VREME 1280, 16. jul 2015. / SVET
Religija i dug:
Bankari i njihovi gresi
Kod hrišćana, zabrane na kamatu važile su u vremenima kada su ljudi umirali od gladi i bili veoma siromašni. Za današnji svet biznisa takav je stav, kao i mnogi koji se direktno iz starog doba "primenuju" na novo – prevaziđen. Da li je zaraditi na nečijem dugu etičko pitanje ili je u toj sferi etika nepotrebna? Da li smo bliži odgovoru dok posmatramo fotografiju starca koji sedi ispred banke i plače dok ga čuvari odnose
Mnoštvo ljudi sedi na ivici ponora i pokušava da se zaštiti od bola, uzalud mašući rukama na sve strane dok po njima pada vatrena kiša. Oko vrata im vise torbe na kojima su porodični grbovi. Ovako Dante Aligijeri opisuje deo pakla u kojem su zelenaši. On ih "stavlja" u daleki, sedmi krug i samo ih još dva kruga dele od Lucifera. Po nekim tumačenjima Dante je u ovom viđenju bio pod jakim uticajem sholastičke misli i njenog odnosa prema kamati, dok drugi pišu da se u držanju velikog srednjovekovnog pesnika prema zelenašima jasno nazire stav koji su crkveni sabori imali po tom pitanju.
No, i ako ostavimo po strani umetničke vizije i njihova kasnija tumačenja, tokom vekova, stav velikih monoteističkih religija prema kamati bio je izrazito negativan. Tako je, na primer, na Trećem lateranskom saboru (1179) doneta odluka da oni koji ubiraju kamate ne smeju da se pričeste niti da budu sahranjeni po hrišćanskim običajima, naglašavajući da je taj zločin zabranjen i u Starom i u Novom zavetu (iako se danas pod zelenaštvom smatra uzimanje ogromnih kamata, u Bibliji se, i uopšte u ranijim periodima, pod njime smatralo ubiranje bilo kakvih kamata). U Bibliji, kao i u Kuranu, postoji više odlomaka koji se protive ovakvom načinu zarađivanja novca i karakterišu ga kao veliki greh.
"BOJ SE BOGA": U Starom zavetu na nekoliko mesta može se naći jasna zabrana kada je reč o kamati. Tako u Levitskom zakonu (25:35-37) stoji da ako "osiromaši brat tvoj (...) nemoj uzimati od njega kamate ni dobiti; nego se boj Boga, da bi poživeo brat tvoj uz tebe. Novaca nemoj mu davati na kamatu." Ova zabrana se ponavlja u više navrata, kako odnoseći se na pojedinca, tako i na narod. Verovatno da je najoštrije napisana po Jezekilju, glava 18, gde se kao pravednik opisuje onaj koji ne čini nasilje i preljubu, pruža milostinju i "ne daje na dobit" i taj će, prema Starom zavetu, doista živeti. S druge strane, ako neko ne bi činio sve ovo i ako bi "davao (...) na dobit, i uzimao pridavak; hoće li taj živeti? Neće živeti; učinio je sve te gadove, doista će poginuti, krv će njegova na njemu biti." Po ovome se vidi koliko se grešnim smatra uzimanje kamate.
Međutim, starozavetna zabrana je po nečemu posebna. Postoji stih (Ponovljeni zakon 23: 19-20) u kojem se kaže da se strancu može davati novac na dobit, dok se to ne sme raditi kada je reč o bratu. Drugim rečima, Jevreji nisu smeli da drugim Jevrejima uzimaju kamatu, ali jesu ostalima.
"GREŠNICI GREŠNICIMA DAJU U ZAJAM": Rano hrišćanstvo se jasno odredilo prema ovom vidu zarade, osuđujući ga i zabranjujući ga. Već je Prvi nikejski sabor (325. godina) zabranio sveštenstvu bilo kakvo učešće u zelenaškim poslovima, da bi se ova zabrana kasnije, kao što je već pomenuto, odnosila i na laike. Sabori i teolozi govorili su, u raznim prilikama, protiv onih koji traže kamatu (kao što je poznato, učenje Rimokatoličke i Pravoslavne crkve zasniva se kako na Bibliji tako i na odlukama Sabora, učenju svetih otaca...).
U Novom zavetu se ističe milostinja prema svima, a u opisu života pravednika stoji da treba da vole svoje neprijatelje, čine dobro i daju u zajam ne nadajući se ničemu. Ako čovek da, očekujući da će od toga zaraditi, to nije hrišćanski jer "i grešnici grešnicima daju u zajam da uzmu opet onoliko" (Luka 6:34-35). Opraštanje duga se pominje i simbolički kao izuzetno važan čin.
