Život na Kosovu – Političke krize i masovne migracije:
Nagoveštaji kosovskog proleća

Datum proglašenja nezavisnosti Kosova, 17. februar 2008. godine, mnogim Kosovarima bio je jedan od najsrećnijih dana. Ovogodišnja proslava, za razliku od prethodnih, bila je skromna i bleda. Dok se ranije slavilo sa nadom da će biti bolje, ove godine nije bilo mnogo razloga za radovanje. Na Kosovu nema napretka, ono je sve manje država kakvu su mnogi priželjkivali

Sedam godina posle proglašenja nezavisnosti, kosovsko društvo je podeljeno na one koji su prisvojili vlast i imaju ekonomsku moć, one koji protestuju i tu vlast kamenuju, na armiju nezadovoljnih koji beže sa Kosova i one koji su posmatrači svega što kvari imidž nove države. Kosovo je najsiromašnija zemlja u Evropi, ozbiljno degradirana moralno, duhovno, politički i ekonomski. Nezaposlenost je alarmantna, preko 50 odsto, korupcija, lopovluk, organizovani kriminal, loša zdravstvena zaštita i obrazovanje, neefikasnost sudstva, neodgovornost i nekažnjavanje političara koji loše upravljaju (osim par njih koji su u pritvoru, osuđeni ili u bekstvu) naneli su ozbiljnu štetu državi.

Mnogi građani ispoljavaju nezadovoljstvo i razočarenje, depresivni su i beznadežni. Izgubili su i ono malo nade da će doći do pozitivnih promena. Očekivali su da će ojačati politička nezavisnost države, da će uslediti ekonomski prosperitet koji će obezbediti posao, sigurnost, bolje uslove za normalan i srećan život. Malo je od toga ostvareno.

INSTITUCIJE BEZ SADRŽINE: Uz pomoć međunarodne zajednice formirane se institucije, ali u njima su na nedemokratski način instalirane interesne grupe, klanovi i militanti političkih partija, najviše iz ruralnih sredina. Uglavnom su to neodgovorni i nesposobni ljudi, bez političkog morala, i mafiozi koji su navodno zaslužni zbog borbe za slobodu i mir. Skloni su nepotizmu i korupciji, obogatili su se otimanjem, zloupotrebama, prevarama i manipulacijama u javnim nabavkama, praznim obećanjima i lažima. Politiku koriste za individualne i grupne interese, a ne u službi naroda. Bez njihove podrške male su šanse da neko obezbedi blagostanje za sebe i svoju porodicu. Oni su glavna prepreka što u institucijama, javnim preduzećima, agencijama, policiji, sudovima i medijama ima malo školovanih, profesionalno sposobnih, emancipovanih i pametnih ljudi.

Kosovo i njegovu realnost je priznalo preko 100 država sveta, ali još uvek nije član Ujedinjenih nacija. I dalje je najizolovanija zemlja Balkana i jedina država u regionu bez potpisanog Sporazuma o liberalizaciji viza. Od evropskih zemalja, Kosovari mogu putovati bez viza samo u Albaniju, Makedoniju, Crnu Goru i Tursku.

Iako je proteklih godina potvrđena evropska perspektiva Kosova, nema ozbiljnih pomaka u procesu evropskih integracija. Izuzimajući uspešno okončanje pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju između Kosova i Evropske unije i efikasno sprovođenje vanrednih parlamentarnih izbora sredinom prošle godine, dijalog između Prištine i Beograda i potpisani dogovor o pravosuđu, malo je toga postignuto čime bi se Kosovo ponosilo. Od 30 potpisanih sporazuma sa Srbijom ne primenjuju se ni tri, rekli su poslanici na zadnjoj sednici Skupštine Kosova. Za ovih sedam godina kosovske institucije nisu uspele da otklone opiranja pet članica EU (Grčke, Kipra, Španije, Rumunije i Slovačke) da priznaju nezavisnost nove države i da sa njima uspostave bilateralne odnose, što svakako stvara nejasnoće o evropskoj perspektivi Kosova.

Kosovo je posle vanrednih parlamentarnih izbora bilo u blokadi šest meseci. Političke partije i njihovi lideri nisu pokazali sposobnost da izađu iz institucionalne krize. Nisu mogli da konstituišu Skupštinu, izaberu njenog predsednika, formiraju Vladu i druge institucije, zbog čega se sada osećaju negativne posledice u svim oblastima društvenog života.

Na Kosovu ima velikih mogućnosti za investicije u oblasti poljoprivrede, energetike, vinogradarstva, turizma, obradi metala, ali najviše se investiralo u asfaliranje puteva. U odnosu na period pre 2008. godine strane investicije beleže pad, pre svega zbog političkih nejasnoća. Kosovska privreda je već duže vreme u kolapsu. Carina i Uprava prihoda su glavni izvori državne kase, ali značajno zaostaju u prikupljanju planiranih prihoda. Prema najnovijim podacima Svetske banke, procenat siromašnih na Kosovu je 29,7 odsto, a oko 10 odsto građana živi u ekstremnom siromaštvu sa manje od 2,5 dolara dnevno.

