Portret savremenika – Milorad Vučelić >

Čovek za ova vremena

Nema te oblasti "društvenog života", dominantne u određenom trenutku, ako se računa od ‘68. pa naovamo, a da Milorad Vučelić u njoj nije učestvovao ili je makar "omirisao". I uvek u stvaralačkom, dinamičnom konfliktu sa svetom oko sebe, istovremeno debelo zahvatajući iz njega. Ako je na redu revolucija – onda revolucija, ako je to kultura – onda kultura, ako je rat – onda rat

Ima tako nekih "junaka", uglavnom u knjigama, koji nošeni raznim strastima, a najviše onom za novcem, postanu i džinovi, i despoti, i stubovi društvenog i državnog sistema, i mislioci, i pesnici, a onaj koji bude najveštiji s novcem postane heroj. Ili makar izbegne zakon.

Otprilike takvu ulogu, po ko zna koji put, ovde bi mogao poneti Milorad Vučelić, čovek iz nasleđa Miloševićevog vremena. Vaskrsao je ponovo, jednoglasnom odlukom i kao jedini kandidat, a da ironija bude veća, na mesto predsednika Jugoslovenskog sportskog društva "Partizan".

ZAŠTO KAŽEŠ SPORT, A MISLIŠ POLITIKA: Emotivno, sa suzama u očima i drhtavim glasom, na primopredaji se učtivo oprostio od dosadašnjeg predsednika Duška Vujoševića i nagovestio teško vreme: "Danas se protiv Partizana vodi kampanja kakva se ne pamti, bez presedana, do sada neviđena." Pesnički nadahnut, citirao je Džonija Štulića, parafrazirao Branka Miljkovića: "Ubi nas prevelika ljubav prema Partizanu." Nije obećao čarobni štapić, ali jeste strpljivo unapređivanje. "U SD je nemaština, država se izmakla", rekao je.

Sve je to izgledalo u redu, osim što su baš svi znali da na to mesto nije došao tek tako, niti je došao sam. Pitaju se samo čemu će sada poslužiti kada i vrapci na grani znaju da su dva najveća srpska kluba, Partizan i Crvena zvezda, u milosti jedne, vladajuće, stranke, a kako reče jedan novinar, "bio bih slobodan da kažem i jednog čoveka". Potpuna kontrola nad ta dva kluba značila bi i potpunu kontrolu novca, koji je u fudbalu u Srbiji i dalje potpuno van kontrole.

Ima tu i političkih razloga, reinkarnacije što radikala što socijalista, a Vučelić jeste deo baš tih, nelustriranih, političara. Analitičari zato s pravom očekuju njegovo lansiranje sa mesta predsednika "Partizana" direktno u sferu politike. A šta će za to vreme ostati od Partizana, da li će i on biti lansiran, ili, koliko i od koga kontrolisan, a koliko ponižen i uništen, odgovor i nagađanja neka ostanu onima koji se u to razumeju.

Vidljivo, iz protivničkog tabora redovno se odapinju strele, pa je tako još pre koji mesec u jeku verbalnih napada između Zvezde i Partizana, trener crveno-belih, čvrsto stojeći "kao svoj na svome", ledeno pitao novinare: "Kako ste rekli da se preziva? Vučelić? Ne poznajem gospodina i ne znam koliko se on uopšte razume u fudbal."

Na sajtu Partizan.net očaj i bes, što zbog uzastopnih poraza, što zbog loše uprave, sabotera, ukinutog finansiranja, uzusa svake vrste, pa je još pre zvaničnog izbora Vučelića za predsednika onako pravo navijački objavljeno: "Od danas pa sve dok je ova govnjiva SNS uprava u Partizanu, na sajtu neće biti sportskih novosti vezanih za fudbal. Sve usmeravamo ka borbi protiv bagre koja ‘po naređenju’ uništava Partizan, a sledeće što će uraditi je da sklone Vujoševića sa mesta predsednika JSD i postave Vučelića. Ej bre, Milorad Vučelić da bude "PREDSEDNIK JSD PARTIZAN". Bože, ima li te!"

DISIDENT I DIREKTOR: Nema te oblasti "društvenog života", dominantne u određenom trenutku, ako se računa od ‘68. pa naovamo, a da Vučelić u njoj nije učestvovao ili je makar "omirisao". I uvek u stvaralačkom, dinamičnom konfliktu sa svetom oko sebe, istovremeno debelo zahvatajući iz njega. Ako je na redu revolucija – onda revolucija, ako je to kultura – onda kultura, ako je rat – onda rat.

"Ambiciozan, vredan i vešt u raznim zanatima od kojih prijateljstvo nije najmanje važan", opisao je Miloš Vasić Vučelića pre deset godina u "Vremenu". "Obdaren preciznim čulima za dve glavne stvari – odakle vetar duva i koliko ima sati – taj šarmantni, glasni i obrazovani momak bio je istomišljenik po zanimanju: sa še’setosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i uopšte sa celokupnom političkom faunom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu."

