Lisica i ždral Novi horizont Povlačim sve što sam napisao protiv preglasne i preopširne upotrebe mobilnog telefona na jav. mestima: svaki put kad uđem u trolejbus, ja kao ona ministarka kad vidi Miloševića – puno od trolejbusa naučim

piše: Ljubomir Živkov

Već sam vas pitao šta više volite: klijenta GSP-a koji sve vreme stoji na vratima, ili onoga koji se priljubi uz displej automata za kak se veli očitavanje karata (zalepljen i nepomičan kao kad mu snimaju pluća, samo što ovde diše), mada se ta dva prestuplenia i ne isključuju.

Pitanjem sam želeo da u izv. meri trgnem sugrađane iz te njihove neosvešćenosti i samozaborava, ali ja sam tek smešan: ti koji se kano bršljan privijaju uz aparat i ovi koji stoje na vratima pa se kad izlazite prosto otkidate od njih jer su kao čičak-traka, prvopomenuti koji očito nisu ni skinuli sedamdeset devet dinara sa svoje kartice (ako je uopšte imaju!) i ovi drugi, koji imaju jednu jedinu ideju, da na svojoj stanici fino siđu, iako je ta stanica daleko – baš ti ljudi ne čitaju ovo karaknjiževno štivo.

Šta sam juče naučio u dvadesetdevetki?

Naučio sam da onaj ko organizuje doček nove godine može u novo leto ući sa gorkim minusom, jer se gosti nisu svi propisno učipili, ukupan gubitak domaćina koji je društvo pozvao u svoj stan dosegao je sedam i po hiljada, dobro, brate, nije to ne znam šta, ali nije, brate, ni za bacanje, i nije lova, brate, u pitanju, nego, brate, znaš, ono, došli njih troje, dali tri soma, a trebalo je četiri i po, brate, šta da radiš, doneli, kao, brate, dve votke, rekao sam da ne donose, to su one četvrtaste, brate, koje niko živi ne pije, odvratne, sa pijace, po četirsto pedeset dinara, brate, ona mi i napravila najveću feštu na terasi, brate, posle sam raspremao tri dana, brate... Brate, brate, brate... Mislio sam kako brat koji sluša mora da ima u glavi program koji ignoriše ovo bratebratisanje, ima semantičko rešeto kroz koje propušta reči neophodne za priču o zloupotrebljenom gostoprimstvu i o ljudskoj prirodi onih koji dolaze na doček...

Naučio sam (podsetio sam se) da ljudi uživaju u svom glasu, onaj s druge strane gotovo da nije ni dobio reč od Terazija do Katanićeve, osvedočio sam se, mada se to i inače znade, da u govornom jeziku ima više poštapalica nego reči neophodnih za telefonski izveštaj, ispovest, komentar, kolumnu, šta li je bilo; naučio sam da milosti prema publici nevoljnoj koja saučestvuje u teškom ogovaranju ne-ma, da anonimni i slušajni slušaoci štaviše podstrekavaju pripovedača na nove detalje i na nove dramske uzlete; naučio sam da mladi čovek Beograd doživljava kao istinski velegrad, naseobinu u kakvoj je nemoguće da ja budem ujak te devojke koja se pojavila na dočeku sa dvema četvrtastim votkama: uštedela šeststo dinara, i napravila feštu na terasi; naučio sam da fešta koja je u žargonu možda označavala poželjni haos i ludilo, može označiti i nered, fleke, razbijenu saksiju...

Kod Beograđanke je umetnik dobio konkurenta koji je razvezao nešto o građevinskom materijalu, ali te preduzimačke monodrame, koje jesu bile preteča i prototip telefonskog zuluma na javnim mestima, izašle su prve i iz mode, većina putnika i dalje prati jadikovku oštećenog bratedomaćina novogodišnje da kažemo fešte; uostalom, potonji je pojačao svoje bratebrate, te je vajni biznismen već pre Slavije podvio repić i rekao svom batici da će se onda čuti sutra u deset, što bih ja preporučio svima koji blebeću u gradskom prevozu, u kafićima i drugim mestima javn. okupljanja – da se jave sutra u deset, kad niko drugi ne bude mogao ni morao da ih sluša, da, ja ti, brate, sad silazim, iako mi je od tvog, brate, minusa, rasvetljen tek jedna petina, kako si, brate, pukao još za šest soma, ko te je, brate, još ispalio, nasred tvoga, brate, ognjišta, izogovarao si devojku, brate, ostali, brate, čekaju red, jedni u Cara Nikolaja, drugi kod Pozorišta, treći tek na Plavom brate mostu, ja, brate, palim, samo da se iskoprcam iz gravitacije ovoga privrženika šipke koji ispod vijetnamke ima dva džempera (gde se još uvek nabavljaju vijetnamke i ko civilima daje za pravo da ih, kao da su usred vijetnamske močvare, ne peru nego ih samo prosuše kad im se ukaže prilika?), evo, još da istrgnem kraj mantila, da majstor ne krene pa da bude: "Poznatog novinara trolejbus vukao pored Pejtona i parka zvanog Ćićevac, tek na semaforu prodavačica novina makazama odsekla kobni deo tekstila i kolegi ukazala prvu pomoć."

Ura! Rusi su nas prihvatili kao svoje najbliže! Potpredsednik vlade nam između Božića i Naše nove godine došao u posetu, izlazi iz aviona u kožnoj jakni sa krznenom kragnom, čeka ga Dačić, u odelu, elegantan kao Ivo Andrić; gost će ubrzo baciti nehajno jaknu na trosed i ostati u štrikovu, baš nas doživljava kao rodbinu na selu, šteta što nismo znali za kakvu se toaletu opredelio visoki gost, pa da i naš ministar obuče džemper i kožnu jaknu, da budu kao ona dvojica kod Gogolja, kad ide jedan u ogromnoj bundi od krzna, samura, medveda, ne sećam se, zaprema pola pereulka, i bude već sam komičan, na ćošku se sudari sa glavnim junakom koji, gle, ima istovetnu bundu, pa se tu silno obraduju, udare da se grle i ljube, što usled telesnog im sastava i usled bundi ne bude baš ni lako, ali oni ne odustaju, te će našeg junaka posle tog susreta još dva dana boleti zubi.