Ateisti – Ugrožena manjina:
Stradanje nevernika

Pruski kralj Fridrih Veliki u pismu upućenom Fransou Mari Arueu, poznatijem kao Volter, zaključuje da će religija ubrzo doživeti svoj krah. Godina je 1760. U odgovoru, Volter ide korak dalje. On kaže – kraj religije će nastupiti u roku od pedeset godina. Nekoliko vekova kasnije, ateisti tvrde da su ugrožena manjina u svetu prožetom religijom i pravilima koje ona nameće

U Izveštaju o slobodi misli za 2014. Međunarodne humanističke i etičke unije (MHEU), objavljenom u prvoj polovini decembra, naglašava se da većina zemalja ne poštuje prava ateista. Počev od zakona koji ograničavaju njihovo pravo da se venčaju, zaposle u javnoj službi, rade bilo koji državni posao ili odredbi koje kritiku religije ocenjuju kao kriminalnu delatnost. U nekim državama to čak ide toliko daleko da se deca oduzimaju roditeljima koji se izjasne kao ateisti. Prethodna, 2014. godina je u Izveštaju obeležena kao "godina u kojoj su državne vlasti i političke vođe nastupale protiv nereligioznih ljudi, samo zbog toga što oni nemaju religiozna uverenja, na način koji bi se uobičajeno okarakterisao kao govor mržnje ili društveni progon", a broj država u kojima su ateisti slobodni i ravnopravni sa drugim grupama je ocenjen kao veoma mali.

Početkom 2014, jedan mladić iz Avganistana postao je prva osoba u Velikoj Britaniji kojoj je dat azil na osnovu ateističkog uverenja. Naime, došavši u Britaniju kao šesnaestogodišnjak, on se, kako je pisala tamošnja štampa, "za vreme svog boravka u Engleskoj, postepeno okretao ateizmu". Tvrdio je potom da će, ukoliko se vrati u otadžbinu, biti progonjen jer se odrekao svoje vere. Imigracione službe prihvatile su ovaj argument.

Broj ateista je poslednjih godina u porastu. Oni čine 13 odsto svetske populacije, dok se 23 odsto deklariše kao nereligiozno. U periodu između 2005. i 2007, njihov broj u svetu je porastao za tri odsto. Ipak, istorija je pokazala da predviđanje o budućim religijskim kretanjima i trendovima na osi religioznost-ateizam nije baš zahvalna rabota. Širom planete, okupljaju se grupe udružene u svojim ateističkim uverenjima koje čak oponašaju pojedine religijske rituale i slave "život bez Boga".

U zapadnim zemljama, Velikoj Britaniji, širom američkih gradova, povremeno se zbivaju pravi reklamni okršaji između onih koji veruju i onih koji ne veruju u Boga. Na metro stanicama, autobusima, bilbordima po ulicama, stoji: "Ne veruješ u Boga? Join the club." Britanska humanistička asocijacila je 2009. u takvoj kampanji oblepila grad sa porukom: "Verovatno nema Boga. Sada prestani da se nerviraš i uživaj u životu." Dve nedelje kasnije, na 175 autobusa po ulicama Londona je pisalo: "Bog sigurno postoji", negde sa dodatkom: "Zato se pridruži Hrišćanskoj partiji i uživaj u životu", a negde, kao na onima koje je "bukirala" Ruska pravoslavna crkva: "Bog postoji, VERUJ. Ne brini i uživaj u životu".

Sudeći po pomenutom Izveštaju, broj nereligizonih u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) je u velikom porastu, iako je UK okarakterisana kao zemlja sa sistemskom diskriminacijom. SAD su ocenjene nešto bolje, na granici između sistemske diskriminacije i, uglavnom, poštovanja prava ateista. Većinom se kritikuje praksa da na svakom dolaru i u svakom sudu postoji ono čuveno "U Boga mi verujemo", jer to dovodi do zaključka, ma kako simbolično bilo, da je dobar Amerikanac onaj koji veruje u Boga, a da su oni koji ne veruju građani drugog reda. Drugim rečima, svako ima pravo da iskaže svoje ateističko uverenje u SAD, ali će mu to dobrano otežati šanse da se, recimo, uspešno bavi visokom politikom. Više od polovina građana SAD ne bi podržala predsedničkog kandidata koji se izjašnjava kao ateista, dok se nijedan od 535 članova Kongresa ne izjašnjava kao nereligiozan (svakako, ovde nije reč o otvorenoj državnoj diskriminaciji, već o društvenoj atmosferi i predrasudama).

Međutim, jasno je da je ova diskriminacija skoro pa sitnica kada se uporedi sa dešavanjima u državama Afrike i Azije.

I JAPANCIMA TREBA BOG: Na mapi sveta koju je iscrtala Međunarodna humanistička i etička unija, u skoro svim zemljama Azije vlada jaka diskriminacija i ozbiljno kršenje prava ateista, a slično je, uz nekoliko izuzetaka, i sa afričkim kontinentom. Ni Evropa ne deluje baš ohrabrujuće – na delu je ozbiljna i sistemska diskrminacija (koja se ovde karakteriše kao blaži, "bolji" oblik ugrožavanja prava ateista).

