Slovenija:
U korak s Evropom

Ako je suditi po statistikama i privrednim rezultatima, Slovenija je tokom poslednjih nekoliko godina prestigla sve dosadašnje pridružene članice, a mogla bi da se nosi i sa nekim punopravnim članicama same Evropske unije

"Dobijem pismo iz Frankfurta na Majni od Ljube Mihajlovića. Upozorava me na odstupanje određenih srpskih preduzeća od politike bojkota Slovenije, pa kaže: 'Iz veoma pouzdanih izvora saznajem da je slovenačka privreda pred kolapsom i da im je proizvodnja u katastrofalnoj situaciji. Slovenački privrednici ocenjuju da će, ako se nastavi bojkot iz Srbije, njihova privreda vrlo brzo doći u bezizlaznu situaciju, što znači da ne treba popustiti dok se ne ispune uslovi koje postavlja SR Srbija."

To je dnevnička beleška nekadašnjeg člana Predsedništva SFRJ Borisava Jovića od 16. februara 1990. godine, objavljena u knjizi "Poslednji dani SFRJ".

Ako je još u ono doba citirano predvidjanje kolapsa iz slovenačke perspektive izgledalo smešno, onda nije teško pretpostaviti da je iz današnjeg ugla više nego groteskno. Umesto "kolapsa" koji su slovenačkoj privredi snovali Miloševićevi aparatčici, Slovenija je tokom poslednjih deset godina izvela važnu transformaciju, većina stanovnika živi u relativnom blagostanju i beleži stalni rast proizvodnje. Slovenija je postala pridruženi član Evropske unije i kao jedna od uspešnijih država u regionu uskoro može očekivati kraj pregovora o punopravnom članstvu u EU-u. Pored toga, članica je OUN-a od 22. maja 1992. godine, član je WTO-a, CEFTE-a i drugih važnih svetskih organizacija.

Politika koja je u Srbiji počela ekonomskim bojkotom Slovenije i slovenačke robe u medjuvremenu se i sama našla pod sankcijama medjunarodne zajednice. Deceniju kasnije ekonomisti iz Slovenije i Srbije uz velike napore obnavljaju pokidane veze i jedva pronalaze načine da sporadično obnove nekada značajnu saradnju, da bi cela stvar imala perspektivu i ubuduće.

PROMENE NABOLJE: Život gradjana Slovenije drastično je izmenjen tokom poslednjih nekoliko godina. Za većinu su promene značile život ide "nabolje". Parlamentarni sistem je uhodan, privreda se oslobodila spona politike i većim delom privatizovala, a stanovnici-potrošači naprosto su zasuti mnoštvom proizvoda i usluga, koji su do početka devedesetih bili mogući samo sa druge strane severne i zapadne granice.

Sfera proizvodnje je, medjutim, doživela velike promene. Mnogi privredni giganti, pre svega oni koji su zavisili od povezanosti jugoslovenskog tržišta (npr. TAM, Iskra) propali su, drugi su rasprodati, ili još tavore u vlasništvu države. Danas se više od dve trećine slovenačkih proizvoda plasira na tržište Evropske unije. S druge strane, Slovenija je u procesu pregovora sa EU-om morala progresivno da smanjuje carine i ostala ograničenja. Tako je carinska stopa za uvoz automobila, pokućstva i mnogih proizvoda široke potrošnje u ovom trenutku ravno 0 (i slovima: nula) odsto, a to znači potpuno otvaranje tržišta za medjunarodnu konkurenciju. Zato su police slovenačkih radnji krcate najraznovrsnijom stranom robom, čiji proizvodjači pokušavaju da nadmudre konkurenciju raznim poklonima ili posebnim sniženjima za iste artikle, što dovodi do euforije sve rasipnije kupce; činjenicu da većinu robe sada, na štetu domaće, proizvodi strana radna snaga primećuje samo nekolicina, pa i to uzgred.

