Strah od nove ekonomske krize >

Uspon i pad nafte

Bitku za energiju opet dobijaju bogati uvoznici nafte zahvaćeni lakom groznicom na početku godine, koja za njih neće biti toliko krizna, dok se izvoznici energenata glože krpeći budžete, a potencijal sirotinjskog cunamija se akumulira

Ekonomska godina je počela neurotično, a kako i ne bi kada je litar votke skuplji od litra sirove nafte više od 26 puta.

Kriza na kineskoj berzi (Shanghai Composite Stock Index) koja je pala za 18 procenata od početka godine izazvala je lančanu reakciju u Njujorku, Berlinu, Parizu, Tokiju… Vol strit nije zabeležio takav pad od 1897. godine. Dow jones naglo tone za 390 bodova, izazivajući pojedine analitičare da konstatuju da nikada ranije u istoriji SAD godina nije počela ovako loše i da svetska kriza koja je od juna prošle godine izbrisala 15 biliona dolara sa globalnog tržišta uzima maha.

Potres se osetio i na Beogradskoj berzi na kojoj se inače trguje malo ili nikako, gde su padale akcije NIS-a.

Jedan analitičar ipak varira izreku da kad Kina kine, ceo svet dobije zapaljenje pluća, konstatujući da sada ipak nije tako opasno, a nobelovac Pol Krugman piše u "Njujork tajmsu": "Neki pametni ljudi smatraju da bi globalne posledice mogle da budu zastrašujuće, kao, na primer, Džordž Soros, koji očekuje krizu sličnu onoj iz 2008. Ali već sam rekao da prosto ne vidim dovoljno dokaza koji bi ukazivali na takvu katastrofu... Da, Kina je velika ekonomija, odgovorna za čak četvrtinu svetske proizvodnje, tako da dešavanja u njoj imaju posledice na sve nas. Ona takođe kupuje robu i usluge od ostatka sveta u vrednosti od 2.000 milijardi dolara godišnje. Ali svet je veliki, sa globalnim BDP-om od 60.000 milijardi dolara ne računajući Kinu. I drastični pad kineskog uvoza bi zadao samo blagi udarac svetskoj potrošnji. Da li će problemi sa kojima se suočava Kina izazvati globalnu krizu? Dobra vest je da podaci, barem kako ih ja čitam, ne deluju toliko zabrinjavajuće. Loša vest je da možda grešim, jer globalno prelivanje krize često bude daleko gore nego što bi se očekivalo na osnovu podataka. I najgora vest je da smo potpuno nespremni da se suočimo sa posledicama, ako Kina do te mere uzdrma svet…"

U Kini su uočili da više nije održiv ekonomski model koji je primenjivan dve decenije, a koji podrazumeva strogu štednju i malu potrošnju, brzi rast i velike investicije, premeštanje miliona nezaposlenih iz ruralnih područja u nove gradove, što uvećava infrastrukturne troškove i ekološke probleme.

Činjenica da novi kineski reformatori koji imaju politički monopol karakterističan za Komunističke partije prolaze kroz povremene berzanske krize neke od analitičara navodila je na pitanje da li je stanje kineske privrede zapravo gore nego što se pretpostavljalo. Jedan komentator britanskog "Gardijana" pita da li je kineska privreda samo velika Ponci shema u kojoj biznismeni usisani u komunističku nomenklaturu zapravo reketiraju državu.

Pošto su se ispucali mamurni postnovogodišnji komentari, sve češće su se čule i procene da za zapadne investitore kinesko okretanja ka modelu potrošnje ne mora biti loš znak - i on takođe podrazumeva investicije.

Usporavanje privrednog rasta Kine (na stopu od "samo" šest odsto) se pak traumatičnije osetilo na svetskom tržištu sirovina (što osećaju i naši proizvođači bakra i čelika). Cena nafte, po mnogima ključne sirovine, u prethodnih 18 meseci je vrtoglavo padala. Na prelomu godine cena ugljovodonika je došla do psihološke granice od 27,70 za barel (159 litara), što je najniža cena od 2003. Investicione banke su ubrzano revidirale svoje i inače pesimističke prognoze koje se nisu ostvarile jer su rezultati bili gori od prognoza. Morgan Stanley sada predviđa i da će cena nafte pasti na 20 dolara za barel. Royal Bank of Scotland uz poruku "prodajte sve" prognozu snižava čak na 16 dolara.

Britanski list "Ekonomist" opisuje kako su svuda u svetu, uključujući kritični primer Kinu, skladišta nafte toliko puna, da milioni barela plutaju offshore u tankerima.

