Zoom Tužni jok Južnom toku – Sirak među vihorima i šta će ostati od politike "i Evropa i Rusija" ako smo teglu sa zimnicom načeli još u oktobru Ako Aleksandar Vučić bude rekonstruisao kabinet, a verovatno hoće, ja bih mu savetovao da se Vulinu zahvali makar zbog ambicije da popunjava sve televizijsko vreme dok je "otac na službenom putu"

piše: Dragoljub Žarković

Vulin kao antibiotik: Na svakih osam sati, ali ne deluje

Računajući vikend i tri dana posete Izraelu, Aleksandar Vučić, osim izjavama, nije nas počastvovao nekim smatranjem, razmatranjem, teškom reči, zakletvom ili šta već izgovara puneći negativnim poenima listu "Istinomera", sajta koji političare drži za reč, odnosno meri odnos između obećanog i ostvarenog.

U taj prazan prostor, fudbalskim žargonom govoreći, klizećim startom utrčao je Aleksandar Vulin, omnipotetni ministar za sve, svašta i ništa, vrhunski tvorac teorija zavere protiv Vučića i "njegove porodice".

Evo kako ja nisam uspeo da se odbranim od te napasti. Setim se u nedelju da na "Pinku" ima "Teška reč", kad tamo Vulin i neki fudbaleri. Slušao minut, dva i video da lupetaju. Pritisnem ono crveno dugme na daljincu. U ponedeljak ujutro ustanem i uključim televizor da vidim vesti uz prvu kafu, ali kako je bio ugašen na "Pinku", to isto se uključi. Osam ujutro – kad tamo opet Vulin, samo promenio odelo, verovatno mu je Željko Mitrović jedno pozajmio iz fundusa i još mu raspremio krevet i od kuće doneo posteljinu da ovaj prespava u studiju kad već tamo mora da provede i povečerje i buđenje.

Poučen iskustvom, u utorak ujutro prvo promenim kanal, kad na RTS-u, opet oko osam, Aleksandar Vulin. On je, bre, kao antibiotik, uzima se na svakih osam sati, samo što od njega neće ništa da vas prođe. Biće vam još gore.

Ovaj put je obrazlagao, kao da je reč o Alajbegovoj slami, zašto neka dva miliona evra nije dao nevladinim organizacijama nego je rešio da ih uplati u fond za bolesnu decu, a mogao je, ako su mu već toliko jaka diskreciona prava, da ih uplati i samom sebi. Duševan čovek. Ali, nije valjda u ministarskoj moći da prekraja budžet po sopstvenom nahođenju, da zakonom određen rashod pretvara u prihod sopstvenoj popularnosti i da to još za naše pare telali po svim televizijama. Ovako ispade da on mnogo voli decu, a, kako se ponaša, rekao bih da je mogao i da ih pobije. Politička svojevoljnost simptom je poremećenog društva, a Vulinov primer samo je upečatljiviji od drugih primera, jer se ovaj zaneo, pomislio da je uhvatio Boga za bradu, da je došlo njegovih pet minuta, pa neće da sjaše kao ni onda kad je onomad sa sličnim žarom radio nešto slično za one druge.

Ako Vučić bude rekonstruisao kabinet, a verovatno hoće, ja bih mu savetovao da se Vulinu zahvali makar zbog ambicije da popunjava sve televizijsko vreme dok je "otac na službenom putu".

Loše slutnje: Od transverzale do slepog creva

Neko u redakciji primetio je da se Južni tok, kako danas stvari stoje, premetnuo u Tužni jok. Zgodna je to pošalica, ali tu ništa nije smešno. Otvaran više puta, sahranjen je odjednom. Putin je drugim rečima potvrdio biznis procenu Alekseja Milera – stvar je mrtva. Jedino još Dušan Bajatović gaji nadu da bi u velikom raspletu hladnoratovskog rata energentima i rutama transporta gasa, pre svega, moglo doći do nekog rešenja kojim Srbija ne bi bila potpuno zaobiđena.

Po informacijama, koje slute lošu budućnost, rezerve gasa u Banatskom Dvoru već se troše. To je, kako se to živopisno opisuje, kao u sirotinjskoj kući gde domaćica već u oktobru počne da otvara tegle sa zimnicom da bi prehranila porodicu.