Kraj samoupravljanja doneo je bitno smanjenje prava radnika. Umesto toga lansiran je sistem "socijalnog partnerstva" u kome država igra posredničku ulogu izmedju sindikata i organizovanih poslodavaca. Sindikati su se namnožili i nikli svuda – čak i u diplomatiji i policiji, iako je u tim službama "štrajk" zakonski ograničen. Ali, moguć. Tako sistem za sada dobro funkcioniše, uprkos stalnom varničenju izmedju pojedinih granskih sindikata i vlade. Ekonomisti upozoravaju da su plate radnika još uvek previsoke, što smanjuje konkurentnost slovenačke privrede na svetskom tržištu kapitala, sa čime se svakako ne bi složio najniži sloj radnika koji jedva sastavlja kraj sa krajem sa 500 ili 600 nemačkih maraka mesečno. Ovakve plate, koje za jugoslovenske prilike izgledaju bajno, jedva mogu da pokriju gotovo već "evropski" visoke cene struje, komunalija, telefona, TV pretplate, benzina, prehrambenih artikala i brojnih drugih neophodnih roba i usluga.

TAJNA "PRIVATIZACIJSKE RUPE": Ako je suditi po statistikama i privrednim rezultatima, Slovenija je tokom poslednjih nekoliko godina prestigla sve dosadašnje pridružene članice, a mogla bi da se nosi i sa nekim punopravnim članicama same Evropske unije. Tako već danas zadovoljava stroge evropske kriterijume za ulazak u Monetarnu uniju. Država je još uvek dobar platiša, jer budžetskog deficita praktično i nema, što je prema najnovijim podacima Evropske komisije bolji rezultat nego u svim članicama Unije. Slično je i sa podacima o javnom dugu. Slovenački javni dug iznosi samo 24,6 odsto bruto društvenog proizvoda, što je još uvek ispod granice od 60 odsto dozvoljenog duga, prema kriterijumima EU-a. Isto važi i za stopu inflacije, koja je u pridruženim članicama Evropske unije kao što su Poljska, Madjarska, Češka, Slovačka, Rumunija i Bugarska u proseku oko 30 odsto, dok je u Sloveniji inflacija samo osam do devet odsto godišnje.

Proces privatizacije pokrenut je u Sloveniji još 1992. godine. Zakon o privatizaciji preduzeća predvidjao je tri različita rešenja u zavisnosti od toga da li se radilo o malim, srednjim ili velikim firmama. Imovinu svakog društvenog preduzeća procenjivale su nezavisne agencije, a rukovodstva (preduzeća) bila su dužna da u predvidjenom zakonskom roku izaberu tip privatizacije. Potom su na adrese punoletnih gradjana Slovenije stigli koverti sa sertifikatima. U zavisnosti od godine rodjenja gradjana/primaoca, sertifikati su nominalno vredeli od 2000 do 4000 nemačkih maraka. Gradjanima je ostavljeno na volju da izaberu u koje će preduzeće (koje je objavilo privatizaciju) uložiti svoj sertifikat.

Većina manjih preduzeća dobila je pretežno unutrašnje vlasnike, dok nekoliko većih sistema ima većinu medju raštrkanim manjim vlasnicima. Tu su nastali i prvi problemi. Neki su imali više, a neki manje sreće. Kada su bile u pitanju probitačnije firme (Lek, Krka, Kolinska...) mnogi vlasnici sertifikata nisu ni uspeli da ih ulože, pošto je dozvoljena kvota relativno brzo popunjena. Vrednost nekih deonica u medjuvremenu je realno porasla dva i više puta. Dodatan problem iskrsao je tik pred kraj procesa privatizacije, kada je postalo jasno da oni koji su uložili sertifikate u investiciona preduzeća a ne neposredno u firme imaju više vaučera nego što ima šta da se privatizuje. Tada je otkriveno da je "privatizacijska rupa" teža nego što se očekivalo i da iznosi oko 185 milijardi tolara, što ni do danas nije rešeno.

