "dok se nije snašao", regulisao svoj boravak u SAD.

Negde u tom periodu, dok je verovao da mu je Amerika konačno boravište, vlasništvo je preneo na sina, ali povremeno, verovatno podstaknut čaršijskim pričama, poverovao je da nismo neke pare pokrali. Negde u vreme kada je, dragi Ivančiću, jugoslovenska čaršija počela da bruji o nekakvim stanovima i jahtama koje je rukovodstvo "Feral tribjuna" za sebe prigrabilo, poslao nam je dva mlada revizora, uglađeni momci, koji su nam češljali knjige skoro dve nedelje.

Vlasnik u liku oca i sina nikad nas nije udostojio da vidimo taj revizorski izveštaj, mada nam je to možda moglo pomoći da unapredimo poslovanje, ali upućeni u tu materiju tvrde da je zaključak revizora bio sadržan u šest reči – ovde nema šta da se ukrade!

I u drugim prilikama, kad bi se načulo da smo dobili nekakvu donaciju, pokazivao je, propitujući ljude u čiju lojalnost nije sumnjao, znake interesovanja za poslovanje Vremena i tu se otprilike, osim što je početkom devedestih pokušao da nas proda desničarskom izdavaču francuskog "Figaroa", završavala njegova briga o prosperitetu redakcije i briga o postojanju Vremena.

Ruku na srce, to s parama bilo je kilavo od početka. Podjednakim ulozima Vreme su pokrenuli Vuk Hamović i Srđa Popović. Vera da će Vreme biti čudo nad čudima, pa i u finansijskom smislu, pokazala se nerealnom. Vuk Hamović, čovek praktičnog uma, povukao se iz posla poklonivši svoj udeo zaposlenima u Vremenu, a udeo Popovića je nekakvom matematikom porastao na 51 odsto i to u trenutku kada je nedeljnik bio pred gašenjem.

Pošteno, spasao nas je događaj od 9. marta 1991. godine kada smo ne samo rasprodali sve što smo odštampali, nego smo dobili i reklamu koju nismo imali u početnom periodu sve zbog vere da "takvi genijalci, kao što smo mi, ne mogu da budu neuspešni".

Od tada se naše poslovanje može opisati kao "stabilno loše", ali održivo. Vlasnik je u nekom emotivnom intervjuu u trenutku bombardovanja Srbije rekao da je naše izlaženje tokom rata doživeo kao tužnu vest, kao da je čuo "da mu se kćerka prokurvala", što je, pokazaće se posle, bila neka vrsta predgovora za polemiku od avgusta do novembra 2002. godine kada su se makar tragovi nekakvog emotivnog i prijateljskog odnosa definitivno poništili.

Očekivao se razlaz. Nismo dugo čekali. Sredinom 2007. godine vlasnik je došao po svoje. Zaneti belosvetskim pričama, otac i sin odlučili su da Vreme pretvore u elektronski portal. To je budućnost, govorili su i bili spremni da nas, možda i nesvesni političke igre, pretvore u elektronske novine toliko zgodne za pritisak neke interesne grupe.

Tada smo došli da potvrde nekih prethodnih nagađanja. Skupštinom vlasnika udela, prelomnom za sudbinu Vremena, na predlog većinskog vlasnika, trebalo je da predsedava jedna nama draga osoba, gospođa vredna svakog poštovanja, ali je taj predlog propao zbog formalnih razloga. Ona nije bila evidentirana kao "akcionar". Ispostavilo se da je ona svojevremeno dala pare Srđi Popoviću da bi Vreme bilo pokrenuto, ali to je bilo evidentirano kao zbirni ulog na osnovu kog je on stekao 51 odsto. Ne znam koliko je takvih uloga bilo, ali znam da je bilo još ljudi koji su se javljali i tražili makar potvrdu da su pare uložili u Vreme o čemu u našim poslovnim knjigama nije postajala nikakva evidencija. Da su ti ulozi bili rasparčani, redakcija bi sa svojih, odnosno Hamovićevih 49 odsto, bila većinski vlasnik.

Epilog je poznat. Podigli smo kredit i isplatili koliko su Popovići tražili, izlazimo i dalje i svaki dan napredujemo u svakom pogledu. Postojimo, rekao bih, uprkos raznim pokušajima da nas nema u čemu ni Srđa Popović nije bio nevin. Ovo je samo mali prikaz za istoriju nastanka i opstanka Vremena a ako se zbilja naljutimo bićemo i opširniji.

Dragoljub Žarković