Prema pisanju "Novosti" 18. novembra 2014. na spisku koji je napravila Radna grupa Ministarstva privrede u koji su „Novosti" imale uvid stoji da će stečajni postupak biti pokrenut u građevinskim preduzećima „Partizanski put", „Valjevo put" i u užičkom „24. septembru". „Aviogeneks", u 11 firmi „Zorka holdinga", tu su zatim kompletna Elektronska industrija u Nišu, kruševačka „Zvezda", ranije nadaleko čuvena fabrika konfekcije; „Društvo za održavanje zgrada" koje je pre desetak godina izdvojeno iz „Železnica Srbije" „Partizanski put" koji je posle neuspele privatizacije, od strane Mila Đuraškovića i njegove „Nibens grupe" vraćen pod okrilje države, zatim PTT ugostiteljstvo, „Zastava auto delovi" iz Knića, „Aerodrom parking", „Klokot banja" iz Bujanovca, „Jugoslovenski leksikografski zavod" i „Birooprema omladinska knjiga" iz Beograda, „Poljoopskrba" iz Novog Sada, „Prvi maj standard" iz Babušnice, „Semenarna" Novi Sad, beogradski „Magros eksport-import", „Centar za strategijske studije", poljoprivredno preduzeće „Jermenovci"...

(Više: U stečaj ide 179 srpskih gubitaša, Novosti, 18. novembar 2014. )

PRILOG KULTURI SEĆANJA: Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa

***

To, u šta se naši upravljači očigledno slabo razumeju, nastajalo je dugo i mučno i uvek s pogledom na razvijeniji svet, na industriju, prosvetu i progres. Slobodan Antonić u jednom radu ("Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa", NSPM 2003) konstatuje da su u Srbiji do sada bila tri veća talasa modernizacije uglavnom prekinuta ratovima, a da je četvrti u toku, zaglibljen u nove ideološke magle.

Prvi talas modernizacije zbio se između 1880. i 1912. (najpre liberalno-kapitalistički pokušaj pomoću privlačenja stranog kapitala, povlasticama). Celokupnu industriju Srbije su 1881. godine sačinjavali: jedna vojna fabrika (to je ova koju bi fanovi Ace Vlahovića preorali), dve pivare, dve strugare, jedna barutana, jedna ciglana, jedna tvornica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala. Modernizaciju je vodila upravljačka elita, pošto privredne nije bilo. Usledila je faza "parlamentarno-demokratske" liberalno-kapitalističke modernizacije 1903–1912, i tokom tog perioda je tadašnja elita iskoristila tzv. carinski rat sa Austrougarskom (1906–1911) za podsticanje rasta domaće industrije koja se u tom periodu usedmostručila. I pored gubljenja austrougarskog tržišta, znatno je povećan izvoz – 37 odsto (1906–1910), a prihodi srpskog državnog budžeta su između 1904. i 1914. udvostručeni. A onda stižu ratovi (1912–1918).

Drugi veći talas modernizacije između 1929. i 1941. čini Stojadinovićev pokušaj industrijalizacije (konsolidovanje državne blagajne, ukidanje seljačkih dugova prema državi i politika javnih radova). U to vreme otvorena je nova rafinerija bakra u Boru (tada ocenjena kao "poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi"), kao i značajne rafinerije olova u Trepči. Počelo se i sa stvaranjem auto-industrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline "Zorka" u Šapcu... To je zaustavio rat 1941–1945.

Treći veliki talas modernizacije u Srbiji desio se između 1946. i 1979, koju su komunisti po dolasku na vlast započeli industrijalizacijom i elektrifikacijom i znatnim povećanjem ulaganja u industriju (sa pet odsto narodnog dohotka ulaganih u novu proizvodnju u Kraljevini, komunisti su ovaj procenat, u razdoblju 1947–9, podigli na 32 odsto). Tom poduhvatu doprineli su i pomoć SSSR u opremi i sirovinama, nemačke reparacije, Unrine isporuke lokomotiva i kamiona, a naročito držanje cene radne snage na minimumu, dodatno oporezivanje stanovništva (tzv. narodni zajmovi i besplatan rad stotina hiljada mladih). Od 1953. pa do 1964. godine Jugoslavija će zabeležiti "izuzetnih jedanaest godina razvoja", društveni proizvod će rasti po stopi od 8,0 odsto godišnje, industrijska proizvodnja po stopi od 12,4 odsto, a društveni proizvod zemlje će se povećati za 133 odsto. Samo između 1974. i 1977. u Jugoslaviji je zaposleno 850.000 ljudi, a u Srbiji je 1980. godine posao imalo 600.000 ljudi više nego 1974. godine.

Primenjena je filozofija da će pospešivanje potrošnje po zakonu tražnje razviti proizvodnju. Tada je stasala i većina naših liberala i od tada se beleže mnogobrojne neuspešne reforme. Bila je to, međutim, masovna potrošnja tuđeg novca. Znatna pomoć sa Zapada rastopila se u investicionoj i potrošačkoj rasipnosti 1974–1979.

A onda su, početkom osamdesetih, strane novčane slavine presahnule i Jugoslavija se suočila sa istinom. Nastupila je duboka ekonomska kriza: životni standard (1979–1984) pao je za 34 odsto (penzije čak za 40 odsto) i vratio se na nivo onoga iz sredine 60-ih, a društveni proizvod po stanovniku (1982–1987) pao je za 12 odsto. I inflacija je, sredinom 1985, dostigla stopu od 80 odsto, broj nezaposlenih je porastao na 800.000, a 1,8 miliona radnika praktično je postalo tehnološki višak...

Devedesete godine su se, što se Srbije tiče, pokazale kao još gore od osamdesetih. Raspad Jugoslavije i zajedničkog tržišta (1991–2), trgovinska izolacija Srbije od svih članica UN-a (1992–1996. i 1998–2000), vojno i materijalno potpomaganje Srba u Hrvatskoj i Bosni (1991–1995) i NATO-vsko bombardovanje Srbije (1999) sasvim su upropastili srpsku privredu i vratili je nekoliko decenija unazad. Industrijska proizvodnja pala je na trećinu, društveni proizvod se prepolovio, plate su pale na jednu osminu, a stvarna besposlica približila se stopi od 50 odsto. Inflacija je u jednom trenutku (1993) dostigla godišnju stopu od 35 hiljada milijardi odsto.

Posle oktobra 2000. proglašen je nov modernizacijski koncept uglavnom baziran na modelu MMF-a i Svetske banke. On je doveo do makroekonomske stabilnosti, ali i do velike razlike između uvoza i izvoza (devet milijardi dolara), do donatorskog sindroma. Ali, i pored novog zaduživanja i početka privatizacije, industrija nije rehabilitovana. Treba reći da dosadašnja vlada ističe (vladin sajt) da Zakon o privatizaciji, ekonomske reforme u privredi, programsko restrukturisanje velikih preduzeća, kao i započeto tržišno, proizvodno, tehnološko, organizaciono i kadrovsko restrukturisanje najveće efekte treba da daju upravo u oblasti industrije...

( VELIKA IŠČEKIVANJA: Srpska vlada – uputstvo za početnike, VREME br. 680. 15. JANUAR 2004. )