Vreme - Nebojša Popov (1939-2016)

Šta je ustvari glavna poruka ili glavni zaključak tog skupa. Glavni zaključak, osnovni stav u čemu su jedinstveni i oni koji su tamo bili i oni koji nisu bili, ali se zna da su sa njima, jeste da je na domaku ruke ujedinjavanje Srpskih zemalja, kako oni govore, samo je pitanje u kom trenutku će se to obnarodovati, na koji način će se završiti. Čula su se mišljenja da je sada konačno kucnuo čas da se ta stvar dovrši. Neki drugi su smatrali da možda nije baš sad trenutak (znate već te poznate priče), ali on će vrlo brzo nastupiti recimo u onom trenutku, (kako kaže akademik Ekmedžić) - ako nas Hrvati ,(kaže on) ponovo napadnu. Istog trenutka mi moramo proglasiti ujedinjenje. Dakle, ujedinjenje onoga što se nazivaju Srpske zemlje ili Srpske države, je tu, visi pred nama. Pitanje je samo trenutka kada to treba da se dovrši. A kako će to da izgleda? I kakva bi da država bila, mi samo na prvi pogled možemo imati nekakav utisak o tome. I sa ovim ću da završim, jer je to najmanje interesantno za ovu vrstu razgovora. O tome treba pisati i analizirati sadržaje tih referata i govora. U njima, pre svega, u referatima samo se pojačavaju opšte poznate stvari. Svet je protiv nas. Jest ovde su neki rušili Jugoslaviju. Ali se ona ne bi srušila da je svet nije srušio. Tu su ove priče o masonima, Vatikanu, kominterni, Turcima, Nemcima. I tu ima finesa kako neko hoće nešto da doda. Ali, ono što je bitno ta osnovna teza da je rat nametnut da niko od Srba maltene nije želeo rat, se ponavlja i nadmećući se samo u tome ko će više da ocrni one druge koji su rat izazvali. U čemu je naročito bila odlučna profesorka Smilja Avramov koja je rekla: nas je zapad osudio na smrt. I to krajnje ozbiljno govori... I ako se od toga pođe, Vuk Drašković je sjajno taj detalj (valja razvijati kroz neke druge razgovore), o tome kakvo je mesto smrti i života u našoj mitologiji teoriji, i deologiji i propagandi. Ali ovde se očigledno ponavlja ta teza: smrt je naša sudbina. Sve ostalo je manje važno. A onda nije važno ni kada ni kako će izgledati ta zajednička država. I ono što zaista vređa, (Slobodan Inić je o tome nešto rekao), a to je da se uvek bira kao meta za najbrutalnije napade onaj koji je procenjen kao trenutno najslabiji. Akademik Ekmedžić kaže da on sumnja da na Cetinju uopšte neko nešto misli. Ne samo da su mali. Pa onda zanovetaju jekavskim dijalektom ili šta ja znam čime drugim. Dakle bilo je tog nadmetanja u diskusijama ko će više da pojača te strasti tu negativnu energiju i da pokaže kako je sudbinsko pitanje samo to u kom trenutku ćemo se ujediniti i biće sve gotovo. Naravno; ni u jednom trenutku ni u referatima niti u izlaganjima niti u ocenama šta se dogodilo nije rečena ni jedna kritička reč da je nešto u politici raznih Srpskih vođstava, ( da sad ponovim ponovo), predsednika i ministara, generala, pukovnika, kapetana, komandira, komandanata, episkopa, vladika, profesora, akademika i tako dalje, išta bilo pogrešno, išta problematično, išta što valja korigovati da bi se ostvarilo nešto ka čemu ti ljudi teže. Izgovorena je jedna rečenica koju sam primetio da je samo "Duga" /ilustrovani nedeljnik/, parafrazira, a koja je po mom uverenju najbolje izražava intenciju najvećeg broja tekstova, najveći deo diskusija na tom kongresu, i uopšte tu atmosferu koja prati ovaj pokret koji već dugo postoji. Tu rečenicu je izrekao profesor Mihailo Đurić koji je svoje izlaganje nazvao slovo ljubve 1994. godine. Rečenica glasi:" Mi moramo činiti ono što želimo znati." To je po mom mišljenju ključ za razumevanje najboljih formulacija svih misli koje smo mogli čuti u referatima i u diskusijama pa i onih koji ne pretenduju da budu neke naročito ukrašene formulacije. Ali ono što je so soli kako kažu tog diskursa, to je u ovoj setenciji ili paroli izrečeno. Idemo korak dalje koji nužno sledi. Svaka misao rečena sa strane, spolja ili iznutra, suvišna je. Ljubav je ono pravo što deluje iznutra. Ona je sve. Prema tome ta osećanja, te reči, te parole, to što oni nazivaju programima, sami oni i najumniji među njima izuzimaju od bilo kakvog racionalnog razmatranja. I zbog toga smatram da treba ponekad biti dosadan pa videti šta to oni ustvari pišu, govore, šta hoće, kako hoće. I završiću time po svemu sudeći oni smatraju daje posao sav završen. Sproveli su neke referendume u Krajini u Bosni. I u Crnoj Gori je bio čak neki referendum. Predviđaju da će biti neki plebiscit u svim takozvanim Srpskim zemljama kada se sklopi - kako kažu - pravedni mir. A očekuju da pravedni mir prihvati sve rezultate rata ovako kako je ko zaposeo ovu ili onu čuku, reku teritoriju i tako dalje. I onda će da sprovedu referendum ili plebiscit u postojećim uslovima. Ne pada im na pamet da to treba da budu nekakvi drugi uslovi u kojima će ljudi slobodno formirati i izraziti svoju političku volju. Dakle zbrzati ili kako se to nekada govorilo smandrljati pa ćemo onda videti možda će to biti jedna od najboljih i najsrećnijih državana svetu kao što su nam pričali ideolozi one države da je to najbolja i najsrećnija zemlja na svetu. Nažalost dogodilo se ovo što se dogodilo. (AUDIOZAPIS: Deo izlaganja Nebojše Popova na sesiji „Beogradskog kruga" koji je vodio profesor Miladin Životić, kao reakciju na „Drugi kongres srpskih intelektualaca" održan u Sava centru u Beogradu 1994. godine., http://www.audioifotoarhiv.com/)