Tokom proteklih sedam godina loše se upravljalo i međunarodno renomiranim kompanijama, na primer u oblasti telekomunikacija (PTK), energetskog sistema (KEK), ništa konkretno nije urađeno ni po pitanju Metalurškog kombinata "Trepča", čiji se dugovi procenjuju oko 1,4 milijarde evra i gde proces privatizacije nije dao očekivane rezultate. Situacija oko Trepče je komplikovana i zbog pretenzija Srbije na "Trepču" i činjenice da su njeni pogoni i na severu Kosova, koju kontrolišu vlasti u Beogradu. Eksperti u Prištini procenjuju da srpske pretenzije nemaju zakonskih osnova jer se u Ahtisarijevom planu, po kome je proglašena nezavisnost Kosova, decidno navodi da bogatstvo Kosova ne pripada drugoj državi.

OSTAJTE OVDE: Predsednica Kosova Atifete Jahjaga ubeđuje svoje zemljake da ne odlaze u zemlje EU

ODLAZAK "LJUDSKOG KAPITALA": Kosovo ima veliki potencijal u mladima, između 65 i 70 odsto stanovništva je ispod 27 godina starosti. U situaciji kada nema ekonomskog razvoja, kada je velika stopa nezaposlenosti, socijalna situacija loša i građani gube poverenje u institucije vlasti, sasvim je normalna njihova želja da sreću i bolji život traže u nekoj od zemalja EU. Još uvek nema pouzdanih podataka koliko je ljudi napustilo Kosovo, ali se veruje da ih je u poslednje vreme migriralo preko 200.000. Samo prošle godine otišlo je 400 lekara. U poslednja dva meseca ilegalnim putevima ka evropskim državama je otišlo više od 50.000 ljudi među kojima je, prema podacima Ministarstva za obrazovanje, nauku i tehnologiju Kosova i 5130 učenika. Ova pojava ne zabrinjava samo vlasti u Prištini. Problemom masovne migracije kosovskih Albanaca okupirane su i zemlje EU, koje zahtevaju zaustavljanje velikog protoka migranata i najavljuju da će njihovih zahtevi za azil biti odbijeni, a migranti vraćeni. Kosovska vlada je zatečena nastalom situacijom i ne može da amortizuje nezadovoljstvo.

Migracija Kosovara je veoma kompleksno pitanje podstaknuto sa više faktora, i ne može se zaustaviti samo nekakvim ad hoc programima Vlade, niti parcijalnim ekonomskim i socijalnim programima. Pogotovo ne silom, policijom i ograničavanjem slobode kretanja.

Masovno vraćanje azilanata koji su ostavili svoje domove, porodice, prodali ono malo što su imali i krenuli po kiši i snegu ka Evropi, kao i veliki broj odbijenih zahteva za priznavanje statusa veterana Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK) i privilegije koje uz to idu (od ukupno 57.556 zahteva do sada je priznat status za oko 16.000), odbijanje Rektora prištinskog Univerziteta Ramadana Zejnulahua da mimo prijemnog ispita upiše preko 1000 studenata, članova porodica pripadnika OVK-a na fakultetima tog Univerziteta, mogu dovesti do unutrašnje polarizacije, stvoriti nove ozbiljne probleme i dodatno opteretiti celokupnu situaciju.

Lošem upravljanju Kosovom jednog dana će doći kraj, ovakvo stanje građani ne mogu podnositi večito. Biće sve više onih koji će učestvovati na već najavljenim protestima protiv korupcije, organizovanog kriminala, bezakonja i svega negativnog što uništava kosovsko društvo. Oni će zahtevati promene, funkcionalniju državu koja će biti u njihovom interesu, pravdu, demokratiju, slobodu, sigurnost, ekonomsko blagostanje i dostojanstven život. Pojedini poslanici i lideri političkih partija nagoveštavaju da može doći do "Kosovskog proleća", masovne eksplozije nezadovoljstva, što nije isključeno, ali to ne može suštinski promeniti nepodnošljivu političku atmosferu. Još manje je to moguće sa onima koji ne osećaju odgovornost, ne biraju sredstva da se brzo domognu hijerharhije vlasti i da bez ikakvih ličnih vrednosti grade političku karijeru radi ostvarivanja lične koristi i odbrane interesa klanova.

Na Kosovu je već 15 godina prisutna logika vlasti koja nije dala neke značajne rezultate ni u dijalogu sa Beogradom. Zato je potrebno promeniti mnogo toga i stvoriti novu realnost koja će eliminisati godinama nagomilavane probleme. Potrebno je izgraditi društvo sa novim ljudima koji će obezbediti funkcionalnost svih institucija, razvijati demokratske odnose, poštovati prava svih bez obzira na etničko poreklo. Uz to, mora se unaprediti ekonomija sa novim programima i stvoriti mogućnosti za zapošljavanje ljudi, poboljšati ruinirano sudstvo, zdravstvo, obrazovni sistem i povratiti izgubljeno poverenje građana. Jedino tako Kosovo se može pretvoriti u bolju zemlju za život, gde će ljudi imati budućnost.

Bashkim Hisari