Trideset tri

"Gospodine, da li mogu da prođem do prozora? Hvala!", kaže mlađi muškarac starijem u gradskom prevozu. Mladić seda na stolicu i upire pogled u daljinu kroz crne naočare za sunce.

"Može, može, sine, sedi da ne praviš gužvu u autobusu", odgovara stariji muškarac. "Ne znam zašto je danas ovolika gužva. Pre neki dan, kad sam išao kod ćerke, bio je kolaps u saobraćaju zbog posete kineske delegacije, ne znam šta je danas." U pozadini dominira piskavi glas putnice koja komentariše kako je jedan poslanik rekao drugom da je "stoka jedna" i gospodin se nadovezuje: "Sve je to stoka, ti političari, samo kradu, i ovaj što je rekao ovom drugom da je stoka pokrao je zemlju od naroda, a ovi što su na vlasti kradu još više, od čijih para je kupljen butik predsednikove žene u Parizu, neće nama biti bolje..."

"Nisam raspoložen za razgovor, ako biste mogli da ne pričate", kratko kaže mladić. "Šta sam ti rekao, samo da sedneš i da ne praviš gužvu...", brani se stariji. "Dobro, u redu. Mnogo ste nervozni vi mladi!"

"Rekao sam ti nisam raspoložen za razgovor i da me ne daviš." Mladić sa crnim sunčanim naočarima je prestao da persira starijem gospodinu, vrti se u stolici i pomalo preteće okreće se ka saputniku u autobuskoj dvosedežnici. "Ne zanima me šta ti misliš o političarima, mnogo pričate vi penzioneri, i to je jedino što radite, pričate i pričate, i imate mišljenje o svemu i samo pričate i šetate se i trošite vaše penzije, pravite gužvu u prevozu, vidi koliko vas je (okreće se i gleda u druge starije ljude), i ja ne mogu da dođem na red u Domu zdravlja od vas penzionera, non-stop trčite po lekarima..." Mladić izgovara reči bez samoglasnika kao "nmg" i "nznmn".

"Ja sam zdrav, ne idem kod lekara", kaže penzioner. "O tome ti pričam, vi ste matori zdravi i ništa vam ne fali. Trošite vaše penzije i gledate državnu televiziju i šetate se i pričate kao navijeni, a ja stvarno nemam vremena da vas slušam. Moram da zaradim za život u ovoj lopovskoj zemlji u kojoj hvataju sitne kriminalce i prevarante dok velike puštaju na slobodu, a meni svakog meseca stižu računi koje ne mogu da platim. I niko ništa ne plaća, radim ceo dan i ne mogu da zatvorim konstrukciju u firmi. I za sve to krivi ste vi matori, ali šta vas briga za nas, imate vaše penzije i redovno plaćate račune", rezignirano će mladić.

"Ama, ja sam ti samo rekao..." "A ja sam ti rekao da nisam raspoložen za razgovor, trebalo je da ućutiš, a ti si nastavio da pričaš. Boli tebe, imao si Tita i komunističke plate, razbacivao si se, gradio vikendice, glasao za Miloševića i za ovu bagru na vlasti, i sad mi ti nešto pričaš. Pusti me na miru", kaže mladić i okrene glavu ka prozoru.

Penzioner-nazovi-pričalica ćuti. Društvo u autobusu gleda svoja posla, gospođa iz pozadine nastavlja da prepričava sadržaj tabloida. Putnici izlaze i ulaze.

"Izvini, mladiću, koliko imaš godina?", pita stariji gospodin posle nekog vremena. "Trideset tri", odgovara mladić. Opet stanka, putnici ulaze i izlaze. "A koliko je tebi godina?", pita mladić. "Osamdeset pet", odgovara penzioner. "Sad mi je jasno zašto se tako ponašaš", kaže mlađi putnik. "Iz tebe je progovorila muška sujeta, krivo ti je što su meni trideset tri godine, a ti si starac". "Osamdeset pete i nisu neke pozne godine", odgovara izazivački penzioner.

Tad sam se okrenula da ih bolje pogledam. Mladić izgleda starije za svoje godine, proćelav je i dežmekast, obučen je u sivi sportski komplet i iznošenu jaknu, i na prvi utisak je manje-više neprivlačan muškarac. Penzioner ima svetle i žive oči, visok je i držeći, nema problema sa viškom kilograma, ima veštačku vilicu koja škljoca, naftalinske pantalone i kaput od kvalitetnog materijala, čist je i opeglan, manje-više privlačan.

Vozili su se još jednu autobusku stanicu u miru, svaki u svojim mislima. "E, sad ćeš da vidiš na koga si naleteo", rekao je odlučno stariji gospodin mlađem i posegnuo za zadnji džep pantalona. Upiljila sam se čujem o čemu oni pričaju i da vidim šta će se pojaviti iz džepa. Penzioner je izvadio novčanik u kojem su, između ostalog, bile i fotografije. Rekoh sebi, porodična galerija sa unucima. Prevarila sam se. "Ovo sam ja sa trideset tri godine u Majamiju, sa moje leve strane je bivša manekenka Sendi, a sa moje desne je starleta ta-i-ta, a ovde sam..." Nazovi-mladić je poslušno gledao slike i ćutao, a potom počeo da se smejulji i da zagleda dedicu sa muškom "bravo, care" solidarnošću.

Videli su da ih posmatram. Poslala sam im lajk pre nego što sam izašla na svojoj stanici. Sad već nasmejani mladi putnik dobacio mi je dok sam izlazila iz autobusa: "Gospođo, nadam se da ste se dobro zabavili."

Bilo mi je krivo što nisam mogla da čujem epilog ove priče, ali mogu da zamislim šta je bilo posle. Stariji gospodin je otišao kući sav srećan što je usput podelio svetle trenutke iz svog života. Mlađi gospodin je shvatio šta mu se desilo tek kad je stigao kući. Dodatno je zamrzeo tipove iz bolje prošlosti i osetio se prevarenim. Ili je bilo sasvim drugačije, ko to zna. Obožavam duge vožnje gradskim prevozom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---