Politička klima 2/4:
Temperatura koja ujedinjuje Evropu

Gotovo da nema druge teme oko koje su Evropljani toliko ujedinjeni kao oko klimatskih promena. Zajednički cilj Evrope na ovom terenu zvuči jasno, stručno i neumoljivo – ne dopustiti da globalna temperatura do 2100. godine poraste iznad dva stepena u odnosu na predindustrijske vrednosti

Evropska unija ima sledeći cilj: do 2020. godine namerava da smanji emisije gasova staklene bašte za 20 odsto na teritoriji svojih država članica, u poređenju sa stanjem iz 1990. godine. Takođe, do 2020. namerava da poveća energetsku efikasnost za 20 odsto. I da bar 20 odsto ukupne potrošene energije proizvodi iz obnovljivih izvora. Nakon ovih, slede i ključni ciljevi za narednu deceniju, za 2030. godinu, za koju se planira smanjenje emisija od 40 odsto, povećanje energetske efikasnosti za 27 odsto i rast korišćenja obnovljivih izvora na 27 odsto. Uz ove ambicije, Evropa ima i dugoročniji plan – da do 2050. praktično svede na minimum emisije ugljen-dioksida i drugih gasova nastalih sagorevanjem fosilnih goriva, odnosno da ih smanji za 80 do 95 odsto.

Ima još mnogo sličnih brojeva i procenata u evropskim planovima, ali iz ovog već naziremo smisao. Tako zadati, vrlo veliki, vrlo precizni ciljevi čine Evropu jednim pravovernim zagovornikom borbe protiv globalnog zagrevanja. Ako posmatramo problem klimatskih promena na raznim nivoima upravljanja, globalno, evropski i nacionalno, najživlja akcija se i odvija na evropskom planu, što je posebno postalo jasno u poslednje dve godine. Naime, Evropska komisija, ali i vlade brojnih članica, nalazi se u pravoj klimatskoj ofanzivi već mesecima, uoči Pariske klimatske konferencije, kada će se, u decembru 2015, na samitu zemalja potpisnica UN Okvirne konvencije o klimatskim promenama (UNFCCC), što su praktično sve zemlje sveta, zatvoriti poslednji krug višegodišnjih pregovora o novom klimatskom dogovoru. U očekivanju ishoda ovog skupa koji je možda poslednja prilika da se nešto učini na diplomatskom terenu, Evropa ulaže znatne napore da novi sporazum bude "ambiciozan, sveobuhvatan i pravno obavezujući". Taj cilj nije tajna, niti novinska spekulacija – proklamovan je kao zvanični stav na sajtu Evropske komisije.

Evropljani dele ovaj cilj – rezultati studije WPK asocijacije nemačkih naučnih novinara o percepciji klime kao teme među građanima pokazuju da većina doživljava ovo pitanje kao značajno, kao političko (a ne naučno) pitanje, ali da posle neuspeha u Kopenhagenu iz 2009. godine, većina slabo veruje u srećan ishod pregovora o klimi. Mediji u Evropi su mahom naklonjeni zvaničnoj evropskoj klimatskoj politici i gotovo nikad ne dovode u pitanje postojanje i uzroke globalnog zagrevanja. U nekim zemljama, poput Nemačke, rasprostranjena je za naš ukus prilično ekstremna medijska praksa da se klimatski skeptici i sumnjičavci uopšte ne pozivaju u emisije i javne debate budući da njihov stav nema naučno utemeljenje. Evropski lideri gotovo nikad, osim u dva-tri neobična slučaja, ne dovode u pitanje naučne pokazatelje i nalaze iz širokoprihvaćenih studija, a vrlo često i citiraju publikacije kao što je Peti izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC).

POLITIKA DVA STEPENA: Mada na planu migracija i uopšte globalne bezbednosti, ali i ekonomije, Evropa često izgleda kao raštimovan orkestar, a povremeno i kao zajednica zemalja u sukobu, na temu globalnog zagrevanja Evropa je sasvim jedinstvena. Gotovo i da nema teme oko koje su Evropljani toliko ujedinjeni. Zajednički cilj Evrope na ovom planu zvuči jasno, naučno i neumoljivo – ne dopustiti da globalna temperatura do 2100. godine poraste iznad dva stepena u odnosu na predindutrijske vrednosti. Ova granična vrednost, prema pomenutim izveštajima IPCC-ja, predstavlja barijeru koja verovatno znači da će posledice klimatskih promena biti podnošljive. A kako bi se ona dostigla, nužno je postaviti niz obavezujućih ciljeva tako da se značajno i čim pre smanje emisije CO₂. Oni se koriste kao sredstvo ubeđivanja, kao pozitivan primer za ostale države, SAD, Kinu, Rusiju i zemlje u razvoju, ali, kako Evropska komisija veruje, i kao model za "pretvaranje Evrope u energetski efikasnu i niskougljeničnu ekonomiju koja će podstaći ekonomski rast, stvoriti nova radna mesta i ojačati evropsku konkurentnost".

