|
Bubanje i guglanje
|
 |
Nedavno sam u SAD imao neobično iskustvo. Bio sam prvi kupac u jednoj radnji, račun je bio 37 dolara i ja sam hteo da pomognem prodavačici dajući joj novčanicu od 50 i još sedam dolara pride. Kao što je običaj u Srbiji gde vas na kasi pitaju imate li sitan novac koji je, nekako, uvek problem. Ali kod američke prodavačice, devojke za koju me ne bi iznenadilo da je studentkinja ili je već diplomirala, nastala je prava panika. Konsultovala je kalkulator, računala na prste, živa muka ju je spopala dok joj nisam pomogao da razume da treba samo da mi vrati novčanicu od dvadeset dolara i sve je u redu. Da sam dao samo pedeseticu, kasa bi sve sama izračunala, još bolje da sam platio karticom.
Taj utisak nesnalaženja u jednostavnom računu ostavio je dosta snažan utisak na mene, očigledno, čim o njemu pišem. Kao i činjenica da se to dešava u zemlji koja, doduše, kuka na svoj obrazovni sistem a istovremeno ima najviše univerziteta na listi od sto najboljih na svetu. I superiorna je, tehnološki, društveno, industrijski.
Na ovu anegdotu dodatno me je podsetila prošlonedeljna izjava i blog šefa britanske školske ispitne komisije (Mark Dawe, www.ocr.org.uk). Usudio se da kaže da bi trebalo dozvoliti upotrebu Gugla na testovima. Nije mislio na Gugl konkretno već generički, a ideja je da treba dozvoliti đacima da tokom ispita koriste internet.
Argumenti su mu da se na časovima i tokom učenja današnji učenici i studenti ionako neprestano konsultuju sa internetom te da će isto raditi i na svom radnom mestu, pa škola treba da ih priprema za takav život, a ne za pamćenje suvišnih informacija. Mnogo je važnije, po njemu, razviti analitičnost i sposobnost za rešavanje problema umesto veštine bubanja. Podseća da se na testovima iz matematike, pogotovo onim težim, dozvoljava upotreba kalkulatora jer nije suština u tome ko bolje i brže računa (sem kada je to smisao ispita, recimo tablica množenja u nižim razredima osnovne škole), već ko bolje razume matematiku.
To bi, naravno, zahtevalo potpuno drugačiji pristup testiranju. Proveravalo bi se stvarno znanje umesto sposobnosti pamćenja. A đaci bi, pripremajući se za ispit, svejedno upamtili mnogo toga. Mnoge zadatke svakako ne bi mogli da urade u vremenu datom za testiranje ako bi se oslonili samo na internet. Rečnikom kompjutera, bolju ocenu bi dobio onaj ko ima više u "keš memoriji" te ne mora da gubi vreme tražeći svaki podatak na internetu.
Uostalom, razvoj tehnologije, posebno one nosive i minijaturne, vodi ka tome da će prisustvo interneta biti neizbežno. Profesori neće znati da li učenik ima najnoviji gadžet koji mu daje prednost u odnosu na ostale, pa je možda bolje svima dozvoliti da koriste šta god, a uspostaviti novi sistem testiranja i ocenjivanja i drugačije zadatke.
Neće ići lako, poručuje Mark Dejv, svestan da mnogi misle da je rano kukuriknuo. Samo zato što su spustili roletne i navukli zavese u nadi da će moći da spavaju do iza podneva.