Lisica i ždral Neugomonnyi prishelec Toliki su me znanci vrbovali da se i ja odam skijanju, panslavenstvu, jedrenju, turizmu, ćirilici, dijeti, šta je već kome bilo otkrovenje, a sad, kad me neko nagovara da sagorim na poslu, od čega bi koristi imala i zajednica i ja kao ugarak – meni ne odgovara

piše: Ljubomir Živkov

Ah, gde su dani kad sam se brinuo hoću li za naredni broj imati o čemu da pišem! Sad neki događaj neosetno sklizne u mutni sumrak uspomena, a da ga nisam naučno ni obradio. Evo, bio sam rad obznaniti šta mnim Šešeljevom poslednjem nestašluku i o biseru njegovog duha, ali mi se paljevina hrvatske zastave čini kao paljevina Rajhstaga, svi su istorijski događaji nalik jedan drugom, neće me valjda proći i volja da pišem o najvećem zavisniku od rada. Rođenom u našem gov. području, koji nadoknađuje decenije izgubljene i sad radi sve čega se dokopa, ne gleda je li u pitanju singer ili bagat šivaća mašina, noga sama traži onu pedalu, ruka pokreće zamajac, ibrišim na kalemu jedva čeka da se počne odmotavati u svrhu što pravilnijeg šava, šta to šije premijer, šije radnički kombinezon koji će biti umnožen u sedam miliona primeraka, ako i nemamo toliko zaposlenih neka se ovi koji rade redovno presvlače... Druge švalje nakon treće smene i nakon godina u šnajderaju odu na počinak, premijer cele bogovetne noći pokiva i oštri kosu jer je na kosačko-žetelački dvoboj izazvao drznika iz opozicije, hvalisao se (pred. vl.) da mu u kosidbi nije bilo ravnog ni među delijama, ni na Pravnom, ni među radikalima koji su ga odgajili, a koji su toliko puta pobeđivali i na Rajcu i na Dužijanci; sebe je prevazišao obustavivši snagom volje vlastiti metabolizam: ne treba mi mač ni sablja, o pasu mi, pod sakoom, vodir visi, u vodiru trave vlažne vlati, kosom ću da presečem Gordijev čvor, a vi, gospodo, ako vam je do mokrog čvora, samo izvolite!

Ovaj fiziološki podvig shvaćen je kao pravoslavni pandan derviškom probadanju vlastitih obraza u verskom transu i plesu: šef poslaničke grupe SNS-a suočio se sa vlastitom urološkom prosečnošću te se posuo pepelom, a preostalo mu je pepela i za druge narodne deputate koji su sitnospopstvenički mokrili kad se kome prohtelo, rab Božiji Zoran iz glave je izgovorio psalam koji prevazilazi i besmrtna laskanja neizlečivih slobinaca: "Zahvaliću se i vama gospodine Vučiću, jer danas, priznajem, izlazio sam nekoliko puta iz ove sale, svi su izlazili, a vi niste, gospodine Vučiću. Vi ste bili ovde. Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako. I time ste pokazali koliko verujete u ono što govorite, koliko verujete u jedan bolji Beograd, u evropski i svetski Beograd i jednu bolju Srbiju i koliko ste spremni za tu evropsku i svetsku Srbiju i da radite."

Mi smo pozorište u kome se igra Brehtova ne drama nego pesma: "Narod je proigrao poverenje vlade/I može ga povratiti samo udvostručenim radom". Navodim ovo po sećanju varljivom, ama ipak živom: "Ne bi li bilo bolje da vlada raspusti narod/I da izabere drugi?" Možda nam neki ministar još uvek kriomice veruje, njega radi možda ne moramo da dupliramo našu radnu normu, ali svakodnevno razočaravamo premijera. Nemamo svog Stahanova, ni Aliju Sirotanovića, stoga je premijer za udarništvo odredio sebe samog – dosad neviđeni spoj sovjetske propagande i kraljevske samodržačke narcisoidnosti.

Ali mu uzori nisu svi od juče, ugleda se na sve koji mu idu na ruku, od Svetog pisma do Osme sednice: mesijanstvo je već krasilo četvoricu naših vladara (Miloševića, Ćosića, Koštunicu, Tadića; Liliću i Milutinoviću svaka čast: ispali su izuzetno razboriti i suzdržani u isceljivanju narodnih rana i ispravljanju vekov. nepravdi). Novi se spasilac drži ne samo kao osoba predodređena, kadra, vlasna i rada da nas izbavi, predsednik Vlade bi da se žrtvuje te stalno merka nova poprišta na kojima bi zbog nas sviju stradao i stradao! Ne dirajte heroje, ne vređajte naše vojne pilote, niti se nadajte ostavci ili smeni mojih ministara, ako ste osvetoljubivi ili krvožedni – prospite moju krv, razapnite moje telo, smenite mene! Drugim rečima: učinite nemoguće, jurišajte na Nebo!

Jedino je Blagodatni oganj prepustio predsedniku Republike. Oko plamena koji nas je ogrejao na svetom putu iz Jerusalima u Moskvu okupilo se Sveto Trojstvo Države, Armije i Crkve, šef laičke države se sa uživancijom, svečan kako ga je Tvorac sozdao, uklopio u obred koji ne zna se ni verski li je, neznabožački li je: "Ognju Blagodatni, šapni mi, da samo Njegova svetost i ja čujemo, je li moja poseta Vatikanu na listi grehova smrtnih?" – "Pođi s mirom, sine roda svoga, a nad morem sinjim znak će biti, da nastaviš, jali da se vrneš…"

I tako, imamo starostu koji se napaja verom i Rusijom, i imamo moćnog velmožu koji, malo je reći, uživa u prozelitizmu (grč. proselitus – pridošlica, došljak): "Dajte mi dovoljno čvrst oslonac i dajte mi milon radnosposobnih Vučića, prevrnuću svet!"

Avaj, nemamo toliko samopregornika buktećih ognjem blagodatnim, pa premijer mora ličnim primerom da mic po mic stvara novu radničku klasu, ali ne kuva taj kao Tito sam sebi kafu na rešou (pored struga, u tobožnj. radioni na periferiji Belog dvora), niti poput Putina predvodi ždralove: rad je da nas vrati našim zemljoradničkim i šnajderskim korenima: sad šiiijmo, nek igla se blista u ruuci…