Kako je stasao u mladića tako se i učlanio u SKJ ‘67. godine, ali odmah potom izbili su šezdesetosmaški neredi kojima je pristupio, kažu aktivno se boreći protiv tadašnje vlasti. Nuto, uskoro je bio postavljen za zamenika glavnog urednika "Studenta" i pisao u "Vidicima", pa čas branio čas napadao vlast da bi ‘72. bio osuđen zbog povrede ugleda predsednika SFRJ na dve godine uslovno. Ostao je bez prava da piše, kako se vajkao, i postao "disident". Studirao je i diplomirao prava u Beogradu. Brzopoteznog razmišljanja, važio je uvek za jednog od najboljih hvatača vetrova. Branio je i napadao iste osobe, a da vetar još nije ni zaduvao. Kao urednik "Književne reči" tražio je hapšenje pisca Gojka Đoga, pa onda njegovo oslobađanje, na kraju i odlikovanje za knjigu "Vunena vremena". Od jugoslovenstva iz mlađih dana, kasnije, osamdesetih, približio se "ocu nacije" u poznatim šetnjama po Dedinju što je, upućeni tvrde, predstavljalo privilegiju za izabranike Ćosićeve i dobru preporuku za srpsku političku i intelektualnu orbitu. Kasnije se angažovao da ga politički likvidira.

Gotovo punih osam godina, od 1977. do 1985, bio je sekretar i urednik pozorišnog programa u SKC u, baš u vreme "sjajnih godina ove kuće". Činjenica, učestvovao je u stvaranju mnogih antologijskih projekata za to vreme, Golubnjača, Tren II, Misa u a-molu... Zbog pružanja ključne "logističke podrške" u ovim projektima, u dva navrata je bio partijski kažnjavan. Nije poznato i kako. Bilo je to vreme velikih, kako hroničari kažu, "sudbinskih neoavangardnih pozorišnih nemira". U prelomnoj 1977, u SKC u je održan i legendarni koncert Pankrta. Bio je to prvi pank koncert u Beogradu, toliko prvi da je publika za vreme svirke sedela na stolicama. Pankrtima je tada inače bio zabranjen nastup u Sloveniji, a "ceo" Beograd je, kažu, želeo na koncert. Logističku podršku za koncert dao je Milorad Vučelić, a UDBA na kraju sve to dozvolila.

Od 1987. do 1990. bio je umetnički direktor Zvezdara teatra, neko reče tada pozorišne mašine za reviziju istorije, a naredne dve godine i upravnik tog pozorišta. U "Književnoj reči" bio je urednik društvene hronike. U NIN u urednik kulturne rubrike. I umetnički direktor Budva grad teatra 1990. godine. Mnogo upravljačkih funkcija u vreme buđenja nacionalne svesti, mnogo državnih projekata, mnogo plata i mnogo lestvica naviše.

Oni koji su ga sretali u to vreme opisuju ga kao čupavog i glasnog, u farmerkama i vijetnamci, sa američkom vojničkom torbicom o ramenu. Ili, kao prototip savremenog komunističkog intelektualca: malo šezdesetosmaške biografije, malo podrške konceptualnoj umetnosti, članstvo u Partiji, montgomeri mantil, poznavanje kafana, erotske i druge veze širom jugoslovenskog kulturnog prostora. Tvrde, Vučelić je zaista sve to bio.

TAČKA RAZLAZA: Početkom devedesetih došlo je i do definitivnog razlaza šezdesetosmaša. Jedni su otišli u opoziciju, drugi ka vlasti, a Vučelić sa ovima drugima.

Sa pozicije direktora Budva festivala, promptno se našao na mestu direktora RTS Novi Sad i za to vreme, ‘91. i ‘92, postao jedan od predvodnika nacional-ratne propagande. Tada i zvanično postaje član Miloševićeve partije. Kao direktor RTS a, od ‘93. do ‘95, duboko će se urezati u sećanje svima koji su sebe smatrali demokratskom javnošću. Sunovrat koji je tada nastao i čija je jedna od perjanica bio upravo Vučelić, ispostavilo se, ostavio je jači utisak od svega što je ovaj čovek uradio pre toga ili što će možda uraditi posle. Televiziju je tada i bukvalno zaklopio u Miloševićevu "bastilju", a kad su se radnici pobunili, njih oko hiljadu i po poslao je na prinudni odmor, objasnivši da je to "racionalno". Iz javnog diskursa izolovao je sve što je zaista bilo racionalno, "drugačije", pa su politički neistomišljenici za njega postali nepostojeći. "Zalažući se za odbranu srpskih nacionalnih interesa u uslovima njihove opšte ugroženosti ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije" (tako mu piše u biografiji), puštao je u program krvave prizore, leševe, razlupane lobanje, navodno radi istinitog informisanja, a podgrevajući ionako užarenu ratnu atmosferu. No, takvo vreme tada bilo, ratno. Zamoljen jednom da poštedi decu od priloga punih krvavih scena sa ratišta u Dnevniku, branio se da deca to ne gledaju, i dodao: "Prilozi mogu da ugroze nečije zdravlje, ali neću da lažem, da krijem žrtve svog naroda." Pamti se i to da je poslednjeg dana predizborne kampanje 1993. prikazao oca upravo poginulog mladića koji slavi Miloševića: "Slobo, sunce moje, ti si mi sada sve u životu".