JEFTINIJA OD VODE: Ko je "u problemu"? Naravno na izvoz sirovina oslonjena "periferija" - o čemu govori fakat da je meksički pezos opao za sedam odsto za jedan mesec, ruska rublja za deset odsto, južnoafrički rand 12 odsto…

Analitičari britanske korporacije za motorna vozila RAC upozoravaju da će u 2016, ako nafta padne ispod deset dolara za barel, najjeftinija nafta u Ujedinjenom kraljevstvu biti prodavana ispod cene flaširane vode u supermarketima.

Saradnici Radija Svoboda (Glas Amerike na ruskom jeziku) izračunali su da je u Moskvi čak i obična voda sa izvorišta u Rusiji skuplja od nafte - litarska buteljka obične vode u Moskvi, na primer, može se kupiti 45 rubalja (0,6 dolara) - a to više od tri puta prevazilazi cenu litra nafte; litar mleka košta kao pet litara nafte; litar votke je sada skuplji od litra nafte više od 26 puta; litar piva košta 100 rublji (1,3 dolara) - što je cena za sedam litara nafte, a litar "koka-kole" košta kao pet litara sirove nafte.

Analitičar ruske kompanije "Otkritije broker" Andrej Kočetkov kaže za list "Komersant": "Ako svi nastave glupu igru osvajanja svoje niše na tržištu, uskoro možemo videti i cenu od minus pet dolara za naftu, moraćemo čak i da doplaćujemo da bismo je vadili." On konstatuje da je već sada neugodno vaditi naftu u nizu regiona, na primer u Kanadi, Ekvadoru, Venecueli, Meksiku, pa i da su i mnogi projekti u Rusiji veoma skupi i prosto ima smisla obustaviti ih na izvesno vreme.

Putin je u nekoliko navrata u prethodnom periodu ćudljivo kretanje cene nafte povezivao sa opštim kretanjem svetske ekonomije, ali i sa politikom. Na samitu Evropa-Azija u Milanu 17. oktobra 2014. on je rekao da je trenutna cena nafte veštačka i da bi njen dalji pad doveo do svetske krize. Britanski "Telegraf" je tada u naslovu sugerisao da je s padom nafte Rusija slabija od propalog SSSR. Putinovi susreti s liderima Saudijske Arabije i Katara izgleda da nisu dali rezultat.

Teza o zavereničkom snižavanju cene nafte se može sresti i kod nekih zapadnih analitičara, ali je pitanje da li je u potpunosti tačna - jer igra je mnogo komplikovanija, neizvesnija i kontroverznija.

RAT U JEDNOM KARTELU: Venecuela je, na primer, pre godinu dana zahtevala da se održi poseban sastanak Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK), na kojem bi se razgovaralo o ceni, ali je to odbila Saudijska Arabija, koja nije pokazala nikakve naznake da bi smanjivanjem eksploatacije nafte htela da stabilizuje cene, već je naprotiv eksploataciju povećala.

Zapadni analitičari inače procenjuju da budžetski deficit Saudijske Arabije trenutno iznosi oko 14 odsto nacionalnog dohotka, a da je za ravnotežu saudijskog budžeta potrebna cena nafte od 99 dolara za barel. To znači da Saudijska Arabija troši svoje moćne devizne rezerve od 450 milijardi dolara da bi istisla takmace sa tržišta, ili zarad nekih drugih geopolitičkih ciljeva.

Britanski "Telegraf" je na početku te naftne tržišne bitke pisao da Saudijci sada ipak nemaju onaj kapacitet iz osamdesetih godina prošlog veka kada su u sprezi sa administracijom Ronalda Regana obaranjem cene nafte doprineli slomu Sovjetskog Saveza, jer imaju sopstvene probleme - posle Arapskog proleća su potrošili 130 milijardi dolara. Šiiti u istočnim provincijama Saudijske Arabije sede na velikim rezervama nafte, upozoravao je tada taj list.

U međuvremenu posredni rat između Irana i Saudijske Arabije se rasplamsao u obliku sunitsko-šiitskog sukoba. Pojavila se i teza da je Saudijska Arabija pogubljenjem šiitskog sveštenika Nimra al Nimra zapravo htela da ga onemogući da sedne za pregovarački sto sa Iranom u vezi sa sirijskim ratom. Na taj sukob može da se gleda i kao na rat u okviru jednog naftnog kartela.

NAFTNI EMBARGO: Jedan predstavnik Teksaške železničke komisije (Texas Railroad Commission), koja je kontrolisala cenu nafte na američkom tržištu, svojevremeno je objašnjavao da OPEK ipak nije kartel - jer nema teksaške rendžere. OPEK ne može da natera članice da poštuju dogovor - njegovo jedino oruđe su rezerve Saudijske Arabije.