Čitava kampanja u zapadnim medijima je pokrenuta kada je sredinom 2014. Nigerijac Mubarak Bala zatvoren u psihijatrijsku bolnicu jer je izgubio veru u Boga. Nakon što ga je doktor pregledao i kazao da je sve u redu sa njim, porodica se obratila za drugo mišljenje. Sledeći doktor je zaključio da je ateizam jedan od simptoma promene ličnosti. "Najveći dokaz moje psihičke bolesti je bila blasfemija…. Doktor je kazao da svakome treba Bog, čak ga i u Japanu imaju", prepričao je kasnije svoje iskustvo Bala. On tvrdi da je zatvoren jer se njegov otac bavi politikom i stoga ne može sebi da dozvoli člana porodice koji nije musliman. Otac, međutim, objašnjava da nije bio problem njegovo odbijanje muslimanstva u četiri zida već da se, nakon što je mladić počeo da "tvituje" i iznosi svoje ateističke stavove u javnosti, uplašio za njegovu bezbednost i bezbednost cele porodice. Ma koji od njih dvojice govorio istinu, situacija je jednako zastrašujuća.

U pojedinima državama sveta ateisti su progonjeni zbog "otpadništva" i "blasfemije". U najgorem slučaju ljudi provode godine u zatvoru ili bivaju ubijeni. Prelazak u drugu veru ili napuštanje određene vere je u 19 država zakonski kažnjivo, a u 12 islamskih zemalja kazna može biti i smrtna presuda. Kako je "Vreme" već pisalo, Pakistan, na primer, ne predviđa smrtnu kaznu za "otpadništvo", ali njihov zakon o blasfemiji je uključuje, a on je vrlo "širok" u svojoj primeni. Uvreda verskih osećanja ili huljenje na sveto je zločin u 55 država, a u 39 će ljudi zbog toga završiti u zatvoru. U Saudijskoj Arabiji je ateizam izjednačen sa terorizmom, pa je tako protiv zakona pozivati se na ateizam u bilo kojoj formi.

Malezijski premijer je u maju označio humanizam, sekularizam i liberalizam kao izopačene pojave koje predstavljaju pretnju islamu i stoga pretnju državi.

Primera koji se navode u Izveštaj MHEU na više od pet stotina strana je mnogo, i uglavnom se bave diskriminacijom koju vrši državna vlast. U Maroku je usvajanje dece dozvoljeno jedino muslimanima, a vlast ima prava da proverava da li se usvojena deca odgajaju u islamskoj veri. U nekim državama, kao što je Brunej, "otpadnici" od islama gube starateljstvo nad decom i svu imovinu. Kada se pomenu Maldivi, verovatno većini ljudi padaju na pamet prizori iz turističkih reklama. Malo je onih koji znaju da po tamošnjem zakonu svaka javna izjava koja je protivna islamu može doneti kaznu od minimum dve pa do pet godina u zatvoru ili kućnom pritvoru, a svi građani ove zemlje moraju biti muslimani.

Što se tiče regiona, Bosna i Hercegovina i Hrvatska su veoma loše ocenjene, kao zemlje u kojima postoji ozbiljna diskriminacija. U BiH se ona ogleda u tesnoj povezanosti religijskog i etničkog identiteta, te su oni koji ne pripadaju dominantnoj religiji određene zajednice, bilo ateisti ili pripadnici druge religije, suočeni sa diskriminacijom. Crna Gora i Srbija su za jednu ocenu bolje okarakterisane, dok je Slovenija među retkim državama u kojim je situacija uglavnom zadovoljavajuća. Začuđujuće, ali kako je naglašeno i usled nedostatka informacija, Kosovo je opisano kao zemlja bez diskriminacije.

MI I ONI: Izveštaj o slobodi misli daje primere kršenja prava koje vrši država prema svima koji ne pripadaju vladajućoj većini – bili to ateisti, hrišćani, muslimani ili neka četvrta grupa. U Izveštaju se naglašava da diskriminacija prema onima koji nisu religiozni nije uzrokovana željom da se povrede ateisti, već da se podrži jedna određena religija, i to naglašavanje privilegija jednih na uštrb ostalih je najčešći oblik diskriminacije protiv ateista. "Kada države počnu da definišu građane po pripadnosti religijskoj grupi, diskriminacija je istog trenutka tu", kaže se između ostalog. Kada se jedna religija izdvoji kao posebna, onda njeni pripadnici dobijaju prednosti nedostupne ostalima – počev od obrazovanja, zaposlenja..., a društvene predrasude prema religijskom Drugom, u ovom slučaju ateistima, dobijaju na zamahu.

Ovaj izveštaj je važan jer prepoznaje ateiste kao ugroženu grupu. U njemu se ne tvrdi da su samo oni ugroženi u većini zemalja, već da su oni prečesto deo manjina koje su diskriminisane. Imajući u vidu da ateisti čine 13 odsto svetske populacije, što ih stavlja na treće mesto po brojnosti svih grupa u svetu koje se određuju prema religiji, neophodno je da se čuje i njihov glas, pogotovo ako je to glas onih koji stradaju.

Jelena Jorgačević