Sećaju se ljudi i onog legendarnog udvoričkog intervjua sa Miloševićem, inače njegovim idolom, u kome se sam sagovornik ljuti što mu ovaj postavlja glupa pitanja. A srpski PEN klub ga isključuje iz članstva zato što kao direktor RTS a "blokira i cenzuriše informacije i odstranjuje s posla političke neistomišljenike".

Titrao je stalno na ivici milosti i nemilosti kod Miloševića. S jedne strane, a to mu je pomagalo, znao se sa Kertesom i Stanišićem i, kažu, lagodno postao vlasnik svoje sive ekonomije, duvanske, dok sa druge strane, one nepovoljne, stajala je međusobna antipatija između njega i Mire Marković. Iz Glavnog odbora SPS a 1995. godine maknut je sa još nekolicinom na čuvenoj sednici koja je trajala 15 minuta, posle Dejtona. Takvo vreme tada nastupilo, mirnodopsko. Ali, Vučelić je bio jedan od proverenih kadrova, odbacivanih, pa opet upotrebljavanih i nakon dve godine Miloševiću je zatrebao kao čovek "za vezu" sa neposlušnim Crnogorcima (Đukanovićem i Marovićem) i opozicijom (Đinđićem, Draškovićem i ostalima). Sledeće godine opet se povukao iz politike, pod okrilje svoje producentske kuće Komuna, koju je osnovao sredinom devedesetih.

Nakon 2000, kritikovao je SPS kada je izgubila vlast, a onda se iznova sprijateljio sa Miloševićem posećujući ga u Hagu. Zvanično je nagrađen za svoje zasluge prema JSO u, mada nije objašnjeno tačno zbog čega. Sluti se, zbog finansijske pomoći iz one sive ekonomije, ali pravi razlog ostao je tajna čak i posle njegovog hapšenja u operaciji Sablja, nakon ubistva premijera Đinđića.

POLITIKO, ŽELJO PUSTA: Političke ambicije Vučelića nikad nisu sasvim napuštale, i možda je baš to ono polje koje u njegovoj ličnoj agendi još čeka da bude popunjeno. Odmah po krahu SPS a na izborima 2000, on osniva novu stranku, Demokratsku stranku socijalista i na parlamentarnim izborima samo mesec kasnije osvaja, hvalio se time, jedan odsto glasova. Dve godine kasnije spaja se sa strankom Aleksandra Vulina, pa se tako iznova regeneriše finansijsko-politička koalicija SPS-JUL, u kojoj je Vučelić sa Slobine strane, a Vulin sa mladine. Taj savez, smatra se, kasnije će biti ovaploćen u nedeljniku "Pečat". Već 2003. sa svojom strankom kolektivno pristupa socijalistima, pa tako zajedno podržavaju Koštunicu u formiranju manjinske vlade. Međutim, posle kongresa SPS a krajem 2006, verovatno pošto nije uspeo da preuzme stranačko kormilo od Dačića, Vučelić napušta politiku i rad u SPS-u.

Nekadašnji gost na Arkanovoj svadbi postao je vlasnik "levičarskog" nedeljnika "Pečat", "iza koga stoji, sve izvesnije, Miloševićev kapital iz Rusije – koji se na ovaj način vraća u zemlju", kako to navodno raskrinkava "Slobodna Vojvodina". Kada je Aleksandar Tijanić pisao o Vučeliću, gađao je direktno u glavu, kako je to inače imao običaj: "Na gazdino ‘aport’ ovaj levičar je doneo sve glave svojih istinskih prijatelja: izdao je živog i mrtvog Stambolića, Dobricu Ćosića, Mila Đukanovića, Jovicu Stanišića – koji mu je sačuvao trticu – Badžu, Karadžića, Zvezdara teatar, Vanju Bokana, kuma Peru Božovića, novinarstvo, Arkana, RTS, Crnčevića, Kusturicu." Tijanić je onda pitao: "Što Vučko ne objasni Srbima poreklo svog bogatstva?"

Bogatstvo je netom i dotaknuto u "Insajderu" iz 2005, u onoj emisiji kada je Vladimir Beba Popović rekao: "Mesec ili dva pošto je Zoran postao predsednik Vlade, Jovica mu je na jednom od tih sastanaka rekao, ja sam bio isto prisutan, da bi Zoran nešto morao da uradi po pitanju oduzimanja novca od Milorada Vučelića, koji je pokrao nekih 40 miliona maraka od državne bezbednosti." U istom "Insajderu", Vučelić je odgovorio: "Ja sam, naravno, već rekao u nekoliko navrata da je to gola laž." Tada još nije bio doneo odluku da li će tužiti Popovića, ali je obećao da će sarađivati u istrazi o tome da li je prisvojio toliki novac.

Danas je sve to davna prošlost. Zašto bi to ikome bilo važno kad svi igraju u jednom timu, igrači se i dalje kupuju i prodaju, a ulozi i dobici nikako nisu zanemarljivi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---