Dvanaestočlanu organizaciju izvoznika nafte OPEK 1960. formirali su Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija i Venecuela, a 1971. priključilo se još šest država (Katar, Indonezija, Libija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Alžir i Nigerija). Ta organizacija je u vreme svog nastanka usvojila metod kontrole cene nafte pomoću smanjenja proizvodnje koji je patentirala upravo pomenuta Teksaška železnička komisija.

U prethodne dve godine ponovo je testirano pitanje da li je OPEK zapravo kartel. Dok su u prethodnih godinu i po dana siromašnije izvoznice želele da smanje proizvodnju i spreče dalje pojeftinjenje nafte, usprotivili su se Katar i Saudijska Arabija koji kao najveći proizvođači suštinski i određuju politiku OPEK-a.

U januaru 2016. cena nafte je padala i zbog toga što se posle skidanja sankcija na tržištu nafte pojavljuje ponovo Iran, drugi po veličini proizvođač nafte u kartelu OPEK. Iran najavljuje da će, nakon ukidanja sankcija povećati izvoz za 500.000 barela odmah, a za milion barela za šest meseci. U Iran je nakon ukidanja zapadnih sankcija nagrnulo mnogo biznismena, ugovaraju se poslovi (avioni, oružje), a vlada najavljuje povećanje izvoza. Ima procena da će Iran izvoziti naftu čak i ako cena nafte potpuno poništi efekat povećanog izvoza pošto je iranski prioritet da vrati izgubljeni udeo u svetskom tržištu. Taj ključni udeo Iran je imao u doba Reze Pahlavija, a posle njegovog svrgavanja naslednici tri decenije nisu uspevali da premaše dve trećine nivoa proizvodnje nafte iz doba svrgnutog šaha.

PETRODOLAR: Pored slabih ekonomskih parametara Evrope i Kine snaga dolara je jedan od ključnih faktora na tržištu ugljovodonika. Tako je još od kako je američki predsednik Nikson 1973. postigao dil sa Saudijskom Arabijom o denominaciji svih prodaja nafte u dolare, a zauzvrat garantovao vojnu zaštitu i snabdevanje američkim oružjem Saudijaca. Tim aranžmanom se može objasniti zašto Amerikanci koji se u sve mešaju, kao margarin u onoj našoj reklami, pokazuju toliko obzira prema kraljevskoj kući u Rijadu. Do 1975. sve članice OPEK-a su prihvatile tu formulu i dolar nije bio više vezan za zlatni standard, već za naftu.

Povremeno se pojavljuju osvetnički nagoveštaji osporavanja dominacije dolara kao svetske valute. Vidljiva je bila nervoza kada je uočena povećana kupovine zlata od strane Rusije i Kine, ili kada su prošle godine Kina i Rusija furiozno potpisale energetske sporazume vredne 456 milijardi dolara, a kineske i ruske centralne banke potpisale sporazum kojim kao obračunsko sredstvo u 150 milijardi dolara vrednoj trgovinskoj razmeni između dve zemlje predviđaju juan i rublju. Kina je takođe ugovorila sa Brazilom posao od 29 milijardi dolara u kineskim juanima. Međutim, čak i neki ruski analitičari konstatuju da je to daleko od ugrožavanja dolara kao svetske valute.

SIBIRSKA BUŠOTINA: Nikolaj Patrušev, sekretar ruskog Nacionalnog saveta bezbednosti, pre godinu i po dana u intervjuu za vladine novine "Rosijskaja gazeta" podsetio je da su Sjedinjene Američke Države pre tri decenije izazvale pad cene nafte kako bi Sovjetski Savez dovele do bankrota. Ruska proizvodnja nafte je smanjena za više od pet miliona barela dnevno između 1990. i 1996, u periodu neposredno pre i posle raspada SSSR, ali je između 2000. i 2007. rusko povećanje proizvodnje nafte bilo najveće među nečlanicama OPEK-a (Rusija je u OPEK-u posmatrač, a OPEK sada nije više ono što je nekad bio)…

Takođe, u izveštaju Ruskog instituta za strateške studije RISS, objavljenom sredinom septembra 2014, stoji da aktuelni pad cene nafte ima veze s jednim dogovorom između SAD i Saudijske Arabije. Glas Rusije piše da su se SAD i Saudijska Arabija izgleda dogovorile da smanjuju cenu nafte kako bi kaznile Rusiju. I na radiju Dojče vele objavljena je teorija da SAD i veliki proizvođači nafte hiperprodukcijom pokušavaju da ekonomski pritisnu dva trna u oku Vašingtona - Rusiju i Venecuelu, kojoj je za izbalansiran budžet (78 odsto se puni od prihoda od nafte) potrebna cena nafte na tržištu od 162 dolara po barelu i koju trese veoma visoka inflacija od 1000 odsto. U Venecueli vlada nestašica mnogih proizvoda uključujući i toalet-papir, a protesti protiv predsednika Nikolasa Madura po nekim procenama vode u duboku političku krizu, sukobe i regionalnu nestabilnost.