Tome je posvećena tema ovog broja "Vremena", ali rasplet energetskog čvora bitno će uticati i na ekvidistancijalnu spoljnu politiku Srbije svedenu na banalni dualizam "I Evropa i Rusija". Ohrabreni su glasovi onih koji su tvrdili da nas Rusi varaju u svakom poslu i posebno u poslu oko energetske stabilnosti Srbije. Amerikanci možda pobeđuju, ali nije jasno kako ćemo napraviti zaokret ukoliko ta pobeda bude konačna i kako ćemo predajom energetskog sektora u bilo čije ruke obezbediti stabilnost. Slutim da duge zime tek dolaze i da će ta strategijska bitka u novom hladnom ratu ubrzati opredeljivanje Srbije koje će isključiti svaku vrstu nesvrstavanja pa i vojne neutralnosti.

Najavljena saslušanja: Neka se spremi...

Milan Beko se oporavio, a onaj zgodan pušač s crnogorskim naglaskom i greškom u rasporedu hromozoma, na čauri nađeni ženski tragovi DNK, pucač kome je spala kapuljača, dakle – amater, još nije uhvaćen.

Ministar policije Nebojša Stefanović zarad višeg cilja žrtvovao je ugled službe: već mu se zbog brzopletog insistiranja na diletantsvu čoveka koji je pokušao da ubije Beka podsmevaju kako ne može da uhvati jednog podrobno opisanog amatera koji je ostavio veliki broj materijalnih tragova.

Koji je to bio viši cilj, odnosno zašto je, ne samo u izjavama ministra policije, insistirano na tome da ovaj pokušaj ubistva ne liči na one sačekuše iz devedesetih godina kada su stradali mnogi ljudi iz sveta politike i biznisa, a najčešće oni koji su s obe noge bili i u politici i u biznisu?

Najprostiji odgovor, koji je nekako najteže razumeti, bio bi sadržan u iskazivanju želje ovih koji su sada na vlasti da se ne dovede u sumnju da država funkcioniše, da institucije rade svoj posao i, konačno, da nije na dnevnom redu preraspodela političke i poslovne moći.

Devedesete kojih se sa jezom sećamo, upravo su o tome svedočile, pa je dosta nezgrapno i pokušaj ubistva Milana Beka, posredstvom medija koji vide samo ono što im nadležni jave, okarakterisan kao lični obračun, maltene neka banalnost – od osvete ljubomornog muža do narudžbine nekog iz prapočetaka Bekove karijere.

Mediji koji su udarnički svedočili o amaterizmu počinioca i veri nadležnih da je njegovo hvatanje isto što i žednom da popije čašu vode, naglo su ućutali i ta tema je, posle enormne doze spinovanja, gurnuta pod tepih.

Ne bih ja voleo da se devedesete vrate ni u tragovima. Imamo loše kolektivno iskustvo s tim godinama koje nije sadržano samo u političko-mafijaškim obračunima, ali čini mi se da je činjenica da se, sa stasavanjem nove političke elite, pojavila i bitka za preraspodelu poslovne moći koja se institucionalno odvija užasno sporo sa stanovišta onih koji veruju da je sada došlo njihovih "pet minuta".

Ali, prošle nedelje potvrdila se još jedna banalnost: nije majka karala sina što se kockao, nego što se vadio. Tako je nekako i sa srpskom policijom.

Prvo su tvrdili da je na Milana Beka pucao neki amater, a sad očajnički dižu ulog u toj priči i privode na saslušanja ljude koji su ikad trgovali s Bekom, a onih koji nisu, u Srbiji, pa i dalje, gotovo da nema.

Pitanje je, međutim, zašto policija od toga pravi cirkus?

Recimo da je prirodno da se i taj trag sledi. Da je, na primer, pucano u vođu neke navijačke grupe, bili bi ispitani i saslušani članovi grupe, ali i protivničkih grupa. To spada u rutinske postupke policije.

Dođe lepo inspektor i postavi pitanja, ali nije još bilo kao u slučaju Beka da se saslušanja najavljuju, da se pred ulazom u zgradu policije montiraju od ranog jutra novinarske ekipe i da onda, po pravilu, procure informacije sa saslušanja.

Stanko Subotić odbio poligraf. Isto tako i Miroslav Mišković, s tim što je u njegovom slučaju pridodato još da je "bio vidno nervozan". Jok, nego će da bude srećan i opušten na saslušanju makar ono bilo u "svojstvu građanina".

Pretpostavljam da je saslušano još ljudi iz sveta biznisa, ali za neke se očigledno upriličava cirkuska predstava, a to ne biva bez nekog razloga.

Meni se čini da je spolja gledano razlog banalan: provlače se kroz blato ljudi čija imena imaju neku težinu i policija tako stvara utisak da ne radi amaterski, već, eto, ozbiljno se bavi onim što je u početku bilo okarakterisano kao amaterizam. Doktore Stefanoviću, vama je Danica Popović blaga kazna.