Kao dokaz da ipak kamata nije tako loša, pojedini protestantski ekonomisti navodili su parabolu o talantima (Matej, 25:14-30). Priča je verovatno poznata i onima koji baš ne provode dane čitajući Bibliju. Naime, ona poziva na budnost jer se nikada ne zna kada će nastupiti sudnji dan. Poređenje glasi – gospodar predaje svojim slugama talante dok je on na putu (jedan talant vredeo je otprilike onoliko koliko bi rimski radnik zaradio plata za 15 godina), jednom predaje pet, drugome dva, a trećem jedan talant; prva dvojica su radila i zaradila duplo, ovaj poslednji je zakopao gospodarevo blago u zemlju. Kada se vratio, gospodar je ovu dvojicu pohvalio, dok je trećeg izgrdio rekavši mu: "Trebalo je dakle moje srebro da daš trgovcima; i ja došavši uzeo bih svoje s dobitkom." Naravno, parabole se tumače kroz sferu duhovne stvarnosti, pa se tako talanti smatraju dobrima koje Bog daje ljudima: zdravlje, inteligencija, sposobnosti... te prema tome, ono dobro što im je Bog podario treba umnožiti, i pored strahova i rizika koje to ostvarenje sa sobom nosi, jer će ljudi odgovarati Bogu za ono što su učinili sa svojim darovima. Ipak, ima i onih glasova kao što je savremeni protestantski ekonomista Gari Nort, koji inače pripada jednom podosta fundamentalnom kalvinističkom pokretu. U mnogobrojnim radovima Nort naglašava ovaj odlomak kao dokaz prihvatanja kamate u Novom zavetu.
Protestantizam je, inače, doneo drugačije shvatanje po ovom pitanju. Nakon Reformacije i drugih promena koje su se tada dogodile u društvu, bogatstvo se širilo brzo, a na pravljenje profita se gledalo sa odobravanjem. Time je i kamata počela da biva posmatrana sa više prihvatanja. Takođe, vremenom je uloga Crkve u javnoj sferi slabila pa su se one sve više uzdržavale od mešanja, odnosno davanja smernica vernicima, kada je reč o domenu ekonomije (bilo to uzdržavanje voljno ili nevoljno).
"ČEKA IH RAT OD ALLAHA": Konačno, kada je reč o islamu, Kuran se vrlo direktno bavi onima koji zarađuju od dugova drugih. "Allah uništava kamatu" (Kur’an, prevod: Besim Korkut), a onaj koji se bavi kamatom je u istoj poziciji kao onaj koji je pod uticajem đavola. Pravi vernici se pozivaju da, ako su pravi, odustanu od kamate ili što je još ispravnije da poklone celi dug. A ako to ne učine, te uzmu kamatu "čeka ih rat od Allaha" (El Bekare 2: 275-279). U poslednjoj propovedi proroka Muhameda, naglašava se da je Alah zabranio zelenaštvo (svaku kamatu). Jedan islamski teolog napisao je da skoro i da nema čina koji je tako jako osuđen u Kuranu kao što je to zelenaštvo. A greši ne samo onaj koji taj dobitak pravi, već i onaj koji ga plaća.
A da li ima nečeg dobrog u kamati? I u Novom zavetu i u Kuranu nalaze se delovi koji daju odgovor na pitanje činjenja (ne)dozvoljenog. Tako u knjizi islama stoji da je u pojedinim stvarima veliki greh, ali i dobit za neke ljude, međutim, njihov je greh veći od njihove dobiti. A u Novom zavetu će apostol Pavle u poslanici Korinćanima kazati: "Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali sve ne ide na dobro" (10:23).
NOVO DOBA: U opravdanju kamate koje je nastupilo u novom veku, glavni argument religioznih hrišćana je glasio da su zabrane zarade od nečijeg duga važile u vremenima kada su ljudi umirali od gladi i bili isuviše siromašni. Za današnji svet biznisa, modernog poslovanja, takav je stav, kao i mnogi koji se direktno iz starog doba "primenuju" na novo, prevaziđen i nepotreban.
Ipak, ostaje pitanje – da li je zaraditi na nečijem dugu etičko pitanje ili je u toj sferi etika nepotrebna. Da li smo bliži odgovoru dok posmatramo fotografiju starca koji sedi ispred banke i plače dok ga čuvari odnose?
Jelena Jorgačević
Novembra 2014, u Londonu mitropolit Grčke pravoslavne crkve, Ignjatije, održao je predavanje na temu "Pravoslavna crkve Grčke i ekonomska kriza". Između ostalog, tada je kazao: "Prema procenama mnogih stručnjaka, mi se ne suočavamo samo sa ekonomskom krizom, već i sa humanitarnom, koja ime ozbiljne posledice po ljudske živote i društveno jedinstvo." Kritikovao je oštro sopstvenu crkvu, osvrnuo se i na dobre stvari koje je uradila za vreme krize, da bi završio sledećim rečima: "Verni hrišćani su pozvani ne samo da ‘prokažu’ dominaciju tržišta i društvenog zla već i da, pre svega, ispitaju sopstvene greške i propuste i postanu ujedinjeni u dobru i društvenom zajedništvu. Konačno, oni moraju da postanu kreativni, predlažući realne korake za izlazak iz krize i za duhovnu obnovu ljudske ličnosti (...) Ono što Crkva mora da uradi sada je da dalje naglašava, unutar javne sfere, prvenstvo slobode i ljudskog dostojanstva, kao univerzalnih i osnovnih činjenica ljudskog postojanja, koje su u direktnoj suprotnosti sa logikom tržišne dominacije i profita koja pretvara ljudsku ličnost u ekonomsku jedinicu za jednokratnu upotrebu."
foto: www.eugreek.com
|
