Nuspojave Slobodarska posla Uznapredovao je proces samoviktimizacije vladajuće klike, koja se uživela u pozu slabašne žrtve nekih moćnih, a zlih sila

piše: Teofil Pančić

Ovamo kobajagi ponestalo unutrašnje dinamike na političkoj sceni, a u blagovladajućem nam SNS-u malo, malo pa burna previranja i trvenja! Predsednik stranke i svega drugog u Srbiji, Vučić Aleksandar, periodično se suočava sa veoma ozbiljnim unutrašnjim pobunama i otkazivanjem poslušnosti od najbližih mu saradnika. Sve se to osililo i obahatilo, misli da može kako mu se hoće, nije Vučiću lako da ih drži u kakvom-takvom redu. A suština svih njihovih pobuna uvek je nekako ista: oni – buntovnici, vagabundi i anarhisti – insistiraju na tome da je on, Vučić, prvorazredna nacionalna dragocenost koju bi trebalo još bolje zaštititi od zlih jezika i nekako je još organizovanije obožavati, a on, skroman poput snaše, drži da ipak možda malo preteruju, i da će, do boljih vremena, nekako da pregura i sa ovoliko organizovanog obožavanja koliko trenutno ima. Evo, recimo, najnoviji slučaj: nekoliko vodećih naprednjaka zapelo pa zapelo da bi – u inat belosvetskim moćnicima i domaćim opozicionim elementima – trebalo čim pre organizovati "veličanstveni narodni miting podrške premijeru i njegovoj politici", a premijer se nećka, drži da sada ima i prečih poslova; nije, dakle, načelno protiv, samo mu se tajming ne sviđa... Živ nisam šta li će biti na tom njihovom glavnom odboru, centralnoj upravi, ili kako se već zove: hoće li prevagnuti uvek odmereni Vučić ili njegovi... hm... oponenti, oni koji drže da bi oni trebalo da samostalno odlučuju o modalitetima i količini javnog adoriranja Njegovog veličanstva, nesputani njegovom urođenom samozatajnošću koja im ne dâ da se sasvim razmahnu.

Sve ovo neizbežno zvuči kao šala-komika, ali prava tema ovog teksta je nešto prokleto ozbiljno. Ta zaista neviđena grupa ljudi koja je zasela na naše kičme i druge organe sve se češće i bestidnije koristi retoričkim strategijama koje su nešto mnogo gore i toksičnije od puke demagogije: one su već otvoreno izrugivanje sa elementarnim pravilima života u demokratskom društvu, a obaška i sa našim zdravim razumom i čulima opažanja. Ključan deo ove tehnike je autoviktimizacija vladajuće klike, koja se baš mašala uživela u pozu slabašne žrtve nekih moćnih, a zlih sila unutar i izvan društva, namernih da te sirote, dobre ljude sasvim zatru. Recimo, priča oko famoznog "incidenta" u kojem je učestvovao – pre ili kasnije će se otkriti do tančina kako – premijerov brat Andrej Vučić, okreće se protiv moćnih "sila haosa i bezumlja" (sastavljenih od jednog javnog službenika s faks mašinom, jedne političke stranke u rasulu, dva-tri sajta, dva niskotiražna lista, dvojice karikaturista i obojice preostalih kolumnista) koje bi da građaninu Vučić Andreju, pazite sad, "onemoguće slobodu kretanja"! Naravno, samo zato što ga mlogo mrzu jer je brat na Vučića... Ali ko i kako, zaboga, onemogućava ili pokušava da onemogući slobodu kretanja građaninu Vučiću?! Otkud u slobodu kretanja spada koškanje s policijom u kordonu tokom jedne visokorizične javne manifestacije? Zašto bi tamo nekom Vučić Andreju – licu društveno savršeno nerelevantnom i anonimnom: šta, da nije možda otkrio neku novu vakcinu, dobio nagradu za roman godine, oborio rekord u bacanju kladiva, dobio rekordan prinos mušmula, postao bas gitarista Goribora?! – uopšte ikada bilo omogućeno da se kreće unutar policijski zaštićenog područja kad bi mu, naprotiv, upravo to moralo biti strogo zabranjeno, kao i bilo kome od nas običnih građana, što je, uostalom i on? Šta bi se desilo bilo kome od nas koji nismo premijerova braća da smo hteli da milom-silom i u fazonu "znaš li ti bre ko sam ja" prođemo kroz policijski kordon?

Ili, primer drugi, onaj s početka. Zavapili SNS-ovci da sirotog i nezaštićenog Vučića napada kuso i repato, pa hoće da organizuju onaj The miting na kojem bi svaki svesni građanin mogao slobodno da pokaže koliko i na koje sve načine ga obožava. I šta sad? Nikom ništa, tog skupa će biti ako SNS tako odluči, ili ga neće biti – opet, ako SNS tako odluči. Megjutoa, već samo to što se tek poneko u javnosti drznuo da zucne da u tome ima nečega spornog bilo je dovoljno da im – nakon njegovih, ovaaaj, saradnika – i premijer lično (kod nove nacionalne ljubimice Jovane Jox. na Pinku) zapopuje i zavapi da neko, eto, "hoće da im zabrani javno okupljanje". A ko to, majke ti? Neke zle totalitarne čike i tete (svih šestoro) od kojih će odlučni i hrabri Vučić da odbrani demokratiju, a i Srbiju kao takvu. Pa neće, bre, niko da zabranjuje – sve i kad bi mogao, što je smešno i pomisliti – SNS-u pravo na okupljanje, nego se radi o elementarnim standardima na koje se moramo uporno podsećati da sasvim ne podivljamo: u normalnom svetu stranka koja je na vlasti naprosto ne organizuje javne skupove te vrste, uperene protiv svojih kritičara (ko god i kakvi god da su) izvan predizbornih kampanja! To se naprosto ne radi! To nije normalan demokratski proces nego ova ili ona forma kontramitinga ili organizovanog "događanja naroda".

Priznajem, pomalo mi je žao što sam potrošio kolumnu na ovako elementarne stvari. Ali šta raditi u društvu koje se stalno sapliće o isti kamen? Pa ništa, podsećati na osnovne standarde uvek iznova, utoliko upornije ukoliko to više nervira kliku koja najuspešnije parazitira na organizovanom neznanju, nehaju, zaboravu i hroničnom deficitu građanske hrabrosti.