Prema procenama Dojče bank iz 2014, dakle iz vremena kada je cena nafte padala, ali bila za sadašnje pojmove na visokom nivou od 85 dolara za barel, Rusiji je bila potrebna cena nafte od oko 100 dolara po barelu kako bi imala izbalansiran budžet.

Nafta čini veliki deo prihoda budžeta zemalja izvoznika nafte - po proceni MMF-a više od polovine budžeta u većini zemalja izvoznika, a čak 80 do 90 odsto u nekim zemljama kao što su Irak, Katar, Oman, ili Ekvatorijalna Gvineja, te nemim zemljama na Bliskom istoku i u Severnoj Africi (Libija).

Ekonomisti Dojče banka analizu proširuju i na Nigeriju kojoj bi za balans budžeta bila potrebna cena nafte od 126 dolara za barel, a procene kažu da su devizne rezerve Nigerije veoma tanke.

Da li će neko biti iznenađen kada tamo eksplodira neka nova kriza?

KORISTI I ŠTETE OD JEFTINE NAFTE: Povremeni talasi vrtoglavog rasta cene nafte izazvali su u prethodnim decenijama dugoročne reakcije u zemljama potrošačima: mnoge zemlje su počele da istražuju vlastita nalazišta nafte i da uvode mere štednje energije, stavljaju bolju izolaciju u novogradnji i poboljšavaju izolaciju u mnogim starijim kućama, počele su da poboljšavaju energetsku efikasnosti u industrijskim procesima i proizvode automobile sa većom efikasnošću. Propagirano je i propisivano okretanje ka alternativnim i održivim izvorima energije. Naglašavano je da nalazišta nafte pri aktuelnoj stopi eksploatacije mogu trajati samo 53 godine.

Neki ukazuju i na to da je do sadašnjeg pada cena nafte došlo i zbog toga što su SAD zahvaljujući osvajanju novih metoda (proizvodnja nafte iz škriljaca, tzv. fracking) smanjile zavisnost od uvoza nafte (u 2005. su iz sopstvenih izvora zadovoljavale 35 odsto svojih potreba, a 2015. čak 61 odsto).

Jedan autor nemačkog lista "Cajt" je pre godinu dana pominjao i to da Saudijci snižavanjem cene nafte hoće da obesmisle dobijanje nafte iz škriljaca, pošto se eksploatacija fosilnih goriva iz uljanih škriljaca ili naftnog peska isplati samo kod visokih cena nafte.

Ovog januara stizale su vesti o tome da Amerikanci zatvaraju neke od nerentabilnih bušotina, ali i da brže od drugih pojeftinjuju tehnologiju eksploatacije. Mnogi su izražavali očekivanje da će američke kompanije koje rade na eksploataciji škriljaca da uspore proizvodnju, ali one to još nisu učinile, pokazale su se mnogo otpornijim nego što se pretpostavljalo. Sa druge strane, Kompanija BP je objavila da će otpustiti 600 radnika na platformama u Severnom moru, a 4.000 u svojim globalnim ispostavama.

Mnoge zemlje uvoznice nafte imaju i sopstvenu proizvodnju: na primer Brazil, Indonezija, ili Velika Britanija u Severnom moru, gde su u novim okolnostima prihodi od poreza počeli da padaju drastično. U SAD pogođene su države u kojima se proizvodi nafta, kao što su Teksas i Dakota.

Razvijenim zemljama potrošačima nafte pojeftinjenje nafte omogućuje da smanje poreze, da finansiraju javne službe, da smanjuju troškove u petrohemijskoj industriji, u proizvodnji plastike, sintetike ili veštačkih đubriva. Korist će se osetiti u svim vrstama transporta, što posledično ima uticaja na sve proizvodne grane. Jedna računica kaže da je u 2014. i 2015. tadašnje sniženju cene nafte na 50 dolara za barel britanskoj ekonomiji uvećalo rast za jedan odsto. Padajuća cena nafte, dakle, dovodi do nove redistribucije prihoda sa prodavaca ka kupcima, od siromašnih ka bogatima.

Globalna recesija i smanjenje tražnje koje je dovelo do nižih cena sirove nafte, čini manje atraktivnim dugoročne projekte na alternativnim izvorima energije kao što je solarna, pretvaraju u praznu priču Kjoto protokole o ograničavanju fosilnih goriva, u bajke za plašenje dece pretvaraju procene o efektima globalnog zagrevanja kao i opomene da pri sadašnjem tempu eksploatacije rezervi ugljovodonika ima samo za 53 godine.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---