Na odjavnim špicama svakog dokumentarnog filma koji smo Filip Švarm i ja napravili, među zahvalnicama ispisano je ime Jovana Dulovića. Bez obzira na to da li je Joca imao neke konkretne zasluge za taj film ili ne. On nam je uvek bio prva publika.

Počelo je pre deset godina kad smo radili svoj prvi film – trodelni serijal "Jedinica". Joca bi dolazio u našu malu montažu na četvrtom spratu zgrade u Mišarskoj u kojoj je tada bila redakcija "Vremena". Radoznao, kakav je uvek bio, ulazio je u sobu i pogledom pitao da li ima šta da se gleda.

Jednom sam u montaži bio sam. Verovatno je bio utorak pa je Filip bio zauzet prelomom novog broja. Ja sam bio veoma zadovoljan kako sam izmontirao scenu koristeći zastrašujuće snimke paravojne formacije Škorpioni na kojim se vidi brutalna egzekucija šestorice Bošnjaka negde ispod Jahorine, neposredno posle pada Srebrenice u julu 1995. Kada su se deset godina posle zločina ti snimci pojavili u javnosti zahvaljujući Fondu za humanitarno pravo, i mi smo odlučili da ih stavimo u film jer su Škorpini (pored Arkanove vojske, Crvenih beretki i drugih) bili jedinica koju je osnovala tadašnja Državna bezbednost. Pozvao sam Jocu da pogleda. Seo je i netremice odgledao tih dva, tri minuta. Nije ni reč progovorio. Zahvaljujući Filipovom dramatičnom tekstu, emotivnoj muzici i još nekolikim montažnim zahvatima, scena koju je cela Srbija videla samo koji mesec pre toga bila je još strašnija i jezivija. Kao i svaki filmadžija koji prikazuje svoje delo publici, krajem oka sam posmatrao Jocine reakcije. Razrogačene oči, usta poluotvorena, brada mu se tresla. Uskoro su i ruke počele da mu se tresu. Činilo se da će da zaplače, a u očima mu se video bes koji je jedva uspevao da kontroliše. Iznenadila me je njegova emotivna reakcija. Izgledalo mi je da sam baš preterao. A onda je moja zbunjenost prerasla u brigu – Joci je moglo da pozli.

Ćutali smo kad sam zaustavio projekciju. Izašli smo na terasu da zapalimo cigaretu. Ruke su mu drhtale pa sam mu ja pridržao upaljač. "Znaš li šta bih im ja sada radio?", konačno je progovorio. Vikao, tačnije. "Kad sam počeo da radim u ’Ekspresu’, početkom sedamdesetih, jednog jutra se dogodila saobraćajna nesreća u Makedonskoj, tačno ispred ulaza u ’Politiku’. Trolejbus je udario devojku", nastavio je tresući se celim telom. "Devojka leži u krvi na pešačkom prelazu i odmah se tu stvorila gomila ljudi. Jedni viču da se zove milicija, drugi Hitna pomoć, treći se nagnuli nad nesrećnom devojkom. Dođe Hitna, odveze je, dođu i milicionari i počnu da sastavljaju zapisnik. Pitaju ima li svedoka. Odjednom su se svi razbežali i ja sam ostao sam sa milicionarima. Shvataš? Svi oni koji su do maločas raspravljali šta je bilo i šta treba, svi su pobegli!" Onako krupan, visok i narogušen, Joca je počeo da mi se unosi u lice, kao da sam ja, lično, jedna od tih kukavica ispred zgrade "Politike". "Zašto mi sve ovo priča?", pomislio sam, a nisam imao hrabrosti da pitam. "I sad ti meni reci, jel’ trebalo i ja da pobegnem, a? Šta je trebalo da uradim? Da i ja kažem da nisam ništa video? Jel’ tako trebalo?" Njegove oči su me, bukvalno, streljale, a ja nisam smeo da sklonim pogled sa njih. "Nije…", jedva sam uspeo da izustim, skoro jedva čujno. "E, vidiš, e zato! Zato sam ja svedočio u Hagu!"

Radoslav Ćebić