POVOLJNA STATISTIKA: Kratka statistička slika Slovenije ipak dokazuje relativno zdravu sliku privrede u tranziciji. Cena potrošačke korpe je oko 430 DM, što iznosi 39 odsto neto plate. Prosečna plata prema podacima Statističkog zavoda Slovenije je oko 1100 DM neto, dok BDP po stanovniku dostiže skoro neverovatnih 10.078 dolara, što je skoro dva puta više od inače visokog standarda u "konkurentskoj" Češkoj. Za stanovnike Slovenije važno je i da je bruto društveni proizvod (BDP) prošle godine konačno dostigao nivo iz "doba Ante Markovića" 1990. godine, poslednje godine normalnog života SFRJ.

Odmah posle osamostaljenja Slovenije počela je depresija tokom koje je indeks produkcije pao na 82,1 odsto u 1992. godini (ako kao polazište sa 100 odsto uzmemo 1989. godinu). Privatan sektor privrede u Sloveniji je još nedovoljno razvijen, ali ipak proizvodi oko 55 odsto GDP-a i zapošljava 50 odsto radne snage. Sve u svemu, privredni rast je konstantan i kreće se oko 4,9 do 5,5 odsto, dok je i porast nezaposlenosti zaustavljen i, prema podacima Statističkog zavoda Slovenije, iznosi oko 12,2 odsto.

Nešto je lošija slika na području stranih investicija. Zbog visokih cena radne snage, malog tržišta i komplikovanih procedura transfera profita (preko "skrbniških računa") strani investitori nisu baš krenuli u tako velikom broju (kao što se očekivalo) da direktno investiraju u Sloveniji. Otuda je udeo stranih investicija u domaćem bruto proizvodu u Sloveniji za oko jedan odsto manji nego u nekim istočnoevropskim državama, gde dostiže i do tri odsto. Do sada je u Sloveniji uloženo za oko 2,7 milijardi dolara stranih investicija. I Slovenija sve više investira u inostranstvo pre svega u područje bivše Jugoslavije. Do sada je za poslove u inostranstvu investirano oko 600 miliona američkih dolara.

Ono što u Evropi naročito cene i što zvaničnu Ljubljanu dovodi u sam vrh evropskih standarda jeste relativno niska korupcija. Prema podacima nadležnih medjunarodnih organizacija indeks korupcije u Sloveniji iznosi šest, što je lošije od Danske koja ima indeks deset (to je brojka koja označava najmanju korupciju), Finske (9,8) i još nekih država, ali bolje od Belgije (5,3), Madjarske (5,2), Grčke (4,9), Italije (4,7), Češke (4,6) i Poljske (4,2.).

Stoga evropske institucije poslednjih godina naročito hvale slovenačko antimonopolsko zakonodavstvo, školstvo i uspešnu reformu penzijskog sistema, a kritikuju zaostatke u pravosudju (36.477 nerešenih slučajeva), suptilne metode ograničavanja stranih investicija (prošle godine je bilo samo 78 miliona eura investicija), sporu likvidaciju fri-šopova na graničnim prelazima (biće zatvoreni do 31. maja ove godine)...

Sve ukupno, ovdašnju privredu prema svim prognozama i u 2001. godini očekuje privredni rast. Ništa, dakle, od najavljenog kolapsa. Stara je izreka – ako već ne možeš da pobediš, onda, zna se, nema boljeg nego da im se pridružiš. Stara nomenklatura u Srbiji čitavu deceniju je ignorisala Sloveniju samo zato da bi održala svoju viziju tudjeg kolapsa. Istina je da u rečenoj nameri pridruživanja ostalim evropskim državama nema mnogo prilika za velike i herojske poduhvate, ali je zato svakodnevni život običnih gradjana podnošljiviji. Kako pokazuje primer Slovenije, lakoća postojanja bila je mnogo mudriji izbor od nepodnošljivog junaštva.

Svetlana Vasović-Mekina