TV manijak Ne da(vi)mo medije Afera sa rušenjem u Savamali pokazala je matematičkom preciznošću stepen samocenzure u medijima u Srbiji

piše: Dragan Ilić

"Protesti su bili super – nije bilo razbijenih glava!"

Ovim rečima premijer Srbije opisao je skup tokom kojeg je, kažu organizatori, oko 20 ili 25 hiljada građana demonstriralo zbog nelegalnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u Beogradu. Vlast je dugo ignorisala primedbe građana, da bi premijer posle više od mesec dana maglovito napravio foto-robot odgovornih, pribegavši neobičnoj formulaciji – ostavci i smeni, dakle odgovornosti – bez krivice. Ostala je sporna i uloga policije koja je građane uznemirene zbog fantomki i noćnog rušenja upućivala na komunalnu policiju.

Dok se čekaju rezultati istrage, ostavke i posledice za odgovorne, ovaj slučaj sa fantomkama i noćnim urbanističkim zahvatima pokazao se kao odličan indikator stanja u medijima i odnosa medija i politike.

Prva medijska lekcija za aktuelnu vlast je neobično loša i zakasnela reakcija, koja je samo pojačala nezadovoljstvo građana. Od premijera do "Informera", upinjali su se da obesmisle pojam fantomke, progresa koji zahteva rušenje, pitanje legalnog vlasništva, zakupa ili podzakupa, sve u nadi da će prolazak vremena smanjiti nezadovoljstvo građana zbog činjenice da su ih maskirani ljudi legitimisali, zastrašivali, a da policija nije reagovala. Cena ove brljotine s vremenom je rasla, pa sva maštovita poređenja sa hapšenjem Miloševića ili dosetke o tome gde se kupuju fantomke nisu dali rezultate.

Afera sa rušenjem u Savamali pokazala je matematičkom preciznošću stepen samocenzure u medijima u Srbiji. Ako posmatramo TV izveštavanja o protestima građana i merimo sekunde medijskog vremena na relevantnim TV kanalima, možemo mirne duše napraviti rang-listu slobode u medijima.

Da li je hiljadu ili pet ili deset hiljada ljudi na ulicama Beograda u mirnoj šetnji – vest? Treba napomenuti da ovo nije prvi protest i da se tokom protekle tri šetnje broj konstantno povećavao, sa jasnom distinkcijom od bilo kakve partijske opredeljenosti.

Za Studio B ili Pink evidentno nije! Bilo je neverovatno bizarno gledati kako Pink "puni" Vesti prilozima o državnoj maturi u Kini. RTS je uspeo da progura vest uz jedan ili dva snimkića koja se ponavljaju, iz kojih je nemoguće odrediti stvaran broj građana. Godine prakse, ipak se ne treba zamerati – jer koga ti je moliti, nije ti ga srditi. Grčki info-sektor se ponašao slično RTS-u, jer princip "srdo moja, ne srdi se na me" deluje univerzalno. Obraz je sačuvan, protesti su pomenuti, ali bez velikog ulaska u temu. Štiklirano! Najdetaljnije se protestima bavio N1, gde je pritisak autocenzure najmanji, ali su samo nekoliko dana posle protesta ambasadori SAD i EU imali dug, neprijatan i konspirativno zatvoren sastanak. Pretpostavljam da je i patkica bila jedna od neprijatnih tema.

Ovde bi se u većini slučajeva priča obično završila. Međutim, tu upravo počinje srpski medijski paradoks koji pokazuje da su mediji i vlast veoma svesni da se slon ipak nalazi u sobi, iako izgleda kao ogromna žuta patkica, dok televizije pokušavaju ili da žmure ili da žmirkaju.

Upravo na Studiju B i Pinku, gde ni reči nije bilo o događaju, gledali smo specijalne emisije i reprize analize – nečega što iste te redakcije nisu smatrale vrednim pomena u vestima!? Analize su toliko detaljne da su se bavile glupim duhovitostima sa Tvitera, primerima građevinskih poduhvata u drugim metropolama, rastom BDP-a, rušenjem Vučića, posetom Rusiji, mišljenjem Zavetnika, dolaskom predsednika Kine u Beograd, simbolom patkice u društvenim protestima u Brazilu... ne bih dalje jer kraja nema, a zaključak je jasan i nedvosmislen – sve je to u režiji stranih centara moći, sve su to plaćenici i ruše Vučića!

Upravo tu – u tom zaključku – krije se izvor konfuzije u ponašanju vlasti i izveštavanju medija. Potpuno logično, socijalno nezadovoljstvo i razočaranje građana u delovanje političkih stranaka stvorilo je autentičan građanski pokret Ne Da(vi)mo Beograd. Projekat "Beograd na vodi" bio je samo sveobuhvatan primer kako vlast ignoriše potrebe građana i njihovo mišljenje – sve do grubog kršenja prava kada su građevinci u fantomkama preuzeli projekat. Jasno je da, kao svuda u svetu, ovakvi pokreti imaju levičarski predznak i bilo je pitanje vremena kada će posle Grčke, Španije, Portugala ili Italije (gde je pokret 5 zvezdica desničarski) građani početi da se politički organizuju mimo partija. Sa takvim oponentom vlast nastala iz partokratskih sistema ne ume da komunicira iako instinktivno u njemu prepoznaje opasnost. Ova konfuzija preliva se na medije koji u Srbiji odlično umeju da odmere koliko medijskog vremena pripada vlasti, a koliko opoziciji, kao i u kom minutu informativne emisije će vesti o njima biti emitovane.

A šta ćemo sa Patkicom i ostalim oblicima građanskog samoorganizovanja? Do sada se to svodilo na sindikalne proteste i inicijative gde su komšije branile svoju teritoriju od divljačkog tranzicionog kapitalizma i bahatih građevinskih investitora, poput Petog parkića ili Miljakovačkih česmi. Sada se radi o mnogo masovnijim i artikulisanim zahtevima građana koji realno mogu biti ozbiljan protivnik na sledećim lokalnim izborima. Siguran sam da je opozicija pred ove izbore jako želela žutu patkicu kao pojačanje, ali to se nije desilo. Dakle, nisu stranački aktivisti, lanč-paket botovi, niti prikriveni članovi opozicije – jer se organizatori inicijative Ne da(vi)mo Beograd uporno ograđuju od partija opozicije i njihovih obeležja tokom šetnje. Slikovito – odjavili su Pajtića kada i Vučića.

Tako je žuta patkica postala test signal za ovdašnje TV kanale, kao nekadašnja pidžama/hiljadarka kojom smo proveravali kvalitet prijema ili označavali smetnje i prekid programa.