Međutim, tako zamišljeni klimatski ciljevi nisu nimalo jeftini. Barem 20 odsto od budžeta Evropske unije do 2020. godine, u iznosu od potpuno nezamislivih 960 milijardi evra, biće potrošeno na klimu. Pritom, prilagođavanje na klimatske promene predstavlja najveći konkretan trošak koji Evropa dugoročno planira za svoje članice. Evropa pruža i pomoć od 7,3 milijarde evra godišnje zemljama u razvoju za borbu protiv klimatskih promena, ali teret napuštanja dosadašnjih energetskih praksi pre svega snosi domaća, evropska industrija. Skandal sa Folksfagenovim dizel motorima je samo jedna od posledica ovakve evropske politike. Industrija, pod bremenom izuzetno visokih klimatskih standarda, traga ili za jeftinijim novotehnološkim rešenjima ili pak, tamo gde ih nema, za klasičnom podvalom koja sa vremenom čak postaje rutinska stvar, kao što je skriveni softver za prevaru na testovima izduvnih gasova.

Zašto je Evropa toliko opsednuta klimom? Kako je, tako raznovrsna i uzdrmana na razne načine, toliko jedinstvena u spremnosti da toliko zbog nje plati? Teško je objasniti evropsku ili bilo koju drugu politiku kao stvar principa i ljupke ideje da "svet koji smo nasledili, ostavljamo potomcima".

Ona se najlakše razume kad se shvati šta čini srž evropskog organizma koji je pre svega ujedinjen oko jedinstvene standardizacije. Uz nešto cinizma, moglo bi se reći da na ovom planu, na planu standarda i planiranja, a daleko od života, građana i same privrede, Evropa najjasnije postoji kao politički entitet. I to je celo objašnjenje. Jer, u pogledu srednjoročnog i dugoročnog planiranja, stvari sa klimom kristalno su jasne – ako se sada ulože neka sredstva, dramatično manje će se izgubiti za deset ili pedeset godina. Ova jednostavna logika je primenjiva bez obzira na to šta nauka na kraju kaže o rastu temperature za dva stepena i koji su pritom mogući scenariji.

CENA BUDUĆNOSTI: Nažalost, scenariji do 2100. godine za Evropu nisu naročito povoljni. Naime, kad je reč o Evropi, prema poslednjem izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (European Environment Agency, EEA), već do 2050. godine očekuje se rast temperature za oko jedan stepen na Britanskim ostrvima, oko 1,5 u Zapadnoj i Srednjoj Evropi i na zapadu Skandinavije, dok se na istoku Evrope, a između ostalog i u većem delu Srbije, očekuje rast srednje temperature za dva stepena. I dok se, prema ovom izveštaju, poplave predviđaju u raznim krajevima, a opasni toplotni talasi bukvalno svuda na jugu Evrope i u centralnoj Francuskoj, uzgoj žitarica će zbog suša trpeti najveće posledice na jugu Britanije, na jugu Francuske i u severnoj Poljskoj.

Zapravo, Evropa se sa svojom klimatskom politikom ponaša vrlo pragmatično jer pokušava da zaštiti tržište hrane i investira u kakvu-takvu stabilnost u narednom veku. Suprotno ustaljenom viđenju, posledice globalnog zagrevanja nisu egzotična stvar, odnosno nisu nešto što će se dogoditi samo tamo negde daleko, na potopljenim tropskim ostrvima. Posledice lokalnog zagrevanja se uvek posmatraju kao splet više okolnosti. Svakako ih već osećamo u učestaloj pojavi klimatskih ekstrema, toplotnih talasa i poplava, za koji danak plaćaju brojne evropske države. One se osećaju i bliže – na svakoj lokalnoj, evropskoj pijaci. Troškovi proizvodnje u uslovima učestalih suša, ali i drugih faktora koji su izazvani globalnim zagrevanjem, dovode do rasta svetske cene žitarica i praktično svih namirnica. To znači samo jedno – više cene hrane.

Cena namirnica u lokalnoj samoposluzi je, inače, sve viša i viša zbog globalnog zagrevanja. Neke su namirnice, pritom, posebno pogođene. U ne tako dalekoj budućnosti, na primer, obična kafa će postati skupocenija od najkvalitetnijih vina. Stvari će, međutim, postati mnogo gore od nestašica kafe ako klimatske promene dovedu do rasta većeg od dva stepena do kraja veka. Naime, prema prognozama iz pominjanog IPCC izveštaja sa sadašnjim stanjem emisija CO₂, najgori očekivani scenario je rast globalne temperature od četiri stepena Celzijusa. U tom slučaju, stvari će iz rafova samousluge brzo izaći na ulicu. U takvom neugodnom obrtu stvari, glad i žeđ bi se mogle ne samo pojaviti, nego biti budućnost na evropskom kontinentu.

Slobodan Bubnjević